Postavila: Kelsi Streter (Kelsey Straeter)
Napisala: Dejna Meger (Dayna Mager)
Ova objava sa Fejsbuka, koju je napisala Dejna Meger, sadrži predivnu, istinitu poruku o roditeljstvu svim majkama na svetu:
“Ovo je slika od pre nekoliko sedmica. Da, popela sam se u kolevku u nadi da ću smiriti svoju malu devojčicu, koja je vrištala, zajapurena u licu i sva u suzama. Moj suprug nas je zatekao ovako i fotografisao nas. Odlučila sam da postavim ovu sliku, jer ona izražava suštinu mojih osećanja i mojih pitanja “zašto…” Bilo je to na vrhuncu te iscrpljujuće, predivne stvari koju nazivamo roditeljstvo i dobro se sećam obećanja kojeg sam svojoj ćerki dala.
Jedan od prvih puta kada smo Met i ja ostavili svoju Lelu na čuvanje nekom drugom, bilo je kada smo otišli na koncert duhovne muzike. Na tom skupu, jedan misionar je ispričao svoje iskustvo, koje me je dobrano prodrmalo i osvestilo. To je bio trenutak koji se zauvek urezao u moje krhko i puno hormona srce mlade majke, koje je već postalo sto puta krhkije nakon što sam prvi put ugledala svoju ćerkicu.
Taj misionar posetio je jedno sirotište u Ugandi. Iako je pre toga već bio u poseti mnogim sirotištima, ovo sirotište bilo je drugačije. Ušao je u porodilište u kome je ležalo preko stotinu beba, naguranih jedna do druge u kolevkama. Na njegovo zaprepašćenje, jedino što je mogao da čuje bila je apsolutna tišina. To bi bilo čudno za bilo koje porodilište, a kamoli za porodilište u kome je ležalo preko 100 novorođenčadi. Okrenuo se svom vodiču i upitao je zašto su bebe tako tihe. Njen odgovor je nešto što nikada neću zaboraviti. NIKADA! To je bio moj “zašto” trenutak.
Pogledala ga je i rekla: “Nakon otprilike nedelju dana i bezbrojnih sati plakanja, one na posletku prestanu da plaču, jer shvate da niko neće odgovoriti na njihovo dozivanje…”
One prestanu da plaču kada shvate da niko ne dolazi. Ni za 10 minuta, ni za 4 sata, a možda i nikada…
To me je slomilo!
Bila sam skrhana. Doslovno ste mogli pokupiti deliće mog srca, razbacane po podu crkve. Ali, umesto toga, u meni se rodila čežnja, glad… Donela sam odluku u sebi.
Stigli smo kući i te noći, dok je Lela kraj mene odmarala svoje maleno, svega 4 kg teško telo, dala sam joj obećanje, obećanje da ću joj se uvek javiti kada me pozove.
Uvek!
Makar i u 2 sata ujutru, ako me prodoran vrisak iz monitora za bebe probudi, ja ću doći do nje.
Naći ćemo joj se pri ruci kada je prvi put neko povredi, kada joj prvi put slome srce. Bićemo tu da je zagrlimo, da joj damo priliku da nam se izjada, da donese pravu odluku. Bićemo tu za nju. Svojim suzama i frustracijom povremeno ćemo joj pokazati da je u redu plakati i da je u redu ispoljiti svoja osećanja. Neka stekne poverenje da ćemo joj uvek pružiti utočište i da je nikada nećemo ostaviti na cedilu.”