Zašto su današnja deca osornija i usamljenija od dece iz ranijih vremena?

Zašto se naša deca danas ponašaju osornije nego deca nekada? Zašto toliko mnogo dece deluje usamljenije, iako mogu mnogo lakše i češće biti u kontaktu sa svojim drugovima… na jedan dodir prsta? To je nešto čega svi roditelji treba da budu svesni i što istraživanja potvrđuju.

Malo sam istraživala i naletela na ovaj članak u časopisu Psychology Today (Psihologija danas). To je članak o dečkiću koji je igrao video-igricu za vreme porodičnog okupljanja:

Gotovo trećina dece ima osećaj da nisu važna kada njihovi roditelji koriste mobilne telefone tokom obroka, razgovora, gledanja televizije ili igranja napolju.

“Nakon što je proveo čitav sat sa video-igricom u rukama, stekli su se uslovi za nastupanje snažne oluje. Njegov mozak i psiha postali su previše stimulisani i uzbuđeni – bio je ‘zapaljen’! Njegov nervni sistem ubacio je u ‘punu brzinu’ i ostao u njoj dok je pokušavao da savlada različite situacije, da osmisli strategije za opstanak i odbranu svog terena.

Srce mu je ubrzano kucalo, krvni pritisak mu se podigao – bio je spreman za bitku. Oči su mu doslovno bile prikovane za ekran, sa koga je primao signal za signalom: ‘Čist je i svetao dan napolju, nije ni blizu vreme za krevet!‘“

Priča se nastavlja do trenutka kada mu prilazi njegova mlađa sestra i pokušava da mu otme igricu. On nije ni primetio da mu ona prilazi, jer je bio zaokupljen igricom. Usled svojih uzburkanih osećanja, on se izvikao na nju i otrčao u svoju sobu.

Njegova majka je otišla za njim i rekla mu da ostavi telefon i da se spremi za krevet, što ga je iznerviralo i učinilo i fizičiki i emotivno gnevnim. Osećao se kao da je proteran iz svog „zabavnog“ virtuelnog sveta u taj „dosadni“ stvarni svet. Deca se ne mogu brzo prilagoditi na tako naglu promenu, a to budi u njima neželjena osećanja i dovodi do burnih reakcija.

To se stalno dešava, ali mi tu možemo da pomognemo. Kako?

1. Dozvolite im i da se dosađuju

“Porodice koje su preterano usredsređene na decu stvaraju anksiozne i iscrpljene roditelje, kao i zahtevnu decu koja misle da sve mora biti po njihovom. Mi, današnji roditelji, lako dolazimo do zaključka da treba da se žrtvujemo za decu. Mnogi od nas su stvorili porodice u čijem središtu pažnje su deca, u kojima deci dajemo prioritet nad našim vremenom, energijom i pažnjom.” (Američki žurnal preventivne medicine)

Umesto da im dopustimo da sama pronađu način da se zabave, mi im pronalazimo načine za zabavu. Ona zaboravljaju kako da se sama zabave ili da se jednostavno prepuste maštanju.

„Nemojte stalno pokušavati da pronalazite neko zanimanje svojoj deci. Dosada ih neće ubiti – ona će ih, u stvari, ojačati“ (Američki žurnal preventivne medicine).

Kako bi bilo da, umesto što pokušavamo da svoju decu zaposlimo i zaštitimo od dosade, dopustimo deci da se malo i dosađuju? A što ne bismo rekli: „Oh, pa ti si tako srećan što ti je dosadno.“ (I to je istina, zar ne? Kako bismo samo mi voleli da imamo malo vremena da nam bude dosadno!). Nemojte im gurnuti u ruke elektronski uređaj da biste ih nečim zaposlili. Nemojte im ni ponuditi da ih odvedete negde.

Jednostavno im dozvolite da se dosađuju i posmatrajte:

  • Gledajte kako se vaša deca smiruju i kako počinju da se interesuju za nešto.
  • Gledajte kako ih to dovodi u poziciju da sami smisle kako će se zabaviti.
  • Gledajte kako iščezava njihova potreba za trenutnim zadovoljenjem.
  • Dosada je staza ka upoznavanju sebe.

2. Dozvolite im da se sama snalaze

“Deca i mlade osobe su prilično otporne i snalažljive kada im to dopustimo. Nažalost, u većini slučajeva roditelji nemaju dovoljno smelosti da ‘popuste uzde’ i dozvole svojoj deci da se sama snađu. Vreme je da se to promeni.” (Dženifer Harstejn, USA njuz)

Nije lako posmatrati neuspeh svog deteta. Nije lako gledati ga tužnog, uznemirenog ili nervoznog. Pokušajte da se setite da je lakše dopustiti mu sada da doživi neuspeh oko ovih malih stvari, poput odupiranja nagonu da mu uradite domaći zadatak kako ne bi dobio lošu ocenu u školi, nego da posmatrate njegov neuspeh kada bude odrastao i ne bude mogao da otplaćuje kredit, a onda i kada izgubi kuću.

“Problem kod podmićivanja dece da nešto urade je u tome što bi to moglo da ih navede na pomisao da za sve što u životu urade, pa čak i za ono što se od njih sasvim prirodno očekuje, zaslužuju da budu dodatno nagrađeni. Ja ne želim da me moja deca pitaju šta ona imaju od toga svaki put kada treba da urade nešto sasvim obično kao što je pranje zuba ili obuvanje cipela. Ne želim ni da pomisle da postoji opcija cenjkanja oko svakodnevnih poslova i zadataka”, na svom blogu “Zdravo parče života” napisala je Britani, moja dobra prijateljica.

3. Dozvolite im da se igraju u realnom svetu

Moj brat mi je rekao da se tinejdžeri iz njegove srednje škole, u kojoj je on direktor, druže na „Google Hangouts”, umesto jedni kod drugih. To me je navelo da se malo pobliže pozabavim time.

“Poznato nam je iz mnogih istraživanja da je provođenje vremena uživo s drugim ljudima jedan od najboljih načina za očuvanje psihičkog zdravlja i jedna od najboljih zaštitnih mera protiv razvoja mentalnih bolesti” (Odi Korniš).

Vreme provedeno na društvenim mrežama “može pokrenuti osećanja zavisti i pogrešnog verovanja da drugi vode srećniji i ispunjeniji život”, pokazala je studija objavljena u Američkom žurnalu preventivne medicine.

Današnja deca i tinejdžeri provode manje vremena uživo sa svojim drugovima. Ne igraju zajedno društvene igre. Umesto toga, oni se zajedno okupljaju “onlajn”. Oni time gube priliku da ovladaju vrednim socijalnim veštinama na osnovu stvarne interakcije sa drugim osobama.

Te socijalne veštine su izuzetno važne i studija za studijom dokazuje da su one ključne za uspešnu budućnost. Odlične socijalne veštine, zajedno sa inetligencijom, smatraju se danas ključnim za visoku zaradu na radnom mestu.

“Liderstvo zahteva od vas da budete socijalno prilagodljivi. U stvari, vaše socijalne veštine mogu biti isto toliko važne kao i vaša inteligencija da biste postigli uspeh.” (Američki žurnal preventivne medicine).

4. Neka se malo i “pogube”

Ja jesam za nagrađivanje dece, ali ne stalno. Ne samo zato što stalno nagrađivanje „izgubi svoj sjaj“, već i zato što time svoju decu navodite na to da stalno tragaju za spoljašnjom, umesto za unutrašnjom nagradom. Trofejna dilema, kako to moj suprug voli da kaže, neće ih dugo držati motivisanim.

Potrebno je da naša deca nauče da izvršavaju svoje obaveze bez prigovaranja i bez očekivanja da budu nagrađena. Njihov budući šef / stanodavac / bračni drug neće biti baš toliko uviđavan, pa je bolje da počnu da uče već danas. Neće oni dobiti povišicu ili slobodan dan zato što su posao obavili na vreme. Neće oni dobiti popust sledećeg meseca zato što su ovog meseca ratu kredita uplatili na vreme. Da, teško je naučiti ih ovim lekcijama.

5. Poklonite im deset minuta svog vremena svakodnevno

Znate li da prosečan roditelj provodi manje od dvadeset minuta dnevno u igri sa svojom decom? Saznala sam to na svom treningu za terapiju igrom.

Pokušajte da se sa svojom decom svakodnevno povezujete. Provedite makar deset minuta nasamo u igri sa svakim detetom ponaosob. Bez elektornike, bez telefona i tableta, bez televizije. Neka vas vaše dete povede u igri (neka ono odabere aktivnost kojom ćete se baviti). To vreme će izbrisati u vama osećaj krivice (a svi se osećamo pomalo krivim), a pomoći će vam i da ostvarite čvršću vezu sa svojim detetom.

Iskoristite i vreme od deset minuta pre spavanja da popričate s njima.

6. Ukažite im poverenje tako što ćete im dati neku odgovornost

Kućni poslovi su mnogo više od spremanja kuće. Odgovornosti uvećavaju kod njih osećaj sopstvene vrednosti. One ih uče da se staraju o stvarima. Uče ih i kako da budu deo nečeg većeg i šireg od njih samih.

“Da bismo stekli samopouzdanje, neophodan nam je smisao i cilj. Ključni sastojak visokog samopouzdanja je način na koji doživljavamo sebe u pogledu doprinosa koji dajemo. Drugim rečima, prilikom razvoja deteta, obavljanje kućnih poslova ima veliku ulogu u izgradnji detetovog samopouzdanja.”

7. Vreme za spavanje

Utvrdite određeno vreme za odlazak u krevet.

“Gubitak jednog sata sna jednak je gubitku dve godine kognitivnog sazrevanja i razvoja.”

Zapamtite da je vreme odlaska na spavanje veoma bitno. Postoje studije koje su dokazale da se deca koja nemaju redovan ciklus spavanja ponašaju gore od dece koja ga imaju.

8. Postavite ograničenja u pogledu korišćenja elektronskih uređaja

Mi imamo jednostavno pravilo – nema elektronskih uređaja, osim kada se radi o nečemu što zajedno gledamo na televiziji. To znači da im nije dopušteno da koriste laptope (osim za potrebe školskih obaveza), tablete, telefone itd. Ako brzo i na vreme završe svoje školske obaveze, možda ćemo zajedno pogledati neku emisiju na televiziji.

Izuzeci: čekaonica kod lekara, pauze na celodnevnim sportskim aktivnostima, čekanje u kolima (nekada je potrebno čekati u kolima i po 45 minuta da bi deca izašla iz škole. Tada je našoj najmlađoj ćerki dozvoljeno da gleda edukativne emisije na tabletu ili da odigra po koju edukativnu igricu dok sa mnom čeka brata i sestru da izađu iz škole).

9. Nađite im se pri ruci

Neka znaju da ste vi uvek tu za njih. „Ako se ikada budeš osećala tužnom ili napuštenom i ako ne možeš da se izboriš sa tim, reci mi i ja ću ti pomoći.“ Ja često podsećam svoju decu da sam uvek tu za njih, spremna da porazgovaramo o svakom problemu, da ih saslušam, da se molim za njih, da ih posavetujem…

„Možeš mi se obratiti kad god ti zatrebam.“ Podsećajte ih na to što češće.

10. Ostavite vaš telefon

Neka vaše pravilo bude da ćete ograničiti upotrebu elektronskih uređaja u prisustvu vaše dece. Odredite vreme kada ćete ostaviti po strani vaš telefon i druge uređaje (u mom slučaju je to između 15:30, kada moja deca dođu iz škole, do 20:00, kada idu na spavanje).

Gotovo trećina dece ima osećaj da nisu važna kada njihovi roditelji koriste mobilne telefone tokom obroka, razgovora, gledanja televizije ili igranja napolju, pokazuju rezultati nedavnog istraživanja koje je obuhvatilo više od 6.000 dece, uzrasta od 8 do 13 godina, iz Brazila, Australije, Kanade, Francuske, Velike Britanije, Nemačke, Češke i Sjedinjenih Američkih Država.

To istraživanje je utvrdilo da se 32% dece osećalo nevažnim kada su njihove mame i tate bile zauzete mobilnim telefonom. Deca su izjavila da moraju da se takmiče sa tehnologijom za pažnju svojih roditelja, a 28% majki i očeva složili su se sa ovim opažanjem.” (Američki žurnal preventivne medicine)

Znate li da većina dece smatra da njihovi roditelji provode previše vremena u korišćenju mobilnih telefona? Znate li da većina dece želi da njihovi roditelji manje vremena provode sa mobilnim telefonom, a više sa njima?

11. Učite ih primerom

Ako želite da se vaše dete promeni, vi se prvi morate promeniti. Pokažite svom detetu šta vam je najvažnije u životu – porodica, bračni drug, deca… Ponašajte se vi onako kako biste voleli da se vaša deca ponašaju, a ona će ubrzo početi da slede vaš primer. Neka vaše dete vidi vas da čitate knjigu, da perete sudove, da pravite večeru, da razgovarate sa svojim bračnim drugom gledajući ga pravo u oči. Pokažite ljubaznost, istrajnost, vrednoću.

Mi imamo na raspolaganju samo 18 godina da im usadimo kvalitete koji će im trajati čitavog života. Svaki trenutak je važan, a u vašim rukama se nalaze ključevi njihove srećne i uspešne budućnosti.

Izvor: yourmodernfamily

 

Možda će vas zanimati emisije:

Šok udizamanja tehnologije

Disciplina s ljubavlju

(Visited 4 times, 1 visits today)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *