Isceljenje – pretvaranje rana u ožiljke

Neki čovek bi jednom nedeljno rano ustajao, odlazio na Vaterlo stanicu, kupio sebi šoljicu kafe i čekao da se ukrca na voz za Pariz. Svako putovanje bilo je skoro isto kao prethodna, odspavao bi do tamo, radio u pariskoj kancelariji, a na povratku bi opet spavao u vozu. Sve je ličilo na dosadnu rutinu.

Ali svaki put kad bi ugrabio priliku, otišao bi do Sene i ukočeno posmatrao neprekidnu plimu i oseku života na njenim obalama. Njegova žena je nekad volela taj grad, volela je njegovu reku, njegove ljude, njegovu strast za životom. A on je voleo nju.

Ja verujem u najveće obećanje o isceljenju, obećanje da će najveća bolest – smrt – jednoga dana prestati da postoji.

Na klupi na obali reke Sene usamljeni čovek bi sedeo sa očima punim suza i slomljenim srcem punim bola. Da li će ikada prestati da oseća taj bol? Da li će vreme ikad zaceliti njegovu ranu?

Toliko ljudi oko nas pati. Svi mi imamo ožiljke koji nas podsećaju na bol i patnju kroz koje smo prošli, a mnogi imaju i otvorene rane koje očajnički pokušavaju da zacele. Nekad su te rane fizičke i mi se podvrgavamo medicinskoj ili alternativnoj nezi u pokušaju da se izlečimo. Drugi put, te rane nisu fizičke, već trpimo mentalni ili emocionalni bol koji nam nagriza dušu. U svetu gde izgleda da je svaki „jaz“ u našem životu ispunjen patnjom i bolom, kako uopšte da govorimo o isceljenju? Kako da se usudimo da kažemo da je isceljenje uopšte moguće? I kako uopšte da verujemo u tačnost te tvrdnje?

Stiv Martin je 1992. glumio u filmu »Skok vere« . Tu je u osnovi reč o nekom Džonasu Najtingejlu, koga igra Stiv Martin, a koji je bio hrišćanski iscelitelj-šarlatan. Ljudi koji na njegovim skupovima bivaju „izlečeni“ u stvari su podmetnuti jer njegova mnogobrojna ekipa iza kulisa sve orkestrira. Međutim, sve se menja kad neko iz publike zaista bude izlečen i kad se Najtingejlova uverenja stavljaju na probu.

Kad govorimo o hrišćanima i izlečenju, verovatno je upravo to što većina ljudi misli: pojedinci zloupotrebljavaju veru da bi zaradili novac. Ali nije tako sve počelo. Isus je bio PRAVI iscelitelj i Njegovi motivi bili su da svakome olakša bol i da ljudima pokaže isceliteljsku Božju moć.

Ako se vratite na četiri Jevanđelja, uočićete nešto zanimljivo: ona govore da je Isus provodio više vremena u lečenju bolesnih nego u propovedanju svog učenja. Kao hrišćani, mi verujemo da je Isus došao na ovaj svet da služi ljudima i da su u središtu Njegove službe bile bolest i patnja. Biblija kaže da je Isus uzeo na sebe naše nemoći i bolesti, a to je bio sastavni deo Njegove službe za nas.

On je našom najvećom nevoljom, i onda i sada, smatrao ne samo bol u našem telu nego i bol u našem srcu i duši.

Bez obzira na različite okolnosti, potrebe i vrstu ljudi – mladi, stari, Jevreji, Grci, bogati, siromašni, pravednici ili grešnici – On nije pravio razliku. Kad bi ljudi došli Isusu sa svojim nevoljama, bez obzira o čemu se radilo – Isus bi ih iscelio. Za neke ljude Njegov glas bio je prvo što su čuli u životu, za druge je Njegovo lice bilo prvo koje su videli. Te priče nam govore da od Isusa kao da je tekla reka isceljujuće sile i da su ljudi odlazili izlečeni, ne samo u telu već i u duhu.

Kroz Jevanđelja se takođe vidi da je Hristova služba najvećim delom bila usmerena na zadovoljavanje potreba ljudi; na prilaženje ljudima i pomaganju tamo gde ih je najviše bolelo, kako u telu, tako i u duši. Zbog toga je Isus toliko često koristio priliku isceljivanja da ljudima govori o duhovnim stvarima. Kad bi zadobio njihovu pažnju i njihovo poverenje kroz fizičko isceljenje, On bi im govorio o duhovnim istinama. Jer, Isus je znao ono što nauka zna danas: da postoji tesna veza između duha i tela, između fizičkog i mentalnog.

Iz hrišćanske perspektive, prvi kome treba da se obratimo da bismo razumeli nešto u pogledu zdravlja i isceljenja jeste Isus. Toliko toga što je On učinio, dok je bio ovde na Zemlji, bilo je usmereno ka zdravlju i isceljivanju, a to su problemi koji nisu samo ograničeni na Judeju prvog veka. To su univerzalne potrebe i 21. veka – pitajte Svetsku zdravstvenu organizaciju!

Jedan od najimpresivnijih i najpoučnijih primera za to može se naći u Jevanđelju po Luki.

„I jedan dan učaše on, i onde seđahu fariseji i zakonici koji bejahu došli iz sviju sela Galilejskih i Judejskih i iz Jerusalima; i sila Gospodnja isceljivaše ih. I gle, ljudi donesoše na odru čoveka koji beše uzet, i tražahu da ga unesu i metnu preda nj; i ne našavši kuda će ga uneti od naroda, popeše se na kuću i kroz krov spustiše ga s odrom na sredu pred Isusa. I videvši veru njihovu reče mu: čoveče! opraštaju ti se gresi tvoji. I počeše pomišljati književnici i fariseji govoreći: ko je ovaj što huli na Boga? Ko može opraštati grehe osim jednoga Boga? A kad razumije Isus pomisli njihove, odgovarajući reče im: šta mislite u srcima svojim?

Šta je lakše reći: opraštaju ti se gresi tvoji? ili reći: ustani i hodi? Nego da znate da vlast ima sin čovečiji na zemlji opraštati grehe, (reče uzetome:) tebi govorim: ustani i uzmi odar svoj i idi kući svojoj. I odmah ustade pred njima, i uze na čemu ležaše, i otide kući svojoj hvaleći Boga. I svi se uprepastiše, i hvaljahu Boga, i napunivši se straha govorahu: čuda se nagledasmo danas!“ Luka 5, 17-27.

Šta Isus najpre radi? On čoveku oprašta grehe. Biblija ne ulazi u detalje, ali možemo pretpostaviti da je taj oduzeti živeo pod teretom krivice. Možda je deo krivice za njegovu bolest bio u načinu njegovog života. Svi mi poznajemo ljude koji se razboljevaju ne svojom krivicom. Naravno! Ali znamo i ljude čija proždrljivost, zloupotreba droga ili medikamenata, ili jednostavno preterivanje u svemu dovode do fizičke patnje. Takođe znamo i ljude čiji osećaj beznađa, nesreće ili krivice može loše da utiče na njihovo zdravlje. Ali ovde je bitno da je Isus želeo da tog čoveka oslobodi njegove mentalne patnje i uveri ga da nije važno ono što je uradio ili nije uradio, da je za Isusa potpuno prihvatljiv takav kakav je.

Tako Isus odmah oprašta čoveku njegove grehe. Ne znamo kakvi su to gresi bili, ali je Isus očigledno znao da je taj čovek živeo pod nekim duševnim teretom. I šta zatim radi? Samo se obraća čoveku, kaže mu da ustane, da uzme odar – i ide kući. A to se upravo i dešava! On, koji do pre samo nekoliko trenutaka i ko zna koliko dugo pre toga, nije mogao da ustane sa odra, sada staje na noge i odnosi taj odar!

Pogledajte reakciju prisutnih. Ljudi su »uprepašćeni«; počinju da hvale Boga. Kažu da su se »nagledali čuda«. Hrišćani veruju da je to bila sila Božja, istog tog Boga koji živi i danas, isceljujući um, a zatim i telo povređene i opterećene duše. Zar nije mogao Bog, koji je prema Bibliji stvorio svet rečju, izgovoriti reč i doneti isceljenje bolnome? Zašto da ne? Ako verujete da je On uradio to prvo, zašto ne bi mogao uraditi i ovo drugo?

Ima još jedna priča, ovog puta iz Jevanđelja po Jovanu:

„U Jerusalimu pak kod Ovčijih vrata ima banja, koje se zove jevrejski Vitezda, i oko nje pet pokrivenih tremova, u kojima ležaše  mnoštvo bolesnika, slepih, hromih, suhih, koji čekahu da se zaljulja voda.“ Jovan 5, 2-3

Tamo je bio i izvor za koji se smatralo da ima natprirodnu isceliteljsku moć. Tekst dalje glasi:

„A onde bijaše jedan čovek koji trideset osam godina beše bolestan. Kad vide Isus ovoga gde leži, i razume da je već odavno bolestan, reče mu: hoćeš li da budeš zdrav? Odgovori mu bolesni: da, Gospode; ali nemam čoveka da me spusti u banju kad se zamuti voda; a dok ja dođem drugi siđe pre mene. Reče mu Isus: ustani, uzmi odar svoj i hodi. I odmah ozdravi čovek, i uzevši odar svoj hođaše. A taj dan beše subota.“ Jovan 5, 5-9.

Zamislite to, čovek koji je bio bolestan 38 godina, toliko zanemoćao, toliko slab, da nije mogao da sâm uđe u vodu. Bio mu je potreban neko da ga unese u vodu. I opet Isus jednostavno izgovara reči: „Ustani, uzmi odar svoj i hodi.“ Kao i u prethodnom slučaju, čovek sad nosi krevet za koji je bio vezan. To je kao da je Isus želeo da se uveri da su svi, uključujući i sâmog bolesnika, potpuno i do kraja svesni izlečenja.

Priča dalje govori kako su neki verski poglavari bili ljuti zato što je do tog isceljenja došlo u subotu.To je veliki primer kako religija, odnosno, forma, ispovedanje vere i dogma, mogu stajati na putu saznavanja prave istine, a to je ljubav i briga za ljude i pomaganje u nevolji.

Mada se neke priče ponavljaju, Jevanđelja govore o 41 slučaju isceljenja, kao i o nekim opštim izveštajima, poput sledećeg:

„I prohođaše po svoj Galileji Isus učeći po zbornicama njihovim, i propovedajući jevanđelje o carstvu, i isceljujući svaku bolest i svaku nemoć po ljudima.“ Matej 4, 23.

Isus je neumorno služio tri i po godine, i ako je izlečio „svaku bolest“ i svaku nemoć, onda je sigurno bilo više čudesnih isceljenja nego 41, koliko je registrovano. Ali bez obzira na brojke, suština je uvek ista: dok je Isus bio ovde, On je bio Veliki Iscelitelj. I stvarno, upravo je zahvaljujući izlečenjima ubedio ljude da je On taj za koga se sam izdavao.

Ali kako je to danas?

Isus više nije ovde lično. Šta Isus danas može da učini za mene i moju bolest? I zašto više nema čudesnih izlečenja?

Čak i danas ima priča o bolesnim ljudima koji su isceljeni na način protivan svim medicinskim i naučnim objašnjenjima. Da li su te priče sve lažne? Da li je reč o nekoj vrsti prevare? Naravno da su neke od njih možda lažne, ali verujem da među njima ima i istinitih. Današnji svetski nazori ograničavaju celokupnu stvarnost na prirodne zakone koje je nauka protumačila, ali treba li sve ostalo da odbacimo kao besmislicu? Da li ćemo, zato što sâmi nismo videli neke stvari, tvrditi da se one uopšte ne mogu desiti?

S druge strane, koji će hrišćanin reći da će svako ko je bolestan i za koga se molimo odmah ozdraviti? To bi, barem spolja gledano, bilo lepo, ali takve se stvari ne dešavaju. Ponekad se, po mom mišljenju, ljudi na neki čudesan način izleče; ponekad je telu, uz pomoć moderne medicine, potrebno dugo vremena da ozdravi; a ponekad bolest – uprkos molitvi, uprkos medicini, uprkos veri – ne može da se savlada, nego muči pacijenta do groba. Nažalost, ljudi ponekad misle da molitve ostaju neuslišene i ljudi neisceljeni zbog nedovoljne vere. Ja ne mislim da je to u pitanju. Zašto se neki izleče, a neki ne, to je tajna koju sumnjam da bi i najveći teolozi mogli da objasne.

I pored toga i mnogih drugih stvari koje ne razumemo, mnogi hrišćani veruju da je taj isti Isus i danas živ i deluje u našem životu.

Ali ako je postojao i još uvek postoji na nebu, zašto svi ne bivaju izlečeni? Zašto On ne učini nešto u pogledu sveg tog bola i patnje?

To je dobro pitanje, ali sumnjam da bi iko mogao na njega da odgovori sa sigurnošću za svaki slučaj ponaosob. Sve što možemo da uradimo jeste da se vratimo Bibliji i u njoj potražimo odgovore kako najbolje znamo i umemo.

„I reče učenicima svojim da bude lađa u njega gotova zbog naroda, da mu ne dosađuje. Jer mnoge isceli tako da navaljivahu na njega koji bijahu nakaženi bolestima da ga se dotaknu.“ Marko 3, 9-10.

„Da pođem i dolinom sena smrtnoga, neću se bojati zla; jer si ti sa mnom; štap tvoj i palica tvoja teši me.“ Psalam 23, 4.

Obratite pažnju da David, koji je napisao 23. psalam, ne kaže da očekuje da će biti OSLOBOĐEN teških, tamnih trenutaka svog života. On samo priznaje da je Bog s njim i da ga u tim trenucima nikad neće napustiti. Na neki način taj Davidov tekst je molitva – kojom se potvrđuje da on nije sam i da je Bog sa njim. Baš kao što bolesno dete u noćnoj tami pita: „Mama/tata – jeste li još tu?“, tako je u redu i da mi razgovaramo sa Bogom, da se molimo i potvrđujemo svoju vezu s Njim u najcrnjim trenucima svog života. To što ste hrišćanin ne garantuje da ćete biti oslobođeni bola, patnje i smrti. Svi ćemo to doživeti. Ali nada koju nam Hristos daje pomoći će nam da istrpimo patnju i prihvatimo neizbežnost privremene smrti.

I najzad, ne mislim da iko može odgovoriti na pitanje zašto se neki izleče, a neki ne. Možda i nema odgovora. Mogu da govorim samo u svoje ime kada kažem da sam naučio da spoznajem Boga, i kroz tu spoznaju da Ga volim i verujem Mu, čak i u neobjašnjivim stvarima, kao što su deca koja se razboljevaju i umiru. Ne mogu da odgovorim zašto se to dešava;  sve što mogu da učinim jeste da se oslonim na lični doživljaj Boga i stvarnost Njegove ljubavi. I na kraju, nisam ubeđen da postoji bilo šta drugo što bih mogao da uradim.

Pa čemu onda služi vera ako ne vodi uvek do izlečenja?

Verujem da me moja vera dovodi u blizak kontakt sa tim istim Hristom, Velikim Isceliteljem, Onim koji je pokazao toliko ljubavii samilosti i brige za bolesne. Bez obzira da li postoji čudesno, trenutno isceljenje, bez obzira da li telo uz medicinsku pomoć tokom vremena ozdravi, ili sada uopšte nema isceljenja, ja još uvek mogu imati poverenja. Bog zna za moju patnju, Njemu je stalo do mene, mada je to teško videti. Sâmo to saznanje može pomoći ozdravljenju. Ipak, to su teška pitanja i ja ne tvrdim da imamo pravi odgovor na njih.

Ne treba tvrditi da čim neko postane hrišćanin, svi njegovi fizički problemi bivaju rešeni. To se ne dešava tako, ali znam da kad neko upozna Boga, spozna koliko je Božja ljubav stvarna, shvati šta znači biti voljen, prihvaćen i oslobođen krivice od strane Boga, proces isceljenja može da počne; on u stvari tada može poprimiti jednu sasvim novu dimenziju.

„Ponizite se dakle pod silnu ruku Božju, da vas povisi kad dođe vreme. Sve svoje brige bacite na nj, jer se on brine za vas.“ 1. Petrova 5, 6-7.

Između mentalnog i fizičkog postoji tako tesna veza da ih ne možete razdvojiti kao što ni mozak ne možete odvojiti od tela.

Duhovna smirenost je ključna za proces isceljenja.

Verujem da kad neko primi Jevanđelje u svoj njegovoj čistoti i snazi, ono može mnogo pomoći u lečenju bolesti, naročito onih čiji su uzrok sopstveni loši postupci, nezdrave i nemoralne odluke. Ništa od onoga za čim obično težimo – slava, bogatstvo, moć, prestiž – ne može izlečiti slomljeno srce, dati duševni mir, niti odagnati bolest.

Ali, Božja ljubav, kad se shvati i doživi lično, može da isceli svaki deo tela. Saznanje da nas Bog prihvata, da nam prašta, da nas voli, može nas osloboditi krivice i tuge, uznemirenosti i brige, koji nam uništavaju život i vode nas u bolest. Sve to može se rešiti ličnom spoznajom Hrista i Njegove ljubavi.

Često bolest biva izazvana pogrešnim načinom života. Ljudi su robovi svojih navika koje im mogu uništiti zdravlje. Znamo sve o zavisnostima i lošim navikama. Možda smo neke i sami iskusili. Možda se još borimo sa njima.

Dobra vest koja dolazi od Isusa, Velikog Iscelitelja, glasi da vam On može dati snagu da savladate nevolje. On može biti most koji pomaže da dođe do promena u vašem životu, promena koje vas mogu osloboditi nekih navika za koje znate da vas uništavaju.

Suština hrišćanstva je obnovljenje. U hrišćanskoj teologiji mi verujemo da se nešto strašno dogodilo sa ovim svetom. Ne morate biti vrsni znalac Biblije da biste to videli. I zaista, u svetu sa AIDSom, rakom, srčanim bolestima, mentalnim bolestima, dijabetesom, slepilom, a da ne govorimo o žrtvama nesreća, nasilja i rata, nije teško videti da nešto nije u redu. Hrišćanstvo, međutim, barem onakvo kakvo je sprovodio Hristos, usmereno je ka obnovljenju. Isus želi da svakog od nas povede i obnovi što je više moguće, kako bismo bili ono što je i trebalo da budemo da nije bilo greha i zla. On nas ne prisiljava; On nas ne tera da radimo ovo ili ono. On nam ukazuje na bolji put i kaže:

„Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti.“ Matej 11, 28.

To se dešava svakome ponaosob, baš kao što je Isus lečio jednu po jednu osobu kad je bio na Zemlji. Taj Veliki Iscelitelj, taj isti Isus, voli nas i hoće i sada da nas izleči. Mi smo svi povređeni; mi smo svi na svoj način oštećeni, bolesni i ranjeni. Svima nam je potrebno da nam se rane zacele i pretvore u ožiljke.

Kao hrišćanin, ja verujem da Bog to zna; ja takođe verujem da Bog voli svakog pojedinca, kao da je svako od nas jedina osoba na svetu. Takođe verujem da sa Bogom možemo imati tako tesnu i ličnu vezu kao da smo jedini na svetu.

Sigurno je da nas boli. Svi mi, prema rečima Henrija Dejvida Toroa, američkog pisca iz devetnaestog veka, živimo „u tihom očajanju“. Međutim, neki put i nismo baš tako tihi; ponekad svoj očaj izražavamo glasnim jecajima. A ja verujem da Hristos, Veliki Iscelitelj, ne samo da čuje te pozive u pomoć nego je i spreman da nam ublaži, otkloni i izleči patnju koja iza njih stoji.

I to nas dovodi do poslednjeg pitanja. Gledali smo neka od velikih Hristovih isceljenja. Ali znate li nešto o ljudima koje je On iscelio? Pogađate li? Pre ili kasnije oni su svi umrli. Ne znamo koliko je ljudi Hristos iscelio: koliko je slepih progledalo, koliko je mrtvih oživelo, koliko je gluvih pročulo, niti koliko se bolesne dece vratilo svojim majkama izlečeno. Ali znamo da je svako od njih pre ili kasnije umro.

Tako je u jednu ruku isceljenje samo privremena mera. Čak i danas, ako pogledamo te izveštaje o čudesnom izlečenju, svi isceljeni, bez obzira kako su to postigli, jednog će dana umreti.

No, ja verujem u najveće obećanje o isceljenju, obećanje da će najveća bolest – smrt – jednoga dana prestati da postoji. Moja Biblija mi uvek iznova obećava da, zbog Isusa, zbog Njegove smrti i vaskrsenja, oni koji odlaze u grob mogu biti sigurni da bolest i smrt neće imati poslednju reč. To je obećanje nad obećanjima; to je, konačno, i nada nad nadama i isceljenje nad isceljenjima, jer, ponavljam, bez obzira na isceljenje sada, bez obzira šta Hristos može sada da fizički učini za nas, mi ipak umiremo.

Ali dobra vest je da smrt nije kraj priče. Moderna nauka nam govori da jeste; dosta filozofije nam govori da jeste; dosta literature nam govori da jeste; priroda nam sâma po sebi govori da jeste. Ali Hristos, onakav kakvog nam otkriva Biblija, govori nam nešto sasvim drugačije. On nam govori da će Veliki Iscelitelj doneti isceljenje koje se nikad neće završiti, obnovljenje koje će biti potpuno, savršeno i večno, isceljenje koje On nudi svakome ko to prihvata.

„A Bog svake blagodati, koji vas pozva na večnu svoju slavu u Hristu Isusu, on da vas, pošto malo postradaste, savrši, da utvrdi, da ukrepi, da utemelji.“ 1. Petrova 5,10.

Autor: prof. dr Miroslav Pujić

Odlomak iz knjige “Mostovi života”

 

Možda će vas zanimati emisije:

Isus lekar

Briga vs vera

(Visited 978 times, 1 visits today)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.