Autor: Greg Morze (Greg Morse)
Telo mu nije funkcionisalo.
Koliko je već dugo svima bio poznat kao “paralizovani”? Koliko ga već dugo noge nisu slušale? Koliko je dugo bio zatočenik u sopstvenoj postelji?
Ali, ulicama se proneo glas da dolazi Mesija. Kada je nepokretni to čuo, nije mogao da se odupre nagonu kojeg se već neko vreme tako plašio – da se nada.
Vest za vešću potvrđivala je da bi i njega Isus mogao isceliti. On bi mogao bogalja podići iz kreveta, On bi mogao oživeti usahle udove – ali da li bi to hteo? Ove noge? Zaboravljajući na oprez, nepokretni je zamolio svoje prijatelje da ga odnesu do njegove jedine nade.
Kuća je bila puna ljudi. Nisu mogli da uđu na vrata – ali povratak kući nije dolazio u obzir. Popeli su se na krov, kroz otvor na plafonu prijatelji su ga spustili u prostoriju. Iako su se mnogi tiskali oko čudotvorca, Isus, oduševljen njihovom verom, obratio se nepokretnom: „Ne boj se, sinko…“
Kako je Mesija progovorio, kiša je počela da natapa pustinju; sunce se promolilo na horizontu; nada, njegov zaboravljeni prijatelj, ponovo se pojavila. I od najboljih prijatelja je to prikrivao, ali godine su uzele svoj danak. Njegov duh je posustao i postao mrtav gotovo koliko i njegove noge. Ipak, Isus mu je rekao: „Ne boj se, sinko…“ On je znao. U prenatrpanoj prostoriji, samo je njega Mesija lično nazvao „Sinko“. Sada je znao, isceljenje je na pragu.
„Ne boj se, sinko, opraštaju ti se grijesi tvoji” (Matej 9:2). A onda je nastupila pauza koja je izgledala kao večnost onome koga noge već godinama nisu slušale.
Zamislite da ste stajali tamo. Tek što ste uspeli da kroz plafon svoga paralizovanog prijatelja spustite do Isusa. I dok fariseji raspravljaju odakle Njemu pravo da oprašta grehe, vi se možda pitate: „Zar On ne vidi da ovaj leži na odru oduzet? Zar ne zna zašto smo mi prevalili ovaj put? Zar On ne može da isceli? Zar naš prijatelj stvarno ne bi bio “bez straha” i osećao se više kao Njegov sin da mu je Isus iscelio slomljeno telo, kao što mu je oprostio grehe? Kakvo oproštenje kada su mu noge oduzete?!”
Koliko smo se puta mi, u sopstvenom bolu, našli u iskušenju da postavljamo slična pitanja?
Zašto bi ptica u kavezu pevala?
Sa hroničnim bolom u našim telima, sa problemima i nedaćama u našim porodicama, sa smrću i nasiljem u našem svetu, sa izneverenim nadama i pokleklim duhom, mi se pitamo zašto nas naš Mesija ne isceli.
Pokatkad, očajanje nam toliko stegne grlo da nismo sposobni ni da dovoljno glasno zavapimo: “Zašto, Gospode?!” Zašto artritis, zašto kancer, zašto autizam, zašto razvod, zašto ovaj gubitak, zašto ovaj bol, zašto?! Neki među nama doživeli su trenutke u kojima su se, poput Jova, pitali zašto su se uopšte i rodili. Čeznemo za smrću – ali smrt ne dolazi (Knjiga o Jovu 3:21).
Ali šta ako su, za one potučene divljim vihorima ovoga života, Isusove reči upućene nepokretnome bile poput tople supe gladnoj i napaćenoj duši? “Ne boj se kćeri, ne boj se sinko, opraštaju ti se gresi tvoji.”
Najveća potreba ovog nepokretnog čoveka nije bilo oživljavanje njegovih udova, već oživljavanje njegove duše. A ta obnova nije došla kroz isceljenje koje je usledilo. Već kroz spoznaju da su mu gresi oprošteni. Ne boj se, budi hrabar, raduj se zbog činjenice da si ti, iako si ranije bio crven kao skerlet, sada beo kao sneg (Isaija 1:18). Njemu nisu prvenstveno bile potrebne ojačane noge, već ojačano srce – srce koje je znalo da je pomireno s Bogom, srce koje je čulo da ga je Bog nazvao “sinko”. Srce kakvo je potrebno i nama danas.
Isus mu je dao nešto bolje od vaskrsenja udova, On mu je dao novo rođenje. Čak i da se vratio kući na tom istom odru, u tom istom zatočeništvu paralizovanog tela, Isusove reči da su mu gresi oprošteni bile bi dovoljan razlog da ta “ptica u kavezu” peva dok je živa.
Još samo malo talasanja mora
Ako si dete Božje, ako Duh Božji potvrđuje tvome duhu da si Njegov (Rimljanima 8:16), ako On tvojoj duši šapuće da se ove reči odnose na tebe, kako onda da se ne raduješ?! Iako ti život nije lak, iako ti je san najbolji drug, iako su ti očekivanja i snovi položeni pod nepokretne noge, tvoji gresi su oprošteni. Imaš jedan uzvišeniji razlog za nadu, osim nade da će ti se situacija promeniti i patnja proći – tvoje ime je zapisano na nebu (Luka 10:20).
Isus je doneo i isceljenje njegovim nogama. Čineći to, on je dokazao da je Bog i pokazao da ni isceljenje u ovom životu nije bez značaja, kao što nisu ni decenije bola i nepokretnosti. Ali isceljenje u ovom životu nije konačno. Naš Mesija neće isceliti tela sve svoje dece u ovom životu, iako će to sasvim sigurno učiniti u životu koji sledi. Ono što On ipak čini jeste da se obraća svakoj svojoj ovčici: “Ne brini, draga moja. Zbog onoga što sam za tebe učinio na krstu, tvoji gresi su oprošteni, tvoji prestupi zaboravljeni. Jednoga dana, slava u kojoj ćeš živeti učiniće da ti sva ova sadašnja patnja deluje kao dalek san.”
Neka Božje praštanje – koje nikakav novac ne može kupiti, nikakvo doboro delo zaraditi i nikakva patnja ukrasti – udahne nebeski vazduh u tvoja pluća. Sotoni su oduzete sve optužbe koje je podneo protiv tebe. Ti si primljen u Hristovu porodicu. Ti si savršen u Božjim očima u zajednici s Njegovim Sinom. Neka te ova vest ponese na krilima orlovim – iako su ti možda zdravlje, sreća i noge ukotvljene u zemlji. Hristos nam je dao više od novih nogu – On nam je dao novo srce, novu nadu i novu budućnost – dajući nam sebe, prolivši svoju krv na krstu za nas. Neće nam On uskratiti ništa što bi nam bilo na dobrobit.
Zapamti ove reči J. C. Rajlija: “Još nekoliko godina straženja i molitve, još nekoliko talasanja mora ovoga sveta, još nekoliko umiranja i promena, još nekoliko zima i leta i sve će biti gotovo. Odvojevaćemo svoju poslednju bitku i više neće biti potrebe za borbom.”
I tada ćemo zauvek biti s Njim, bez paralisane ljubavi, uma ili tela.
A sada, dok ležimo na podu, on nam šapuće: “Ne boj se, dete moje, gresi su ti oprošteni” A, onda, nedugo potom, čućemo i reči: “Ustani, dete moje, uđi u radost Gospodara svoga.”
Izvor: desiringgod
Možda će vas zanimati emisije:
Gde je granica između pravde i osvete?