Kako čvrsta vera nadvladava osećanja? Biblija nam zapoveda da se radujemo u Gospodu, da volimo milost, da se bojimo Boga, da se radujemo u nadi. Emocije su neophodne za poslušan hrišćanski život.
U isto vreme, hrišćanski hedonizam prepoznaje i da nisu sve emocije dobre emocije. Nisu sva osećanja u skladu sa verom. Nisu sve naklonosti svete. Osećanja nam nisu uvek prijatelji. Neka osećanja nas mogu ometati u službi Bogu.
Sve više sam uveren da mi treba da razvijemo (ili obnovimo) obimniji rečnik za opisivanje različitih kategorija osećanja. Naročito je dobro napraviti razliku između trenutnih i impulsivnih osećanja koja imaju svoj koren u duši ali su blisko povezane s našim telom, s jedne strane, i dubljih, stabilnijih emocija koje su izraz naše volje, s druge strane. One prve nazivamo strastima, a one druge naklonostima. Uz malu pomoć apostola Pavla i C. S. Luisa, možemo prepozanti vrednost pravljenja ovakve razlike između trenutnih (i površnih) strasti i dubljih (ili viših) naklonosti.
Zasnivajte vašu nadu na milosti
Razmotrimo najpre Petrovu opomenu iz 1. Petrove 1,13-16: “Zato, ljubazni, zapregnuvši bedra svojega uma budite trezni, i svakako se nadajte milosti koju ćete primiti kad dođe Isus Hristos. Kao poslušna deca, ne vladajući se po prvim željama u svojemu neznanju, nego po svecu koji vas je pozvao, i vi budite sveti u svemu življenju. Jer je pisano: budite sveti, jer sam ja svet.”
Zapazite tri fraze u 13. stihu – 1) “zapregnuvši bedra svojega uma”; 2) “budite trezni” i 3) “svakako se nadajte milosti koju ćete primiti”.
Prva fraza doslovno znači “opašite bedra svog uma”. Modernije rečeno mogli bi kazati: “Zasucite rukave svoga uma.” Petar ih poziva da se spreme za ozbiljan mentalni napor. Ne radi se tu o ustajanju iz kreveta u pidžami. Ovo znači – obucite radno odelo, dobro zašnirajte radne cipele i prionite na posao.
Druga fraza odnosi se na protivljenje pijanstvu. Budite treznog uma. Pijanstvo nam zamagljuje percepciju, rasuđivanje i usporava reagovanje. Stoga, nasuprot pijanstvu stoje pripravnost, čistoća uma i postojanost. I zato zasucite rukave svog uma, razbistrite ga i učvrstite, i šta onda?
Treća fraza poziva nas na određeni odgovor s naklonošću. Nada je naklonost usmerena ka budućnosti. To je ono što čisto srce očekuje da dođe. Mi to još uvek ne posedujemo – ne nadamo se nečemu što već imamo. I Petar je dobro znao da je veoma lako biti ometan zahtevima i brigama ovoga sveta i gledati na budućnost sa strahom, a ne sa verom. I zato nas on upozorava: “Zapregnuvši bedra svojega uma budite trezni, i svakako se nadajte milosti koju ćete primiti kad dođe Isus Hristos. Rođeni ste za nasledstvo nepropadljivo, koje neće istrunuti ni uvenuti.” Stoga, zasnivajmo svoju nadu u potpunosti na nadolazećoj plimi Božje milosti.
Šta su strasti?
A sada, zašto je neophodno zasnovati našu nadu na ovaj način? Sledeći stih izražava opasnost: “Kao poslušna deca, ne vladajući se po prvim željama u svojemu neznanju.” (1. Petrova 1,14).
Strasti su trenutni, intuitivni i impulsivni izrazi duše koji su blisko povezani s telesnim. Strasti mogu biti dobre. Pavle čezne da se odvoji i bude s Hristom (Filibljanima 1,23), koristeći istu reč koja je u 1. Petrovoj poslanici u engleskoj Bibliji prevedena kao ‘passions’ (strasti, dok je u srpskoj prevedena kao ‘želje’). Ipak, ta reč ‘strasti’ ili ‘želje’ u Bibliji se često odnosi na grešne strasti ili bezbožne želje. Na drugom mestu u 1. Petrovoj poslanici, te strasti se nazivaju “telesne želje, koje vojuju (ratuju) na dušu.” (1. Petrova 2,11). One su povezane sa porocima, poput senzualnosti, seksualnog nemorala, pijančenja i protivzakonitog idolopoklonstva (1. Petrova 4,3). Kao ljudske strasti, one su u suprotnosti sa voljom Božjom (1. Petrova 4,2). I te strasti žele da nas vode. One žele da nas negde odvedu. Ako ih sledimo, one nas zavode i opijaju i mi postajemo nalik njima.
Dakle, Petar opisuje sukob između naklonosti (nade) koja zahteva ozbiljan mentalni napor i telesnih strasti koje vojuju protiv naše duše. I upravo ovde nam je C. S. Luis od velike pomoći.
Iznenadni napad na veru
Luis zna da ljudskim umom ne upravlja uvek razum. Često postoji sukob između onoga što znamo da je istina i onoga što nam naše emocije (ili strasti) i naše maštarije govore da je istina. On kaže da jednom kada neko prihvati jevanđelje, nešto će se neizbežno desiti: “Doći će trenutak kada će primiti lošu vest, ili će se naći u nevolji, ili će živeti među nevernicima i najednom će mu se uskomešati emocije i izvesti neku vrstu prepada na njegovu veru. Ili će se desiti trenutak u kome će poželeti neku ženu, ili poželeti da slaže, ili se osetiti samozadovoljno i gordo, ili uvideti da mu se pruža prilika da stekne novac na nepošten način – naići će, dakle, neki trenutak u kome će mu izgledati da bi bilo baš zgodno kada hrišćanstvo ne bi bilo u pravu. I tada će, ponovo, njegove želje i čežnje izvesti iznenadni napad. Ne govorim ovde o trenucima u kojima će se pojaviti neki ozbiljan razlog protiv hrišćanstva. I to se može dogoditi, ali to je već druga stvar. Govorim o trenucima kada se protiv hrišćanstva podigne naše raspoloženje.” (Samo hrišćanstvo, str. 140).
Luis zna da naša raspoloženja predstavljaju pravu pretnju našoj veri. Na drugom mestu on kaže: “Naša vera u Hrista se koleba ne onda kada joj se usprotive argumenti, već kada se čini neverovatnom – kada nam ceo svet poprimi taj zamagljen izgled, što nam mnogo više govori o stanju našegu uma i naših strasti nego o stvarnosti… Kada strast ovlada umom, ljudski razum, bez Božje milosti, ima otprilike isto toliko šanse da se održi u istini koliko i pahuljica da očuva svoj izgled u grotlu pećnice.” (Razmišljanja o hrišćanstvu, str. 43).
U kandžama strasti, sve vrste sumnjivih i besmislenih argumenata počinju da izgledaju uverljivo. Naša osećanja zaista utiču na našu veru, a ona su često pod uticajem našeg tela – onoga što smo jeli i pili, koliko smo dobro spavali, da li smo vežbali – kao i pod uticajem okolnosti u kojima se nalazimo, pa čak i vremenskih prilika. I ja sam se u svom životu često suočavao sa ovim vrstama neverničkih raspoloženja, tim maglovitim oblacima neverja koji su se nadvijali nad mojom dušom.
Jahanje slona
Kako su mi apostol Petar i C. S. Luis pomgli da se suočim s ovim raspoloženjima? Najpre, osposobljavajući me da ih prepoznam kao raspoloženja pokrenuta strastima. Takva raspoloženja zamagljuju rasuđivanje. Zato moramo da zasučemo rukave i razbistrimo glave da bismo se učvrstili u nadi.
Drugo, oni me ohrabruju da se molim za dar vere, “jer je u tome moć da nastavimo da verujemo, ne u raljama razuma, već u raljama požude, užasa, zavisti, dosade i ravnodušnosti iz kojih su nas razum, autoritet ili iskustvo, ili sve to troje, jednom već izbavili i izveli na put istine”.
Vera je umetnost čvrstog držanja za ono što verujemo uprkos našim nestalnim raspoloženjima. Postoji jedna vrsta pobune naših osećanja koja je usmerena protiv nas samih. Naše grešne strasti vode rat protiv naše duše. Naša niska, praznoverna i trenutna osećanja pokušavaju da preuzmu kormilo, ostavljajući naše uzvišenije pobude da kaskaju za njima.
Da upotrebim ilustraciju Džonatana Hajta – to vam je kao da jašete slona. Slon (naše strasti i raspoloženja) je snažan i moćan i zanosi čas nalevo, čas nadesno. Ali ako zasučemo rukave, iščistimo glavu i ostanemo uporni, mi ćemo, milošću Božjom, naučiti kako da upravljamo kretanjem tog slona. Imaćemo moć da upravljamo svojim osećanjima.
Nepopustljiva vera
Luis ovo naziva “praktikovanjem naše vere”. Stalnim ponavljanjem praktikovanja naše vere to praktikovanje će se pretovriti u naviku vere, jednu vrstu istrajne posvećenosti i privrženosti istini koju smo prihvatili. Prava vera je nepopustljiva.
Gajenje ove navike ne predstavlja lak zadatak. To zahteva neprekidan trud. Zbog toga se mi svakodnevno trudimo da istinama iz Svetoga pisma zaokupiramo naš um. Zato se trudimo da se molimo stalno i uporno, sa zahvalnošću i krotošću tražeći pomoć od Boga, našeg Oca. Zato se okupljamo sa drugim vernicima, da bismo jedni druge hrabrili u veri i podsticali se međusobno na ljubav i dobročinstvo. Ove navike milosti su načini da “zapregnemo bedra svojega uma” i trezveno zasnujemo našu nadu na Božjoj milosti.
Izvor: desiringgod.org
Možda će vas zanimati emisije:
Zašto smo baždareni na negativno