Ležim i razmišljam o mojoj deci.

Zar to nije normalno za jednu majku sedmoro dece? Nekada sam mislila da će mi biti lakše kada moja deca budu bila starija, ali sada znam da to nije tako. Devojčice postanu tinejdžerke, a tinejdžerke su komplikovane. One imaju snažna osećanja i mišljenja. One maštaju o svojoj budućnosti i nadaju se “bajkovitom” životu. One žele da ih svi vole i prihvataju – uključujući i nedozrele momke koji ih okružuju. Nisu momci krivi, oni samo ne razmišljaju tako duboko kao devojke – makar ne još uvek – a to je verovatno dobra stvar.

Volela bih kada bi momci znali koliko su devojkama važna njihova mišljenja i njihovi komentari. Volela bih kada bi znali koliki je pritisak da izgledate savršeno, jer te zgodne devojke sebe upoređuju sa devojkama sa naslovnih strana, čije su slike prepravljane i dorađivane. Kako bih samo volela da sam uvek imala prave reči za moje ćerke kako bih im podigla samopouzdanje kada su dovodile u pitanje sopstvenu vrednost u svetu u kome žive. Trudila sam se da svoju decu od malih nogu ohrabrujem, podstičem, pohvaljujem i bodrim. Zaista, dala sam sve od sebe, ali to, ipak, ponekad nije dovoljno.

Svi bi mi trebalo da verujemo da imamo vrednost, a to mora doći iznutra. To može biti teško pronaći u sebi, ali kada to nađete, dobićete dar koji vam niko ne može oduzeti. Roditeljima može biti frustrirajuće da to shvate i prihvate, jer im to deluje kao nešto što je izvan njihove kontrole. Moje devojke su lepe, talentovane, zabavne i dobre – ali svaka od njih se mučila da se uveri u sopstvenu vrednost u nekom periodu svog života – i svaka se s tim borila na svoj način, a i ja sam. Ponekad mi se čini da sam pronašla prave reči da kažem, a ponekad vremenom shvatim da sam rekla ili učinila nešto pogrešno. A kako to znam? Pa tako što mi one to kažu.

Želim da sa vama podelim neke stvari koje sam naučila o podsticanju samopouzdanja kod mojih ćerki. Neke od njih znam jer sam teško pogrešila, a druge jer sam ih odradila kako treba. Kada se dete muči, lako je osećati krivicu kao roditelj i pitati se gde smo pogrešili. Ono što ja mogu da uradim je da podelim s vama ono što znam.

1. Kada kažete vašoj ćerki da je lepa, neka to bude ubedljivo. Ne zaboravite da istaknete i druge atribute, osim telesne lepote, koji nju čine jedinstvenom i bitnom. Pametna, zabavna, korisna, brižna – šta god bilo. Na taj način ona neće misliti da je fizička lepota jedino što ona ima nekome da ponudi.

2. Pomozite joj da prepozna neki svoj poseban talenat. Za nekog je to sviranje klavira, za nekog balet, ali za nekog drugog bi to moglo biti crtanje, služenje, pisanje, pomaganje u kućnim poslovima ili bilo šta u čemu uživa ili što je smiruje. Čak i deca koja naizgled nemaju neki naročiti talenat, imaju ga – samo što on može biti nešto drugo od onoga što biste vi očekivali ili želeli. Jedna od mojih ćerki je našla veliko zadovoljstvo u brizi o deci sa posebnim potrebama. Gajenje talenata pomoći će vašoj ćerki da prepozna sopstvenu vrednost i nije neophodno da ona sedi za klavirom da bi dokazala da je talenotovana.

3. Ne dozvolite joj da se oseća da nešto s njom nije u redu. Moram priznati da je ovo nešto s čim se mučim. Nisam ni shvatila da to činim sve dok mi jedna od njih nije nedavno ukazala na to. U pokušaju da ponudim savet ili iz čistog očajanja od sebe sam napravila nekoga ko traži greške, umesto da budem onaj ko im pruža podršku. Naravno, to mi nije bila namera. Trebalo je da priznam da svi imamo periode kada nam je teško, kada smo potišteni i da treba biti strpljiv i sačekati bolje dane koji su na vidiku.

4. Osmislite aktvinosti pri kojima će biti okružena pozitivnim ljudima koji su spremni da je podrže. Isplanirajte susrete s članovima familije ili s prijateljima s kojima je srećna. Neka se opušteno igraju. Svi zajedno učinite nešto jedni za druge. Služba drugima je najsigurniji lek za svakoga ko se ne oseća dobro. Ona ne menja našu situaciju, ali pomaže nam da se rešimo sebičnih misli i shvatimo da i drugi imaju svoje probleme i potrebe.

5. Radite zajedno. Ponekad se nađem u situaciji da se vrtim po kući pokušavajući da sve pokupim, sklonim, prebrišem i sl. Lakše mi je tako nego da nagovorim decu da mi pomognu. Oni se tome opiru i uvek imaju nešto preče da urade – pa čak i prave još veći haos, umesto da pomognu. Ili, izdajem im naredbe i podsećam ih šta sve treba da urade dok ja nastavljam da obavljam svoje poslove – sve dok nedavno nisam shvatila da kada radimo zajedno, mi u stvari uživamo u provođenju vremena zajedno. Dobro, nije baš uvek tako, ali to nam bar pruža priliku da razgovaramo dok slažemo veš.

6. Zainteresujte se šta se događa u njenom životu. U redu, ovo može biti frustrirajuće – praćenje tinejdžera. Trenutno imam tri ćerke tinejdžerke, i gotovo da je nemoguće pohvatati šta se sve događa u njihovim životima – ali vredi se potruditi! Obraćanje pažnje na njihove poruke, razgovore i aktivnosti pomaže mi da prepoznam neke obrasce u njihovom ponašanju i da vidim koji to prijatelji prave razliku u njihovim životima. Ja ne mogu sve to da držim pod kontrolom, ali mogu da pokušam da prepoznam stvari koje bi mogle biti za brigu, što me dovodi do sledeće tačke.

7. Budite joj prijatelj. Ja smatram da sam na prvom mestu roditelj, ali odmah zatim i prijatelj. Ako moja deca naviknu da ragovaraju sa mnom o svakodnevnim stvarima – dobrim, zabavnim i uzbudljivim, moja teorija je da će i onda kada naiđu teškoće, one to želeti da podele sa mnom. Morate izgraditi poverenje unapred da biste kada joj zatreba pomoć i potpora vi biti ta osoba kojoj će se prvoj obratiti. U suprotnom, nećete znati šta joj se događa. Gledajte njen youtube kanal zajedno, pokušajte da se zainteresujete za njene naizged besmislene razmene poruka na društvenim mrežama, idite u park, jedite kokice zajedno, pozovite njene drugarice da prespavaju kod vas – to je jezik ljubavi koji tinejdžeri razumeju.

8. Kažite joj da se ne snalazite baš uvek. Budite otvoreni sa svojim detetom i slobodno ispoljite svoju frustriranost dok pokušavate da joj kažete i uradite ono što je za nju najbolje. Tako će se ona lakše poistovetiti s vama i biti spremnija za otvorenu i iskrenu komunikaciju. Možda joj se i dalje neće sviđati ono što joj govorite, ali će bar moći da zaključi da vi razmišljate o onome što radite, umesto da misli da vi samo postavljate pravila radi pravila.

9. Budite tu. Zagrlite je. Sedite kraj nje na krevetu dok plače. Ostavite joj poruku. Verujte mi, kada vaša tinejdžerka proloazi kroz krizu, mnogo je lakše skloniti se – jer se vaši dobronamerni saveti ne prihvataju uvek oberučke. U stvari, u velikoj većini slučajeva se ne prihvataju uopšte. Ipak, vredi se i dalje truditi. Ona testira vašu posvećenost da joj pomognete. Budite uporni. Naravno, njoj će i dalje biti potreban prostor, ali – na kraju krajeva – ona vas odguruje jer želi vašu ljubav i prihvatanje. Radije ću biti i malo dosadna kada mi kaže da je ostavim na miru, nego da se ona oseća odbačenom i da misli da mi nije stalo do nje.

10. Molite se zajedno, a molite se i sami. Nisam ja baš toliko pametna da bih do svega došla sama. U stvari, činjenica da o ovome pišem pokazuje da imam još na mnogo čemu da poradim! Ako imate tu slatku žensku bebicu i ako počinjete da prepoznajete kako već sada drami i izluđuje vas, pa pomislite: “Jednog dana će biti bolje!”, samo zapamtite da taj dan verovatno neće baš tako brzo doći, bar ne dok ne prođe tinejdžersko doba. Dodajte tome i njene hormone, hormone njenih drugova, pa i vaše hormone i biće vam sve jasno. Dug je to put i ponekad je sve što možete da uradite da se molite. Potrebno vam je da prepoznate pravi trenutak i pravi način, ali tražite od svog nebeskog Oca da vam u tome pomogne. Molite se.

Ne postoji ništa lepše od odgajanja ćerke i tako je velika nagrada videti je zrelu i odraslu nakon što je pregurala tinejdžerske godine. Tada ćete uvideti da ste, pored svega onoga u čemu ste pravili greške, ipak uradili i ponešto dobro. Nedavno sam shvatila da su, uprkos svim mojim greškama, moja starija deca postala dobri ljudi. Oni su upravo na onom putu na kome i treba da budu, jer je to njihov put. Često imam osećaj da je moja uloga roditelja slična ulozi turističkog vodiča – ja ih poučavam, upozoravam, istražujem i proživljavam stvari sa svojom decom, a onda ona idu svojim putem. Ja volim ulogu mame i, iako nikada neću reći da je ta uloga laka, uvek ću reći da vredi.

Izvor: mymommystyle

Možda će vas zanimati emisije:

Opsednutost izgledom

Unutrašnja lepota našeg bića

Tinejdžeri – identitet, pritisak, odnosi