9 stvari koje bi vaš (tvrdoglavi) tinejdžer trebalo da radi

Dragi roditelji,

Deca su pametna! Ona su sposobna za mnogo više nego što im priznajemo. Takođe su vešta u tome da drugi obavljaju stvari umesto njih kad to mogu da izbegnu! Postoje veštine kojim deca treba da ovladaju pre nego što krenu na fakultet ili se osamostale. Smatram da možemo početi da ih učimo ovim veštinama dok su u srednjoj školi. U ovom postu pokrivam nekoliko stvari koje vaš (tvrdoglavi) tinejdžer/tinejdžerka treba da radi samostalno.

Može nam biti teško da izdvojimo vreme da ih obučimo. Na kraju krajeva, čišćenje za njima je mnogo lakše nego ubeđivanje da sami posle sebe pospreme.

Ako su vaša deca slična mojoj, neće biti oduševljena učenjem ovih novih veština! Međutim, kada su moja deca ovladala ovim veštinama, bila su ponosna na sebe i iznenađena time što njihovi vršnjaci ne rade iste stvari.

Vaš (tvrdoglavi) tinejdžer/tinejdžerka trebalo bi da može da:

  1. Da se budi uz pomoć alarma.

Znam da buđenje vaše dece može biti taj jedan slatki trenutak u toku dana koji je pred vama. Međutim, kada odu na fakultet, vi nećete biti tamo da obavite taj zadatak umesto njih. Tinejdžer treba da bude sposoban da sam ustane i spremi se za dan. Prošle godine sam kupila svojoj ćerki alarm jer je zaista morala da ustane pre mene. Napravila sam jednu taktičku grešku, a to je vrsta alarma koju sam kupila! Kupila sam jeftin alarm koji nema opciju radija. I vrlo je GLASAN. Otprilike svaki drugi put probudi i njenog malog brata i mene.

  1. Da opere svoj veš.

Tinejdžeri bi trebalo da znaju kako da sortiraju, operu, osuše i slože veš. Stavljanje njihovog veša u njihovu nadležnost uči ih odgovornosti i upravljanju vremenom. Sa ovim sam imala različitih iskustava. Počela sam ih terati da sami peru veš ne iz nekog plemenitog pokušaja da ih naučim veštini, već zato što su bili nepristojni prema meni. Moja deca su uzimala zdravo za gotovo moju dobru volju i postala prilično zahtevna. Krivili su mene kada nisu imali čistu odeću, iako od mene nisu unapred tražili da je operem. Kada mi je takav njihov odnos prema meni dosadio, prebacila sam taj zadatak na njih. Vrlo sam se iznenadila ko je ispunjavao svoju obavezu, a ko nije. Očekivala sam da jedno od njih stalno moram da podsećam, a da će drugi biti odgovoran. Ispostavilo se da sam pogrešila! Onaj od koga to nisam očekivala sada me čak i podseti kada mora da se vrati kući ranije kako bi oprao veš.

  1. Da popuni svoje obrasce.

Iznenadila sam se prvi put kada sam čula ovu ideju. Nikada mi nije palo na pamet da im dozvolim da sami popune obrasce. Ako ste poput mene, ovo je zadatak koji mrzite, pa koliko je sjajno prepustiti ga svojoj deci. Iako deca nauče svoju adresu još u vrtiću, čini se da tu informaciju gube ako je ne koriste često. U današnje vreme računara i poruka sa automatskim popunjavanjem, možete dugo živeti bez pisanja svoje adrese. Čak i moj suprug ponekad mora da pita, budući da sam ja ta koja plaća račune. Što više sami popunjavaju obrasce, manje će stvarati stres. Kada dođe vreme da popune prijave za posao i fakultet, biće korak ispred drugih.

  1. Da samostalno obavlja telefonske pozive.

Zamolila sam sina da pozove Dominos i naruči picu jedne večeri. Bio je nervozan sve vreme i bio je siguran da se šalim s njim! Još od kada su bili mali, podsticala sam ih da pozivaju rođake telefonom. Tražila sam od njih da zovu svoju tetku ili moju mamu da bi vežbali. I dalje imamo fiksni telefon, pa sam im dozvolila da se javljaju na telefon još kada su bili prilično mali. Međutim, s obzirom na sve prevare ovih dana, to više ne deluje kao dobra ideja. Evo šta sam ih učila da rade kada pozivaju nekog telefonom:

  • Učila sam ih da sami biraju brojeve kako bi lakše zapamtili važne brojeve telefona.
  • Kada bi nazvali nekoga, trebalo je da se jasno i glasno predstave i da objasne razlog svog poziva.
  • Da jasno obave razgovor, a zatim da se pristojno pozdrave. Prilično lako! Veština telefonskog razgovora čini se da izumire jer svi imaju mobilne telefone.
  1. Da pregleda svoju odeću i druge stvari i odluči šta mu više nije potrebno.

Kako su moja deca staruha i više ne rastu tako brzo, ja više ne čistim njihove fioke tako često kao ranije. Tinejdžeri su dovoljno veliki da pregledaju svoju odeću i odluče šta im više ne odgovara, šta je istrošeno i šta ne nose jer im se ne sviđa. Ako ne mogu da stave čistu odeću u orman, verovatno imaju previše odeće. Isto važi i za igračke. Kako se približavaju 12. i 13. godini, čini se da deca brzo odrastaju. Manje se igraju sa igračkama, ali nisu baš sigurna da žele da ih se odreknu. Trebalo bi da počnu da pregledaju svoje stvari i odlučuju šta žele da zadrže, a šta da nekome poklone. Ja im pružam šansu i za jedan “međukorak”, tj. ponudim im da to s čim još uvek nisu spremni da se trajno rastanu stavim na tavan. Onda o tim igračkama/stvarima uvek možemo ponovo popričati kasnije.

  1. Da sam sebi napravi sendvič.

Ovo je prilično jednostavno! Jedno moje dete pravi svoj sendvič potpuno samostalno. A drugom ja još uvek pravim sendvič jer ako to ne bih uradila, jeo bi samo grickalice. Ako ste organizovaniji od mene, uvek možete odštampati listu onoga što mogu poneti u školu za jelo i koliko toga svaki dan. Čak iako još uvek jednom detetu ja pravim sendvič, posao pripreme školske užine sada mi je mnogo lakši. Ovo bih svrstala rame uz rame sa tim da sami peru veš, što se tiče toga koliko mi olakšava svakodnevni život!

  1. Da bude odgovoran za svoju sobu.

Tinejdžeri treba da brinu o svom vlastitom prostoru. Trebalo bi da redovno brišu prašinu i da usisavaju svoju sobu. Pored svoje odeće, trebalo bi da peru i svoju posteljinu. Osećam se krivom dok ovo pišem jer moji tinejdžeri nisu baš dobri u tome. Moj najmlađi sin zapravo drži svoju sobu najčistijom. U stvari, poslednji put kad su usisavali sobe, nisu bili baš sigurni kako novi usisivač funkcioniše.

  1. Da pripremi neko jednostavnije jelo.

Do vremena kada dete završi školu i ode na fakultet, trebalo bi da zna kako da pripremi nekoliko jela. A koje je vreme bolje za to od trenutka kada dovoljno porastu da mogu bezbedno da stoje kraj šporeta. Moja deca nisu toliko visoka, pa nisu bila spremna za ovo do 11. ili 12. godine. Osim što ćete ih naučiti da kuvaju, možete iskoristiti tu priliku da ih usput naučite i kako da planiraju obroke. Povedite ih sa sobom u prodavnicu kada kupujete namirnice za njihov obrok. Pomozite im da razumeju troškove namirnica. Sa mešovitim uspehom prepustila sam nedelju veče svojoj deci. Moramo se još poboljšati u planiranju unapred, ali ne čini se da im smeta što im je prepuštena odgovornost. Ponekad im dozvoljavam da naruče picu, ali uglavnom ih pitam da osmisle obrok. Moj najmlađi sin nije toliko zainteresovan za kuhinju. Non-stop mu ponavljamo da on može i sam da napravi sendviče sa puterom od kikirikija i džemom, ali on ne misli da je to dovoljno dobro. Moj originalni plan je bio da oni rade zajedno u kuhinji. Međutim, oni su sami odlučili da će se smenjivati. Pretpostavljam da mi je svejedno ko će se postarati o tome da večera bude na stolu, sve dok ne moram ja baš svaki put to da uradim.

  1. Da sam plati neke dodatne stvari koje želi.

Pravljenje razlike između želja i potreba korisna je veština svakom detetu. Radujem se tome da zadovoljim potrebe svoje dece, ali mnogo toga što žele oni kupuju sami. Imaju svoj novac i mislim da je za njihovo dobro da sami sebi kupuju ono što žele. Često, ako žele nešto skuplje, svi zajedno štede novac i kupuju to zajedno. To su prošle godine uradili sa novom trambulinom. A ako moraju da štede za to, tim bolje. To ih uči odloženom zadovoljstvu.

Neke stvari za koje im ja ne plaćam uključuju:

  • Posebne izlaske na koje nisam planirala da idem;
  • Posebna odeća (iznad osnovnih potreba);
  • Milkšejkovi iz njihovog omiljenog restorana sa hamburgerima;
  • Kolači, poslastice, keksići, itd;
  • Impulsivne kupovine – većina stvari koje počinju sa “Želim…”

Stvari za koje plaćam uključuju:

  • Osnovne komade odeće;
  • Zimsku/letnju opremu;
  • Osnovne higijenske proizvode;
  • Sportsku opremu;
  • Porodične izlaske koji su unapred planirani.

Ponekad planiram da platim nešto, ali moje dete pretpostavlja da će ono to da plati. U tim slučajevima obično im dozvolim da plate. Sviđa mi se odgovornost koju pokazuju.

Izvor: thriving ordinary 

Možda će vas zanimati sledeće emisije:

Odgovornost prema novcu

Radi i putuj

(Visited 147 times, 4 visits today)

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *