Kada vozač, koji je izazvao saobraćajnu nesreću, preživi, ljudi se često pitaju: zašto nevini moraju da umru, a preživi krivac koji je izazvao nesreću…
Kad neko u mladosti postane kriv
Nije slučajno da su roditelji i odrasli odgovorni za postupke svoje dece. Postati odgovorna odrasla osoba, dešava se u različitom uzrastu za svakoga, a do tada je na roditeljima da utiču na izbor svog deteta.
Odgovornost roditelja je da do njegove 18. godine donosi odluke i vodi brigu o svom detetu.
Razmotrimo sledeći slučaj:
Mladić od 20 godina nema para da kupi sebi auto, iako ima dozvolu. Roditelji mu pozajmljuju svoj auto, koji je siguran i brz. Mladić “testira” karateristike koje auto poseduje, i naravno, želi da to pokaže prijateljima. Pošto ne želi da ošteti automobil svojih roditelja, izlazi na širi, prometni put, recimo auto-put, gde se može razviti veća brzina. U jednom trenutku pogrešno procenjuje situaciju, zbog svog neiskustva, i dešava se nesreća.
Ko je odgovoran?
Roditelj, jer on najbolje poznaje svoje dete, tako da treba da zna koliko je njegovo dete odgovorna osoba.
Roditelj koji želi da izgradi samopouzdanje svog deteta, ako mu pozajmi auto dovodi svoje dete u opasnost, kao i druge učesnike u saobraćaju. Roditelj koji svoje dete ne uči da postoje pravila koja se moraju poštovati, odgovoran je za njegovo ponašanje.
Odgovoran je i sistem jer ne procenjuje kome izdaje vozačku dozvolu. Učiti nekoga na brzinu, a istovremeno, ta osoba treba da prisvoji znanje i veštinu upravljanja vozilom, je vrlo odgovoran posao.
Tek kada mlada osoba zaista savlada tu veštinu, i dovoljno je zrela da sedne na mesto vozača, može da prihvati i odgovornost ako izazove saobraćajnu nesreću.
Da li preživi onaj ko ostane živ?
Svako pravi grešku, čak i fatalnu, ili onu čiji je ishod manje koban. Na primer, osobe koje rade u zdravstvu, njihova najmanja greška takođe nekoga može da košta života.
Čovek nije mašina, njegov svakodnevni rad je veoma promenljiv, na njega se može uticati, ali krivica je „program“ koji dobro funkcioniše u svakom čoveku, osim ako nije reč o ljudima koji imaju ozbiljne psihičke bolesti.
Zbog uzroka nesreće i takozvanog komplikovanog procesa kajanja, može doći do zavisnosti, izolacije, samoubilačkih misli, potrebe za angažovanjem stručne osobe, depresije.
Takva osoba može da preživljava pakao i to do kraja života – samo je pitanje vremena njegovog početka i pitanje je koliko daleko će to da ide.
Savest i krivica
Mnogi kažu da ima onih koji nemaju savesti. Međutim, savest je uvek prisutna, pitanje je samo koliko smo spremni i na koji način da poslušamo njen glas.
Kaže se da u ratu i avionu koji se ruši nema ateista. Što je čovek stariji, što je bliži trenutak smrti, to mu je savest jača. Dakle, ne sumnjamo u činjenicu savesti, niti da ona funkcioniše veoma dobro.
U datom slučaju, kod izazivanja saobraćajne nesreće, krivica je čovekov najveći teret. U mladosti – specifičnom uzrastu – fatalna nesreća izazvana neodgovornošću je jedna od najstrašnijih stvari.
Izgubljen život ne može se vratiti, to je izuzetno težak udarac za bližnje koji su izgubili svoje najdraže i njihove emotivne reakcije su potpuno razumljive.
Naravno, ne radi se o tome da se krivac nesreće tek tako pusti bez propisane zakonske kazne, već je pitanje imamo li, prilikom čitanja vesti na tu temu, etičku osnovu da sudimo zašto je krivac preživeo?
Da li je dobro suditi?
Danas se mnogi pokušavaju izvući tj. opravdati na razne načine, bilo lažima, korupcijom itd, a ujedno pokušavaju da ostave utisak da žive život gotovo bez greške. Čini se da su oni najglasniji u tvrdnjama da se njima “tako nešto nikada ne bi desilo”.
Treba težiti tome da ljudi, koji su napravili neki čin sa nepopravljivim posledicama, mogu bar malo da se oduže, jer vrlo često imaju potrebu za tim.
Svaka osoba koja je pogrešila, ima potrebu za oproštajem, a ne za osudom. Sud će reagovati u skladu sa zakonom, a na okolini je da osuđenog ne drži “u doživotnoj samici krivice”.
Možda će vas zanimati emisije: