Mnogi hrišćani, posebno oni strogi i pravoverni, biraju pristup „Hristos protiv kulture“. Ali verujem da Biblija ne podupire njihov izbor, već nam govori da „Hristos preobražava kulturu“.
Hrišćani bi uvek trebalo da preispituju kulturu svog okruženja. Važna reč nije odricanje, već kritičnost.
Kultura — šta je to?
Šta je kultura? Da li je to pre svega književnost, muzika, muzeji ili pozorišta? Ili postoji više elemenata koji utiču na to kako se odnosimo prema kulturi?
Svaki udžbenik o kulturnoj antropologiji nudi svoju definiciju, ali mi ćemo ovde sažeti većinu njih: „Kulturu čine nagomilane navike, stavovi i verovanja grupe ljudi koji definišu svoje uopšteno ponašanje i način života; (sadrži) ukupnost naučenih aktivnosti ljudi.“ Ovo nije loše mesto za početak. Mi se moramo složiti da se elementi kulture ne moraju obavezno okarakterisati kao dobri ili loši; često su oni moralno neutralni. Većina Evropljana jede viljuškom i nožem, dok mnogi Amerikanci koriste samo viljušku. Japanci se služe štapićima, dok stanovnici nekih zemalja u svetu jednostavno jedu prstima. Jedan metod nije bolji od drugog, oni su samo kulturološki različiti.
Isto je i sa načinom pozdravljanja; sa „odgovarajućom“ odećom za crkvu; arhitekturom naših domova; smislom za humor i načinom na koji obavljamo posao. U većini slučajeva se ne radi o moralu; to je jednostavno stvar ponašanja koje smo naučili dok smo odrastali u određenom društvu.
Na mnogo načina ova kulturološka raznovrsnost, koja nije obavezno dobra ili loša, takođe je primenljiva i na religiju. Neki ljudi se mole na kolenima, drugi stoje sa rukama podignutm prema nebu. Za neke ljude je najbolji način slavljenja Boga pevanje psalama uz melodije iz šesnaestog veka, dok drugi koriste muzičke instrumente, koji se retko čuju ili se smatraju jasno nereligijskim u našoj kulturi ili zemlji. Dosta naših religijskih očekivanja oblikovano je istorijom, geografijom, etničkim nasleđem, pa čak i klimom.
Kritički um
Nadovezujući se na ovo, takođe je istina da neki aspekti zahtevnog ponašanja u našoj kulturi ne mogu da polože ispit Hristovih sledbenika. Vernici uvek moraju birati i odbijati sve ono što ih odvlači od Boga ili ometa njihov duhovni rast. „Što god je istinito, što god je pošteno, što je god pravedno, što je god prečisto, što je god preljubazno, što je god slavno i još ako ima koja dobrodetelj, i ako ima koja pohvala, to mislite!“
Kad hrišćani žive u kulturama gde se aktivnosti ili običaji protive Božjim zapovestima, tu nije moguć kompromis. Na primer, slavljenje idola ili kipova samo radi poštovanja nečije kulture čin je pobune protiv jedinog pravog Boga.
Tako, kad pogledamo našu kulturu ili upoznajemo neku novu, treba pažljivo da ocenimo razliku između forme i sadržaja. Kulturna odeća (forma) fenomen sa kojim se susrećemo može biti prihvatljiva, dok stvari po sebi (sadržaj) mogu biti potpuno neprihvatljive i obrnuto.
To ću ilustrovati ovako: Isusovi sledbenici mogu da se ne slažu sa mnogim elementima islamske teologije i da žele da muslimane upoznaju sa Isusom Hristom i spasenjem, ali ne bi trebalo da im nametnu pretežak teret i očekuju promenu u svim načinima slavljenja Boga. Zašto bi molitva pet puta dnevno ili izuvanje cipela pre ulaska u molitveni dom bili loši?
Zašto bi zapadnjačke navike slavljenja Boga bile nametane ljudima koji su bogosluženja vekovima izražavali na drugačiji način, ako oni sada slave pravog biblijskog Boga? Iako je Pavle uveo potpuno nove ideje o Bogu i spasenju, on nije imao problema sa slavljenjem Boga u kulturnom kontekstu jevrejskih sinagoga. A dok je propovedao vrlo specifičnu i revolucionarnu poruku paganskim slušaocima, namerno je citirao njihove pesnike, znajuči da će ga, ako pokaže poštovanje prema njihovoj kulturi, možda saslušati.
Mi živimo ovde, ali svet — naša kultura, naša sredina, spoljni i materijalni aspekti našeg postojanja — to nije naš konačni cilj.
Ovo možemo dalje da pimenimo na svoj današnji život. Prema biblijskom jeziku, mi ne živimo u našoj kulturi; mi živimo u svetu. Mi ne možemo da zanemarimo kulturu niti možemo da potpuno izbegnemo svet; uvek smo deo njega. A u tome nema ničeg lošeg.
Međutim, moramo ostati kritični u vezi sa onim što nam ovaj svet nudi. Važna reč nije odricanje, već kritičnost. Ona dolazi od grčke reči koja znači prosuditi. Drugim rečima, hrišćani bi uvek trebalo da preispituju kulturu svog okruženja — bilo da se radi o kulturi u kojoj su odrasli ili kulturi u koju su se preselili — u svetlu Jevanđelja, i uvek moraju odrediti da li je ona u skladu sa Božjim merilima.
Kad se molio za učenike, Isus je rekao: „Ne molim te da ih uzmeš sa sveta, nego da ih sačuvaš od zla.“ Mnogi hrišćani nisu od srca priihvatili ovaj tekst i veruju da treba da se povučemo iz sveta što je više moguće. Smatraju da ne treba da se petljamo u „svetovne“ stvari i da moramo da izbegavamo „svetovna“ mesta ili „svetovne“ prijatelje. Često imaju vrlo subjektivan pogled na „svetovno“. Oni prave dugačke spiskove stvari koje hrišćani smeju da rade i šta je to „svetovno“ što ne smeju da rade.
Živeti kao hrišćanin
Sastavljanje spiska obično nije dobra zamisao. To može lako da odvede u legalizam, prekomerno pridržavanje zakona i propisa umesto da se izgrađuje odnos sa Bogom.
Bolje je razmišljati o jednoj po jednoj stvari, prepoznajući i primenjujući biblijska načela. Naravno, hrišćani će biti selektivni i pronicljivi. Apostol Petar to iznosi vrlo sažeto: „Vladajte se dobro među neznabošcima.“ Zapazite li da on ne kaže da treba da izbegavamo neverujuće prijatelje po svaku cenu.
Kako to učiniti? Jasno je da to može da bude dugogodišnji proces. To zahteva blisko, rastuće zajedništvo sa Bogom. Samo kada duhovno rastemo, samo kada slušamo svoju savest, samo kad nalazimo ohrabrenje u društvu isotmišljenika, možemo biti u ovom svetu, a da ne budemo deo njega. Mi živimo ovde, ali svet — naša kultura, naša sredina, spoljni i materijalni aspekti našeg postojanja — to nije naš konačni cilj.
Dok živimo u ovom svetu, kontaktiramo sa njim i mudro uživamo u mnogim stvarima koje namon može ponuditi, mi „ne pripadano svetu“. To znači da je naša konačna vernost usmerena Bogu i služenje Njemu je osnovni pokretač svih aspekata našeg svakidašnjeg života.
Ovom svetu možemo da doprinosimo dobrim stvarima samo ako smo u njemu; i samo kad se povežemo sa ljudima u svetu, možemo svedočiti svojom verom i pozvati druge da krenu na isto putovanje vere koje je nas učinilo zadovoljnima. Isus je lepo rekao da On nije došao da osudi ovaj svet. On je došao da ovaj svet spasi. Kao Njegovim sledbenicima, to treba da bude i naše životno načelo.
U svojoj čuvenoj propovedi na gori, Isus je uspostavio obrazac za život svojih učenika. On kaže: „Vi ste so zemlji.“ So je jedinstvena po tome što se dodaje celokupnom jelu: čak i mala količina daje ukus. To je izazov za svakog hrišćanina — da bude prisutan i menja ukus okoline, kako bi ljudi primetili razliku, da bez prisutnosti hrišćana u njihovoj zajednici nešto nedostaje.
Isus je dodao: „Vi ste videlo svetu“. Kad je mračno, malo svetlo nam pomaže da se snađemo. Ova duhovna metafora nas podseća da možemo biti svetlo ljudima oko nas i pomoći im da nađu put u život. Isus je dodao još jedan aspekt: ne skrivajte svoje svetlo i ne zadržavajte ga samo za sebe. Drugim rečima, ako želite da budete hrišćanin, to treba i drugi da vide.
Da li vam se sviđaju ove vizuelne metafore? Evo još jedne: dok rastemo u sličnosti sa Isusom, naš život postaje „Hristov miris Bogu“. Mi nikada ne treba da ostanemo anonimni, nečujni, neprimećeni. U okviru našeg sveta — u našoj kulturi — pozvani smo da budemo miomiris, ugodan miris koji osvežava prostoriju i ostavlja tragove čak i kada odemo. Kako se budemo preobražavali, tako će biti i sa kulturom oko nas svetom u kom živimo — i on će biti preobražen. Promena neće biti potpuna dok se Isus ne vrati, ali će biti uočljiva.
Odlomak iz knjige Doživeti radost
Možda će vas zanimati emisije: