Poštuj oca svojega i mater svoju, da ti se produže dani na Zemlji, koju ti da Gospod Bog tvoj.
(2. Mojsijeva 20,12)
Zašto je Bog, sa svim mogućnositma koje su Njemu kao svemoćnom biću bile na raspolaganju, odlučio da živa bića stvara i odgaja preko roditelja? Zašto bi On nas doveo u postojanje kroz oca i majku?
Kao i u svemu što Bog čini, On ima mnogo razloga (od kojih je većina nama nepoznata, makar za sada). 1. Mojsijeva nam možda daje najuzvišeniji razlog za to: “Tada reče Bog: ‘Da načinimo čoveka po našem obličju, kao što smo mi.’” (1. Mojsijeva 1:26). A onda, samo dva stiha kasnije: “I blagoslovi ih Bog. I reče im Bog: ‘Rađajte se i množite se, i napunite Zemlju.’” (1. Mojsijeva 1:28). Roditeljstvo svoj uzor duguje samom Bogu. Novi život nastaje kao proizvod snažne i intimne ljubavi između muža i žene, jer je ljudski život nastao iz snažne i intimne ljubavi u samom Bogu. On nije stvorio muškarca i ženu zbog nekog nedostatka u sebi. On nije bio ni usamljen ni nezadovoljan, a nije mu bilo ni dosadno. Život je bio prirodna posledica Njegove ljubavi.
Unutar Trojstva, sam Bog – Otac, Sin i Sveti Duh – bio je posvećen, zadovoljan i srećan. Adam i Eva, kao i ti i ja, plod su Njegove neuporedive ljubavi. Stoga nas je Bog, želeći da nas duboko i neizostavno podseti zašto je stvorio svet – zašto je stvorio nas – stvorio kao proizvod ljubavi (bez obzira na to koliko slomljena, nezrela ili nemudra ljubav naših roditelja možda jeste). Čak i kada oni propuste da nas vole (kao i da se međusobno vole) svim srcem, roditelji će nam poslužiti kao podsetnik na jednu bolju, uzvišeniju, čistiju i sigurniju Ljubav koja nas je načinila. Bog je učinio da deca jedno vreme gledaju u roditelje kako bi mogla da jednog dana vide i dalje od njih – da vide i prepoznaju Boga i Njegovu ljubav.
Roditelji su opipljivi podestnik na puninu Božju, onu vrstu punine koja se pokazala prilikom stvaranja. A dobri roditelji, poput divnog oca i majke koje je Bog meni podario, su naročito divan pokazatelj i odraz te punine ljubavi i kreativnosti. Roditelji su, takođe, i prva prilika za decu da prihvate, potčine se i poslušaju bogomdan autoritet, što je bio još jedan ubedljiv razlog za Boga da stvori ovaj svet – pa i porodicu – onako kako je to i učinio.
Poštuj svog Oca i svog Tvorca
Kada Bog kaže: “Poštuj oca svojega i mater svoju”, On takođe kaže: “Hoćeš li verovati i potčiniti se meni – mom mudrom, suverenom i naročitom planu za tebe, koliko god taj plan, usput, tebi delovao težak?” On je izabarao utrobu tvoje majke kao tvoj prvi dom (Psalam 139:13), a onda je u njoj spojio delove tvojih roditelja i formirao novu osobu – tebe! Apostol Pavle nas podseća: “I učinio je da od jedne krvi sav rod čovečiji živi po svemu licu zemaljskome, i postavio je unapred određena vremena i međe njihovoga življenja.” (Dela apostolska 17:26). On je odredio čija ćemo deca biti.
Dakle, da li ćeš ti prihvatiti tog čoveka i tu ženu, roditelje koje je On za tebe izabrao, da ih voliš i poštuješ dok su živi? Učitelji dolaze i odlaze, šefovi se smenjuju, vladari i predsednici bivaju izabrani i zamenjeni, čitave nacije se uzdižu i padaju, ali tvoji roditelji će uvek biti tvoji roditelji – zato što je Bog, od bukvalno milijardi mogućih izbora, izabrao baš tu majku i tog oca za tebe. Dakle, hoćeš li ti poštovati Njega poštujući njih?
Bog je učinio da deca jedno vreme gledaju u roditelje kako bi mogla da jednog dana vide i dalje od njih – da vide i prepoznaju Njega i Njegovu ljubav.
Bog povezuje ove niti poštovanja preko proroka Malahije: “Sin poštuje oca i sluga gospodara svojega. ‘Ako sam ja otac, gde je čast moja? I ako sam gospodar, gde je strah moj?’, veli Gospod nad vojskama.” (Malahija 1:6). Njegov narod je postao neosetljiv u službi Njemu, odnoseći se prema Njemu sa manje poštovanja nego prema njihovim omilljenim političarima (Malahija 1:8). Stoga, Bog ih podseća na logiku o poštovanju, utkanu u ljudski rod: “Kao što sin poštuje svoga oca, tako bi narod moj trebalo da poštuje mene.” Poštovanje roditelja je slika i prilika našeg odnosa prema Bogu i predstavlja pravu pripremu za izgradnju ispravnog odnosa sa Bogom.
Poštovanje roditelja odraz je našeg poštovanja Boga, najpre zato što nam je Bog zapovedio da ih poštujemo, ali i zato što poštujući njih izgrađujemo dublje i šire kanale unutar svojih srca za poštovanje Njega.
Samo oca i majku?
Kada Bog poziva svoj narod na poštovanje oca i majke, da li on tu misli samo na oca i majku? Da li on u ovoj, petoj zapovesti, postavlja temelje i većem i širem ukazivanju poštovanja u široj društvenoj zajednici, a ne samo u okviru uže porodice?
Zapovest “Poštuj oca i majku”, kako rastemo i sazrevamo, dobija širu primenu i nadilazi ukazivanje poštovanja isključivo roditeljima. Ona nas uči da poštujemo druge, a naročito one koje je Bog u hijerarhiji postavio iznad nas. Taj princip se održao i u Novom zavetu. Istu vrstu poštovanja koje treba da ukazujemo roditeljima, žene treba da ukazuju muževima u braku (Efescima 5:22; 1. Petrova 3:1), vernici treba da ukazuju sveštenicima u našim crkvama (Jevrejima 13:17; 1. Timotiju 5:17), a i građani vlastima (1. Petrova 2:17). I još šire, apostol Petar nas poziva: “Poštujte svakoga” – svakoga (1. Petrova 2:17).
Ako ćemo zaista imati poštovanja za “svakoga”, a naročito za one koji su po autoritetu iznad nas, takvo poštovanje izgrađuje se najčešće u domu.
Postati čovek u domu
Roditelji, onda, postaju naši prvi učitelji potčinjavanja. Citirajući petu zapovest, apostol Pavle piše deci: “Deco, slušajte svoje roditelje u Gospodu, jer je ovo pravo. Poštuj oca svojega i mater – ovo je prva zapovest s obećanjem.” (Efescima 6:1-2). Roditelji predstavljaju naš prvi lični i opipljiv (a i neizbežan) susret sa Božjom vladavinom nad nama. Hoćemo li poslušati ili ćemo se pobuniti, potčiniti se ili prkositi, poštovati ili prezirati?
“Deco, slušajte roditelje svoje u svačemu, jer je ovo ugodno Gospodu.” (Kološanima 3:20). Bog posmatra decu (čak i decu!), i kada god vidi poslušnost, u Njemu raste osećaj zadovoljstva. Zamislite koliko bi više naša deca bila spremna da čuju i poslušaju, svim srcem i bez oklevanja, kada bi samo mogla da osete toplinu Njegovog srca i vide sjaj njegovog neuporedivog osmeha. Učenje disciplini predstavlja uvođenje naših sinova i kćeri u neizrecivo nebesko ushićenje – zaranjanje u neodoljivu i večnu plimu Njegovog zadovoljstva.
Ako odbijemo da budemo poslušni u domu (ili ako nas nikada nisu učili disciplini i poslušnosti), vrlo je verovatno da nećemo biti spremni da slušamo ni svoje vladare, šefove i pastore, pa ni samoga Boga. Herman Bevink (Herman Bavinck) piše: “Sazrevanje u čoveka počinje u domu. Tu se postavljaju temelji za buduće muškarce i žene, buduće očeve i majke, buduće odgovorne članove društva, buduće poštene građane, buduće stanovnike carstva Božijega.” (Hrišćanska porodica, str. 108).
Seme onoga što ćemo postati zasađeno je i zalivano u lejama odnosa roditelj-dete. To je razlog što se tolika savetovanja odraslih usredsređuju na naše “porodično poreklo” – drugim rečima, na naš odnos sa našim roditeljima.
Shvatanje dubine neizbežnog uticaja naših roditelja na nas može podstaći najmanje jednu od sledeće dve reakcije – fatalistički osećaj da smo žrtve ili verom ispunjen osećaj spremnosti. Hoćemo li optužiti naše roditelje za sve ono što je loše u našem životu ili ćemo svoje slabosti prepoznati kao priliku da se prepustimo svemoćnoj sili Božjoj? Hoćemo li se prepustiti rezigniranom samosažaljevanju što nismo imali drugačije roditelje ili ćemo prihvatiti ono što nam je Bog ponudio kao jedinstven i ličan poziv da Njemu verujemo, da ga sledimo i poštujemo?
Poštovanje će imati drugačiji oblik u različitim odnosima. Poštovanje, možda, neće uvek delovati kao poštovanje prema nekim roditeljima, naročito ako su nas roditelji u detinjstvu povredili ili napustili. Ipak, odrastanje u istinski zrelu osobu podrazumeva i učenje kako da prihvatimo i upravljamo (a ponekad i izdržimo) sve ono što nam je Bog obezbedio, uključujući tu i naše roditelje.
Privremeni autoritet – večna čast
Obrazovanje koje stičemo kao deca od naših roditelja – učeći se da poslušamo i prihvatimo bogomdane autoritete – je istovremeno i neophodno i privremeno. Nephodno je iz razloga koje smo već opisali. Privremeno je zato što i poštovanje naših roditelja sazreva tokom našeg života. Bog je odlučio da deca treba da poštuju roditelje na drugačiji način nego što to čine odrasli.
Što se tiče odraslih, slušao sam jednog iskusnog savetnika koji je napravio jasnu razliku između poštovanja roditelja i poslušnosti roditeljima. Isus nas poziva da uvek poštujemo svoje roditelje, ali On nas ne poziva da budemo poslušni svojim roditeljima u svemu onda kada odrastemo i oformimo sopstveni dom. To razlučivanje (i taj prelaz) je, u stvari, od kritične važnosti za zdravo poštovanje naših roditelja, naročito kada ih ostavimo i vežemo se za svog bračnog druga: “Zato će ostaviti čovek oca svojega i mater svoju, i prilepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo.” (1. Mojsijeva 2:24). Da bi poštovali roditelje onako kako to Bog zahteva, muž ili žena moraju ih ostaviti onako kako to Bog zahteva, uspostavljajući jasne granice koje ranije nisu postojale.
Što se tiče odnosa sa decom, roditeljima pripada privremena vlast, ali i večna čast. Koliko god stari, zreli i nezavisni bili, Bog nam i dalje kaže: “Slušaj oca svojega koji te je rodio, i ne preziri matere svoje kad ostari.” (Priče Solomunove 23:22).
Ako ostavljajući svog oca i majku prestanemo da ih slušamo ili počnemo da ih preziremo, mi ih nismo ostavili onako kako je to Bog zamislio za nas. Ostavljanje roditelja na pravi način je od životne važnosti za našu vernost dok odrastamo, sazrevamo, zasnivamo brak. Stvarno, trajno poštovanje – slušanje, ukazivanje časti, uzdizanje roditelja i vođenje brige o njima – još uvek je isto tako životno važno kao i pre.
Upozorenje onima koji poštuju roditelje na pravi način
Pošto nam Bog zapoveda da poštujemo svoje roditelje, možemo pretpostaviti da smo mi kušani da ih ne poštujemo. Možemo pretpostaviti i da će nam poštovanje roditelja u nekim okolnostima biti teško, zbunjujuće, pa i bolno. Kada bi roditelje uvek bilo lako voleti, ne bi nam bila potrebna Božja zapovest da ih poštujemo. Kao relativno novom ocu, meni je već sasvim jasno da me neće biti baš uvek lako voleti. Mi smo dobili zapovesti – da pošutjemo roditelje, da budemo časni, da odbijamo seksulana iskušenja, da se odupremo pohlepi i zavisti, da volimo svoje bližnje – baš zato što nam vernost neće biti nešto prirodno i lako, nešto što od nas neće zahtevati nikakav trud i napor.
Pošto će poštovanje roditelja često predstavljati izazov, Bog nam daje zapovest, ali zapovest sa obećanjem.
“Deco, slušajte svoje roditelje u Gospodu, jer je ovo pravo. Poštuj oca svojega i mater, ovo je prva zapovest s obećanjem – da ti blago bude, i da živiš dugo na Zemlji.” (Efescima 6:1-3).
Onima koji poštuju oca i majku, Bog obećava takav život, pun radosti i sigurnosti, kakav drugi neće iskusiti. Imajte na umu da se to ne odnosi samo na starozavetni Izrael, već i na crkvu danas. Pavle ovde oživljava ne samo zapovest, već i obećanje. Obećana zemlja, međutim, više se ne nalazi u Hananu, već u širokim dolinama, na valovitim gorama i na obalama reke života na novom Nebu i novoj Zemlji gde sam Bog živi (Otkrivenje 21:1-3). A naše duše udišu taj vazduh i osećaju to zadovoljstvo čak i sada, dok još uvek s Hristom i u Hristu hodamo po ovom prokletom i propadajućem svetu.
Ovo obećanje nam ne garantuje da će nam, ako poštujemo svoje roditelje, život na ovoj zemilji (pa ni naš odnos sa njima) neizostavno biti lakši i bolji. Ipak, uporno i nepokolebljivo poštovanje naših očeva i majki, a naročito onda kada nam to nije lako i ugodno, suštinski dokazuje da smo ne samo njihova prava i verna deca, već da smo verna deca obećanja, deca Neba, izabrana i dragocena deca našeg nebeskog Oca!
Izvor: desiring God
Možda će vas zanimati sledeće emisije: