Bračni parovi koji imaju hronične probleme u braku ili imaju osećaj da je stanje njihovog braka beznadežno, ipak mogu da učine nešto da bi ga popravili. Iako nekima to možda deluje nemoguće, odnosi se mogu promeniti. Da bismo popravili neke nesrećne brakove, možda ćemo morati da promenimo način svog ponašanja, način na koji doživljavamo svog bračnog druga ili svoje poglede na to kakav bi naš brak trebao da bude. To su sve stvari nad kojima možemo imati kontrolu i uticaj.

Neophodno je mnogo truda da bi se uspostavili drugačiji obrasci ponašanja u jednom odnosu, ali ne radi se samo o trudu. Takođe je značajno razumeti mehanizam nastanka potrebnih promena. Ovde mislimo na to da treba biti svestan šta je realno i moguće. Kada ljudi pokušaju da se menjaju, oni obično vode računa o svom napretku, prateći ponašanje ili osećanja koja žele da promene. Na primer, ljudi koji žele da se izbore sa depresijom mogu beležiti koliko često se osećaju potišteno i da li se to dešava ređe nego ranije. Ukoliko se njihove depresivne epizode prorede, oni procenjuju da su napredovali. Međutim, ako se njihova depresija vrati, oni će smatrati da su se vratili na početak. Neki tada donesu zaključak da nisu učinili nikakav progres, ili još gore, da su doživeli potpuni neuspeh.

Ovo je primer pristupa poznatog kao “sve ili ništa” ili tzv. dihotomnog shvatanja(1). To je krajnje nerealan pogled na to na koji način dolazi do promena i može nam otežati ostvarenje osnovnog cilja, a to je poboljšanje odnosa. Time u sebi stavarmo osećaj da smo neuspešni, što nas može dovesti do odustajanja. Takođe postoji mogućnost da se javi osećaj bespomoćnosti, kada mislimo da se stvari ne mogu promeniti ili da mi nismo sposobni da ih promenimo i da smo zato osuđeni da zauvek živimo mizerno u braku.

Umesto toga, mnogo je realnije razmišljati o poboljšanju vašeg odnosa kao o procesu koji ima uspone i padove. Stvarni napredak ne predstavlja neprekidnu promenu nabolje; on se preciznije može opisati amplitudnim dijagramom, tj. procesom u kome se stvari naizmenično kreću naviše i naniže. Uvek će biti i nekog nazatka, koji će prethoditi novom poboljšanju. Čak je moguće da se desi da, dok pokušavamo da se promenimo, naše ponašanje u jedom momentu postane i gore nego što je bilo. To je posledica činjenice da se mi prirodno opiremo promenama.

Važno je imati na umu da je sa navikama teško raskrstiti, jer smo od njih tokom godina uglavnom imali neke koristi. Ako je potrebno da smanjite kilažu, vi verovatno volite da jedete i time stičete emotivnu dobit. Ako pušite, verovatno to činite zato što vam to pomaže da se bolje osećate. Da bismo se izborili sa upornošću navika, moramo ostati verni svom planu i u periodima uspona i u periodima padova. Dakle, moramo stalno ohrabrivati sami sebe da ostanemo strpljivi, jer se promena odvija polako. Čak i kada shvatimo da se promena neće dogoditi preko noći, još uvek možemo imati nerealna očekivanja u pogledu vremena koje će nam za to biti potrebno.

Kada prihvatimo realnost brzine napredovanja u pogledu promene navika, skinućemo jedan deo tereta sa svojih pleća i smanjiti verovatnoću da ćemo odustati. Na taj način prestaćemo da verujemo u čudesno ispunjenje očekivanja. Kada mađioničar prekrije čaršafom neku osobu, on samo izgovori par reči i osoba nestane. On nije uopšte učinio neki naročiti napor (koji bismo mi bili sposobni da primetimo) da bi ta osoba nestala. To se, iz naše perspektive posmatranja, jednostavno desilo samo po sebi. Očekivanje da će se promena desiti na magičan način, trenutno ili da neće zahtevati ulaganje određenog truda u određenom vremenskom periodu, predstavlja ekvivalent verovanju u magiju.

Ovo može izgledati smešno, ali mi se ponekad ne možemo osloboditi misli, ili makar nade, da je magija stvarnost. Kao dokaz za to, pogledajte policu sa knjigama o samodisciplini u bilo kojoj knjižari. Pogledajte knjige o mršavljenju, o ostavljanju cigareta, boljem intimnom životu i sl. Primetićete da naslovi tih knjiga sugerišu da je promena u ovim navikama lako dostižna. Možda ćete naleteti na naslove poput: “Jedite sve što želite i oslobodite se viška kilograma” i sl. Ovakve knjige postaju bestseleri, jer ljudi žele da veruju u istinitost ovih tvrdnji.

Ovo nas dovodi na polje učenja kako da se izborimo sa sporim napredovanjem. Kada se stvari ne odvijaju onako kako smo zamislili, sa svojim neuspehom se možemo suočiti na dva načina. Možemo prihvatiti aktivnu strategiju, tj. možemo se strogo držati svog plana i dati mu još malo vremena ili možemo prihvatiti drugačiji pristup rešavanju problema i ne dopustiti sebi da se razočaramo. Aktivnim pristupom, mi činimo nešto kako bismo se suočili sa situacijom ili okolnostima. Hvatajući se u koštac sa okolnostima, dobijamo mogućnost da pronađemo rešenje.

Alternativa ovome je prihvatanje pasivnog pristupa. Kada ne postignemo očekivane rezultate, možemo se povući i dopustiti svojim emocijama da nas dovedu u stanje neaktivnosti. Možda ćemo pomisliti da smo nesposobni da rešimo problem ili da se od nas jednostavno previše očekuje. Takođe možemo reagovati ljutito, frustirano ili nestrpljivo. Tada smo skloni da svoju negativnu energiju usmerimo ka svom partneru, jer često u njemu prepoznajemo uzrok svog neuspeha. Pasivni pristup je veoma retko od koristi. U stvari, takav pristup može učiniti da se osećamo još gore. Možemo doći do zaključka da je naš brak osuđen da ostane takav kakav jeste, jer ne možemo da nađemo način da ga popravimo.

Čak i kada se odlučimo za strategiju aktivnog pristupa rešavanju problema, moramo biti sigurni da akcenat stavljamo na prave stvari. Mogli bismo preuzeti pristup usredsređivanja na emocije, gde bismo pokušali da držimo pod kontrlom svoj gnev i frustraciju koji nas onemogućavaju da postignemo napredak. Međutim, problem ovakve strategije je u tome što se ne bavimo suštinom problema koji su doveli do pojave tih emocija. Sve dok se ne uhvatimo u koštac sa suštinskim uzrocima ovakvog stanja, ove negativne emocije će nastaviti da cvetaju, što će učiniti da se osećamo loše i da razmišljamo o odustajanju.

Nasuprot tome, možemo upotrebiti efikasniji pristup, kod koga mi u stvari napadamo svoja iracionalana očekivanja. Ako doživljavate negativne emocije, poput gneva ili frustracije, jer ste sve dalje od ostvarenja svog cilja, usredsredite se na ono u šta verujete, a ne na emocije. Na primer, možda ste verovali da će se poboljšanje desiti brže ili lakše. Takvo verovanje može biti iracionalno i može se nalaziti u korenu toga što se loše osećate. Prihvatanjem racionalnijih očekivanja u pogledu brzine promena, možete smanjiti ili izbeći pojavu negativnih emocija.

Ako postoji mnogo toga što biste želeli da promenite u svom odnosu, ne pokušavajte da sve to učinite odjednom. U stvari, mnogo veće šanse za uspeh imate ako se posvetite rešavanju jednog po jednog problema. Vaš prvi cilj treba da bude utvrđivanje onoga čime biste želeli da se pozabavite najpre. Pronađite jednu stvar za koju smatrate da će imati najjači uticaj na poboljšanje vašeg odnosa, ili neku koju je najlakše popraviti, i usredsredite se na to. Od ove dve opcije, mi predlažemo da krenete od onog problema koji je lakše rešiti. Tako ćete imati veće šanse za uspeh, a kada u tome uspete osećaćete se sposobnijim da se suočite i izborite i sa sledećim problemom.

Naravno, postoje i mnogi drugi faktori koje trebamo da uzmemo u obzir kada pokušavamo da poboljšamo svoj brak. Promene kojima težimo moraju biti moguće i realne, a moramo imati i partnera koji želi da sarađuje, između ostalog. Ali, znati šta možemo da očekujemo i biti realan u pogledu brzine napretka veoma je važno da bismo postigli uspeh. To se nalazi u korenu naše motivacije za ostvarivanje ovog cilja.

(1)Dihotomija je deljenje ili podeljenost celine na dva jednaka nepreklapajuća dela. U takvoj podeli nešto što je deo jedne polovine ne može biti nikako deo druge polovine.

izvor: psychology