Iako ne potpuno nalik onome što danas poznajemo kao sladoled, poreklo ove poslastice još uvek podleže raspravama. Veruje se da je hrana nalik sladoledu prvi put poslužena u Kini. Kralj Tang imao je 94 osobe koje su pomogle da se napravi jelo od bivoljeg mleka, brašna i kamfora. Takođe, neku vrstu sladoleda su jeli u Kini oko 200 godina pre nove ere, kada je mešavina mleka i pirinča zamrznuta pakovanjem u sneg.
Znamo da je Aleksandar Veliki uživao u snegu i ledu koji su bili začinjeni medom i nektarom. Biblijske reference takođe pokazuju da je kralj Solomun voleo ledena pića tokom žetve. Tokom Rimskog carstva, Neron Klaudije Cezar (54-86. AD) često je slao trkače u planine po sneg, koji su zatim začinjavali voćem i sokovima.
Više od hiljadu godina kasnije, Marko Polo se vratio u Italiju sa Dalekog istoka sa receptom koji je veoma ličio na ono što se danas zove sorbet. Istoričari procenjuju da je ovaj recept evoluirao u sladoled negde u 16. veku. Čini se da je Engleska otkrila sladoled u isto vreme, ili možda čak i ranije od Italijana. „Ledeni krem“, kako su ga zvali, redovno se pojavljivao na trpezi Karla I tokom 17. veka. Francusku je sa sličnim smrznutim desertima upoznala 1553. Italijanka Katarina de Mediči kada je postala supruga Henrija II od Francuske. Tek 1660. godine sladoled je postao dostupan široj javnosti. Sicilijanski Prokopio je predstavio recept za mešanje mleka, kajmaka, putera i jaja u Kafe Prokope, prvom kafiću u Parizu.
Prvi zvanični izveštaj o sladoledu u Americi potiče iz pisma koje je 1744. napisao gost guvernera Merilenda Vilijama Blejdena. Prva reklama za sladoled u ovoj zemlji pojavila se u Njujork gazeti 12. maja 1777. godine, kada je poslastičar Filip Lenci objavio da je sladoled dostupan „skoro svaki dan”. Zapisi, koje je vodio trgovac u ulici Četam u Njujorku, pokazuju da je predsednik Džordž Vašington potrošio oko 200 dolara na sladoled tokom leta 1790.
Do 1800. sladoled je ostao retka i egzotična poslastica u kojoj je uživala uglavnom elita.
Praktični kornet
Kornet sladoleda je star 118 godina i njegov oblik se nije mnogo promenio tokom proteklog veka. To je zato što je kornet veoma ekološki oblik pakovanja s obzirom da nema otpada jer ga pojedete. Takođe, prodavci sladoleda mogu da slažu kornete po stotinu u vis, tako da ne zauzimaju mnogo prostora. Čak je i komadić čokolade na dnu više nego lepa poslastica. To sprečava da se oblanda pokvasi i opada.
Veruje se da je Sirijac po imenu Ernest E Hamvi izmislio kornet za sladoled. Tokom Svetskog sajma u Sent Luisu 1904. u Sjedinjenim Državama, njegov štand za vafle bio je pored prodavca sladoleda kome je ponestalo kutijica za sladoled. Kao uslugu, Hamvi je umotao vafl da drži sladoled i kornet je rođen.
Koliko je sladoled zdrav?
Šta se dešava sa našim telom kada jedemo sladoled? Da li se može jesti svaki dan?
Prvo je neophodno znati sastav ovog ukusnog deserta. Sladoled je smrznuta voda ili mleko. Sorbet se priprema sa vodom, a mlečni sladoled sa kremom, mlekom ili jogurtom. Obe verzije deserta jednako su bezopasne za telo i vrlo ukusne.
U stvari, razlika između sladoleda i sorbeta je samo u kaloričnom sadržaju. U 100 grama sladoleda ima prosečno 250 kalorija, a u sorbetu oko 100. Ali ne zaboravimo na aditive koji dodaju kalorije i mogu imati različite efekte na naše telo.
Važno je znati da uživanje u sladoledu jednom nedeljno neće pokvariti vaše planove za gubitak težine. Ali, voćni sladoled biće mnogo sigurniji za vaš struk.
Često smo zbunjeni natpisima sladoled “bez šećera” i “bez masti”. Mnogi proizvođači sladoleda nude verzije „bez šećera“ ali umesto njega mnogi proizvođači koriste zamene koje sadrže još više kalorija.
Najzdraviji sladoledi su oni koje pravite sami kod kuće, ili oni koji deluju kao smrznuti sokovi. Oni najbolje osvežavaju, imaju nižu kalorijsku vrednost i nemaju dodate masnoće. Zapravo, jako je važno čitati sastav na sladoledima, tako možete znati šta sladoled sve sadrži u sebi.
Možda će vas zanimati emisije: