Da li mislite da su bebe nevine poput malih anđela? Istraživanja sa Univerziteta Portsmut pokazala su vrlo iznenađujuću činjenicu da bebe nauče da lažu puno ranije nego što se mislilo.
Greh je sve što pomračuje dušu.
Psiholozi su mislili da deca nauče da lažu oko četvrte godine života. Ali to se događa već sa šest meseci. Bebe namerno plaču i guču da bi privukle vašu pažnju. Deca smišljaju kako da odvuku vašu pažnju kada rade nešto što im je zabranjeno. Ovakvo ponašanje pokazuju deca mlađa od godinu dana. Još nisu ni prohodali, a već postaju stručnjaci u varanju.
Sledeći put kada vaša beba naglo prestane da plače i pogleda da li je neko sluša, razmislite, možda je lukavija nego što ste milsili.
Greh je vrlo savremena tema. Daleko je zanimljiviji kao tema za romane i drame nego što će to ikada biti jedna vrlina. Greh je uzbudljiv. U poređenju sa grehom, vrlina je dosadna i bezlična. Hrišćanski razgovori o opasnosti greha obično nisu dobrodošli. Posebno postmodernisti nemaju previše vremena za pojam greha u uobičajenom smislu. Za njih je greh izgubio grešnost.
Hju Tomson Ker, poslednji glavni urednik časopisa Theology Today, jednom je rekao da su ljudi „zamenili stvarnost relativnošću, molitvu psihologijom, greh kompleksom manje vrednosti, porodično bogosluženje socijalnom službom, obraćenje autosugestijom, otkrivenje misaonom reakcijom, snagu Duha snagom automobilskog motora“. Mnogi ljudi koji greše ili ne žive u skladu sa svojim očekivanjima, više i ne osećaju krivicu. U najboljem slučaju mogu da priznaju osećaj srama ili nelagode.
Ali uprkos ljudskom obezvređivanju ovog pojma, greh je još uvek greh. Greh ne podrazumeva samo nedostatke koje ćemo na kraju nadvladati i pogrešne procene koje su deo celoživotnog procesa učenja. Greh je mnogo više od toga. Poznati francuski pisac jednom je primereno rekao: „Greh je sve što pomračuje dušu“.
Koren jevrejske reči koja se prevodi rečju ‘greh’ ima značenje ‘promašiti cilj’.
Sama reč se odnosi na pobunu, nesreću i smrt. To nije nešto površno ili nešto što nastaje sticajem okolnosti, već smrtonosna pojava koja se, ako se ne zaustavi, ponaša poput virusa ili raka.
Šta je greh?
Greh je prekršaj ili prestup Božjeg zakona. Ako nema zakona, ne možete ga prekršiti. Čak i naučnici priznaju da postoje zakoni. Biblija iznosi niz moralnih načela koje obično nazivamo Deset zapovesti, a ovaj zakon je prekršilo svako ljudsko biće koje je ikad postojalo.
„Jer svi sagrešiše i izgubili su slavu Božiju.“
Kada Bog sa Neba posmatra kako živimo, On vidi da su svi ljudi pogođeni grehom: „Nema nikoga dobro da tvori, nema ni jednoga.“ Zato imamo dobar razlog da se prema grehu odnosimo kao prema problemu.
Ali, biblijski govoreći, greh nije samo prekršaj zapovesti nekim namernim ili nenamernim činom. Greh se tiče i onoga što se događa u nama. Iako nećemo biti odgovorni za svaku ne baš nevinu i nesebičnu misao koja proleti našim umom, Bog kaže da je svako namerno maštanje ili svesno zadržavanje na stvarima za koje znamo da su loše jednako zlo kao i doslovno delo. Želeti da osobu koju ne podnosimo udari automobil nije manje problematično od doslovnog ubistva te osobe. Isus je to rekao na sledeći način: „Svaki koji pogleda na ženu sa željom, već je učinio preljubu u srcu svom.“ Misliti na zlo „u srcu“ znači nemati skladan odnos sa Bogom.
Srednjovekovnu crkvu možemo da kritikujemo za stvaranje spiska sedam „smrtnih“ grehova: oholost, sebičnost, blud, zavist, neumerenost u jelu i piću, srditost i lenjost; ali ovaj spisak nam pokazuje visoku svest o grehu u smislu pogrešnih namera i negativnih stavova, a ne samo doslovnih dela laganja, krađe, ubistva i preljube. Apostol Jakov naglašava Božiji stav o ovome: „Jer koji sav zakon održi a sagreši u jednom, kriv je za sve.“
Sigurno ne preterujemo kada se prema grehu odnosimo kao prema problemu. O pitanju greha Biblija govori bez uvijanja. Greh postoji u našim delima, u našim srcima, u našim pobudama, mislima i mašti.
Koren jevrejske reči koja se prevodi rečju ‘greh’ ima značenje ‘promašiti cilj’. Dakle, greh nije samo neposlušnost nizu pravila, bilo delima ili mišlju, već ukljlučuje i nekorišćenje sopstvenih sposobnosti kada nečemu težimo, a ne postižemo.
U tom smislu prisetite se isto nekih velikih ljudi iz prošlosti ili sadašnjosti, i divite se njihovim talentima i sposobnostima. Zatim razmislite o tome kako su upropastili svoj život nemarnošću i nemoralnim odlukama. Većina nas se ne nalazi u tako teškim okolnostima, ali ko može da kaže da nema problem sa grehom?
Gresi nisu samo neka pojedinačna dela rasuta između dobrih i plemenitih dela. Greh više liči na otrov koji se kao zaraza širi celim ljudskim bićem. Mnogo je snažniji nego što smo spremni da priznamo. Čak je i veliki apostol Pavle morao da prizna da se stalno suočava sa problemom. Jako je želeo da čini dobro ali mu to često nije uspevalo. „Jer ne činim ono što hoću, nego na što mrzim ono činim“. Da li vam zvuči poznato?
Gde je sve počelo?
Gde je pošlo po zlu? Odakle potiče greh? Pobuna protiv Boga pojavila se na nebu pre nego što je prvi ljudski par imao loš dan i „pao“ u greh. Nikada nećemo moći da razumemo kako je greh mogao da se pojavi u savršenom svemiru. To je tajna. Poznato nam je samo da je sve povezano sa Božjom željom da nam podari slobodnu volju. Bog nije stvorio programirane robote, već osobe koje će Ga voleti po svojoj volji.
Tog kobnog trenutka u vremenu jedno nebesko biće, koje sada nazivamo sotonom, donelo je odluku da se suprotstavi Bogu. To je bio početak problema greha. Zatim ga je ovaj nebeski pobunjenik doneo na Zemlju, ubrzo posle stvaranja prvog ljudskog para. Adam i Eva bili su stvoreni sa slobodom izbora, kao i Lucifer. Oni su sotoni mogli da kažu „Ne“, ali nisu. I od tada je ljudski rod pogođen posledicama njihovih dela. Greh je odmah postao nasledan, pa se sada svako ljudsko biće rađa nesavršeno, sa urođenom sklonošču da čini ono što nas udaljava od Boga. Ljubav prema sebi zauzela je mesto ljubavi prema drugima.
Činjenica je da su neki grešnici bili istorijska čudovišta, dok su drugi, uprkos svojoj nesavršenosti, bili veliki uzori. Hitler i Staljin su nedvosmisleno bili veći grešnici od Majke Tereze ili Martina Lutera Kinga, ali sigurno ni najprimereniji ljudi nisu bez greha.
Svi ljudi su sagrešili. Problelm greha je veći od života. On je izvanljudski. Zato i rešenje problema mora biti izvanljudsko da bi bilo odgovarajuće.
Rešavanje problema
Ljudi danas misle da sami moraju da pronađu rešenje za svoje probleme. Tražiti krivicu i rešenje negde drugde, kažu oni, samo je neozbiljan način da se pobegne. Tražiti rešenje za naše greške i nedostatke izvan nas samih deluje čudno. To bi značilo da tražimo istinu koja kao da je isparila prilikom prelaska iz modernizma u postmoderizam. Ali Biblija ne dopušta ovakav minimalistički pristup grehu. U stvari, ona tvrdi da je greh izvanljudski problem. Ako je ikada nešto dokazano eksperimentom, onda je to činjenica da greh ima dimenziju koja je u potpunosti izvan naše kontrole. Postoji još jedna istina koja nadilazi ovu. Poput greha, i rešenje problema greha veće je od života. Postoji neko, po imenu Isus, koji je živeo na Zemlji poput svih nas, ali nikada nije popustio grešnim mislima ili delima. On je postao natprirodno rešenje problema greha. „Onoga koji ne znadijaše grijeha nas radi učini grijehom, da mi budemo pravda Božija u njemu.“
Naravno, postavlja se pitanje: da li je pošteno da svi ljudi budu zaraženi virusom greha? Zašto moramo da trpimo zbog greha naših praroditelja? Zar nije sveznajući Bog pun ljubavi mogao da pronađe neki drugi način rešavanja problema greha? Zašto se greh razvio baš ovako, sa toliko nesreće i jada?
Ova pitanja su tokom istorije postavljali ljudi širom sveta. Uzvikivali su ih ili samo šaputali. Postavljane su filizofske dileme ili upućivanje očajničke kletve. Greh ostaje problem i to na više načina. Ali kad sagledamo rešenje, nedoumica i drskost se rasprše zauvek.
Isus Hristos je rešenje. On je došao da „izbavi svoj narod iz greha njihovijeh“. Meni je to dovoljno.
Odlomak iz knjige “Doživeti radost”
Možda će vas zanimati emisije: