5 najčešćih načina na koje roditelji stvaraju konfuziju i nestabilnost kod dece

Deca imaju taj talenat da pokupe signale i detalje za koje smo mi, roditelji, često slepi.

Ovo mi je postalo savršeno jasno kada je moj sitničavi i prepametni osmogodišnjak počeo da javno razglašava svaku moju nedoslednost u onome što sam pridikovala njemu i njegovom mlađem bratu i sestri.

Da bismo stvorili stabilno, bezbedno i postojano okruženje za našu decu, mi im moramo biti uzor u pozitivnom ponašanju koje želimo da vidimo i kod njih.

Počelo je jednostavnim pitanjem: “Rekla si da moramo da pojedemo grašak pre nego što dobijemo kolač. Ti nisi pojela grašak, pa zašto onda jedeš kolač?”

Želela sam da se uspravim i kažem: “Zato što sam poželela da pojedem kolač! Jako sam se trudila da završim školu i da se zaposlim da bih mogla sebi da kupim kolač.” Umesto toga, pokušala sam da prekrijem svoja usta, okrenem se na drugu stranu i pokupim mrvice sa kuhinjske ploče sa “o čemu ti to pričaš?!” izrazom na licu.

Brzo sam postala svesna da moja deca prate svaki moj korak kao mali nindža-špijuni. Samo me čekaju da se na nečemu “okliznem”. Jedva čekaju da me “prozovu” i vide kako ću im odgovoriti.

Iznad svega, na vrhu naše liste prioriteta, kao roditelja, jeste dobrobit naše dece. Nije čudno da se mi ne pridržavamo baš uvek saveta koje dajemo našoj deci.

A razlog za to je jednostavan:

Mi imamo više standarde za svoju decu nego za sebe.

Bez obzira na sve, shvatila sam da postoje stvari koje radim i govorim, a koje dovode do velike konfuzije u sunđerastom mozgu moje dece.

A to ide mnogo dalje i dublje od jednostavnog uzmanja kolačića pred mojom decom pre večere. Ja želim da moja deca osete da smo mi u ovome što se zove život zajedno. I ja želim da budem čvrst uzor za njih u svim prilikama.

Shvatila sam da postoje stvari koje radim i govorim, a koje dovode do velike konfuzije u sunđerastom mozgu moje dece.

Kod roditeljstva, postojanost je ključna. Da bismo obezbedili stabilno okruženje za svoju decu, moramo da prestanemo da ispoljavamo dvostruke standarde. Ovo je pet stvari koje roditelji čine, a koje mogu dovesti do nestabilnosti kod dece:

1) Neuravnotežena pravila u pogledu vremena provedenog pred ekranom

Možda imate veoma striktna pravila kada se radi o vremenu provedenom pred ekranom, a možda ste i fleksibilni po tom pitanju. Kako god bilo, to bi trebalo da bude standard za sve članove porodice.

Kod mene u domu, ja sam negde na sredini. Dozvoliću svojoj deci da se prepuste tehnologiji, ali kada osetim da su preterali, vrlo brzo ću ih odvojiti od toga. Mi smo čak praktikovali i tehnološku detoksikaciju – “nedelju dana bez ekrana”.

Uvek bih osetila nestabilnost u našim porodičnim odnosima kada bi mojoj deci naglašavala važnost ograničavanja vremena provedenog pred ekranom, a oni bi me uhvatili da listam stranice Fejsbuka na mom telefonu. O, da! Ne promakne im to – primete svaki, baš svaki put!

Važno je uspostaviti standarde koji će važiti za sve u porodici. Neki od primera mogli bi biti:

  • Bez tehnologije za vreme obroka;
  • Samo jedan sat video-igrica dnevno;
  • Bez telefona za vreme zajedničkog porodičnog okupljanja.

Očigledno, možda ćete morati da se javite na neki hitan poziv ili da odgovorite na poruku prijatelju ili poslodavcu, ali ograničite igranje besmislenih igara i prelistavanje društvenih mreža dok provodite vreme sa svojom porodicom.

2) Nemojte biti tračerka

Nedavno sam čula kako moj sin svom drugu priča o nekom drugom drugaru koji je bio najsporiji na treningu. Moj osetljivi radar za vršnjačko nasilje naterao me je da odreagujem i suočim ga sa štetnim uticajem ogovaranja.

On me je istog trenutka podsetio da ja stalno govorim takve stvari, pa čak mi je sasuo u lice i nekoliko solidnih primera za to.

I bio je u pravu. Kako bih mogla od njega da očekujem da izbegava priču o drugima iza njihovih leđa kada sam mu ja svakodnevno pružala negativan primer.

Kao roditelji, mi moramo ovo pokazati tako što ćemo izbegavati da tračarimo, a naročito pred našom decom. Pokrenite otvorenu diskusiju sa vašom decom o štetnim uticajima širenja glasina, maltretiranja i ogovaranja drugih.

3) Prekinite da im podilazite i da ih podmićujete

Kao majka troje male dece nisam oduvek bila zavisna od ove vaspitne metode podmićivanja deteta. Međutim, to je polako postao lakše i brže rešenje za disciplinovanje kako je narastao i nadvladavao me haos koji gajenje troje male dece istovremeno nosi sa sobom.

Delovalo mi je mnogo efikasnije da im kažem: “Skloni svoje igračke ili ću ih baciti u smeće!” ili  “Ako pokupiš igračke, daću ti lizalicu!”

Američka pedijatrijska akademija predlaže vaspitavanje na osnovu prirodnih posledica.

Iako to u početku može zahtevati više truda, deca će kroz takav način vaspitavanja dobiti prave pouke na koje se mogu kasnije osloniti.

Recimo da je napolju hladno, a da vaše dete odbija da obuče jaknu. Umesto da vičete na njega i naterate ga da obuče jaknu, pustite ga da izađe napolje i oseti hladnoću. Vrlo je verovatno da onda više nećete morati da ga terate da obuče jaknu, već će i samo poželeti da je obuče, što će biti prirodna posledica izlaženja na hladan vazduh bez jakne.

4) Gunđanje zbog odgovornosti i obaveza

Ne možete očekivati da vaša deca svakog ponedeljka ujutru radosno iskoče iz kreveta, jedva čekajući da odu u školu ukoliko vi stalno ispoljavate mržnju prema svom poslu.

Slično, najverovatnije nećete videti izraz oduševljenja na njihovom licu kada ih zamolite da iznesu smeće ako se vi stalno žalite na svaki kućni posao koji obavljate.

Govorite o svojim obavezama i dužnostima na pozitivan način. Kada ja kažem svojoj deci da sam srećna što imam posao i da uživam u pomaganju drugima na poslu, mogu da vidim odraz mog pozitivnog pristupa na njihovom licu.

5) Poštovanje svih članova porodice

Deca će se svađati, ali naša dužnost, kao roditelja, jeste da osiguramo da oni imaju poštovanja jedni prema drugima, da znaju da upute reči izvinjenja jedni drugima i da sami reše svoje nesuglasice.

Moj suprug i ja često ponavljamo našoj deci da se međusobno uvažavaju.

Naša deca gledaju u nas da vide kako da se ophode prema ostalim članovima porodice. Čak i kada se ne složimo, ključno je da se ponašamo smireno i s uvažavanjem jedni prema drugima i da im damo primer kako i oni da se ponašaju.

Zaključak

Normalno je da roditelji nekada deluju kontradiktorno. Mi želimo najbolje našoj deci, ali ponekad nam je stvarno potrebno da pojedemo taj kolačić pre večere.

Ipak, da bismo stvorili stabilno, bezbedno i postojano okruženje za našu decu, mi im moramo biti uzor u pozitivnom ponašanju koje želimo da vidimo i kod njih, moramo im otvoriti linije za komunikaciju i obezbediti im pozitivna iskustva.

Izvor: goldenslumbersphotos

 

Možda će vas zanimati emisije:

Dovoljno dobra porodica

Šok oduzimanja tehnologije

(Visited 782 times, 1 visits today)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *