Odgovor mojim prijateljima evolucionistima: Ko je osmislio detlića?

Dr. Luter Sanderlend (Luther Sunderland, PhD), naučnik i stručnjak za inženjerski dizajn, bio je zadivljen skeletom nedavno uginulog detlića, koji je pronašao u šumi. Insekti su već bili savršeno očistili njegove kosti. Dok je pregledao skelet uočio je veoma čudnu stvar – male fleksibilne kosti koje su izlazile iz detlićeve desne nozdrve, kružile oko cele glave i vrata i ulazile u njegov kljun zatvarajući tako čitav krug oko glave. Šta predstavljaju ove čudnovate kosti? Većina životinja poseduje kosti koje osnažuju koren jezika, a takva je i svrha ovih kostiju u jeziku detlića (one se nazivaju hioidne kosti – hyoid bones ili jezične kosti). Kod detlića je, međutim, izuzetno to što jezik raste unazad i kruži oko cele glave!

Detlićev jezik

Detlić lovi hranu pomoću jezika koji je nazubljen i malo lepljiv na vrhu, tako d

a može da pokupi larve koje se kriju u svojim malim tunelima unutar drveta. Kruženje oko glave i vrata ispod opuštene kože daje jeziku dodatnu dužinu, tako da on može uroniti oko 6 inča (oko 15 cm) u larvinu jazbinu unutar stabla!

Nešto (ili neko) je osmislilo jedinstveni dizajn detlićevog jezika. On je dugačak, ali umesto da štrči napolju viseći i upetljava se među granje dok detlić leti, besposlen jezik detlića se čuva pod mlitavom kožom na njegovom vratu. Tamo pozadi, tanane koščice dele se u praktično dva jezika koji se ponovo spajaju pre nego što uđu u kjun. Ovaj detalj u dizajnu nesumnjivo daje detlićevom jeziku veću preciznost dok ga detlić sprovodi ka svom cilju – larvi.

Detlićeva lobanja (desno) na kojoj se vide jezične kosti. 

Postoji pet tananih i fleksibilnih kostiju sa malenim zglobovima.1 Šta ih je napravilo takvim da izlaze iz desne nozdrve i tu se zakače, 2 a onda idu u krug oko glave i vrata 3, i vraćaju se u žljeb između dve polovine kljuna? 4

Evolucija?

Prema teoriji o evoluciji, svaki sledeći korak nakon osnovne ćelije prouzrokovan je postepenom akumulacijom malih promena koje se dešavaju zbog grešaka prilikom kopiranja informacija, a sve to vodi izgradnji živih organizama. Ove greške, nazvane mutacijama, po evolucionistima su nastale slučajno, tj. bez Božijeg inteligentnog upliva. Međutim, greške pri kopiranju informacija ne dovode do stvaranja sve složenijih bića. Zato tehničari koji rade sa X-zracima sebe štite olovnim štitnicima ili keceljama.

Međuitim, evolucionisti veruju da su mutacije postepeno stvorile biologe od bakterija, ili Adama od amebe. Oni veruju da prirodna selekcija, milionima godina, odabira organizme sa mutacijama koje im pomažu da opstanu i ostave potomstvo, dok one sa štetnim mutacijama eliminiše. Oni smatraju da ovim promenama treba mnogo vremena, jer većina mutacija predstavlja slučajne promene u komandama za formiranje proteina, kao glavnih sastojaka ćelija. Sićušni proteini predstavljaju dugačke lance izgrađene od još manjih amino-kiselina. Gotovo sve mutacije su štetne, tako da su organizmi koji prežive uglavnom oni sa mutacijama pri kojima je došlo do promene samo jedne amino-kiseline u jednom proteinu.

Pošto je čak i jedan tako jednostavan organ poput jezika  izgrađen od velikog broja proteina, nervnih ćelija, krvnih sudova itd, koji moraju biti savršeno usaglašeni, veoma je teško zamisliti da bi promene u samo jednoj amino-kiselini u jednom proteinu dovele do pojave bilo kog organa. Zašto jednostavno ne tvrditi da je veliki broj istovremenih mutacija uticao na nastanak kostiju, mišića, nerava itd? Zbog toga što su skoro sve mutacije štetne. Ako imate masu od hiljadu mutacija, na jednu korisnu došlo bi na stotine onih koje prouzrokuju genetske bolesti i koje bi jednostavno uništile organizam. Insistitanjem na tome da Bog nije učinio ništa, a da su slučajne mutacije dovele do pojave svega, evolucionisti su sami sebe priterali uza zid, bez dovoljno dobrog načina da objasne poreklo bilo kog složenijeg organa.

Evolucionisti pretpostavljaju da je detlić evoluirao iz neke druge ptice sa normalnim jezikom, koji izlazi direktno iz kljuna. Međutim, nije realan scenario po kome bi se normalan ptičji jezik, uz pomoć mutacija promenio u jezik detlića. Zašto? Nakon što bi se jezik obične ptice okrenuo i počeo da raste u suprotnom smeru ispod kože ka zadnjem delu glave, on bi bio potpuno beskoristan sve dok ne obiđe čitav krug. Jedino bi poslednji korak u ovakvom evolutivnom procesu – kada se jezik, zatvorivši krug, ponovo pojavi u kljunu – mogao biti koristan za opstanak ptice.

Nakon što bi jezik izašao iz nozdrve i krenuo unazad, ptica bi imala ogroman nedostatak sve dok jezik i njegova kost ne bi dovoljno porasli da obiđu čitav vrat, vrate se u kljun i uz to se i dovljno izduže da omoguće detliću da dosegne svoju hranu. Pošto sve ovo obuhvata kost, zglobove, krvne sudove, nerve, kao i samo tkivo jezika, to bi zahtevalo mnogo mutacija, koje bi trebalo da se pojavljuju pravovremeno tokom miliona godina. Na taj način jezik, milionima godina, ne bi uopšte bio od pomoći detliću u sakupljanju hrane, sve dok ne zatvori krug oko cele glave i to promenom jedne po jedne amino-kiseline u pojedinačnim belančevinama. Gubitak doprinosa jezika u skupljanju hrane doveo bi detlića u podređen položaj u odnosu na druge ptice, kada je reč o borbi za opstanak. U toj borbi, dodatak od dva zgloba i jednog inča dužine, ne bi predstavljalo prednost, dok god se taj rast odvija u pogrešnom smeru. Stoga se ovaj vid mutacija nikada ne bi održao tako dugo.

Detlićev jezik je morao nastati odjednom, kao proizvod inteligentnog dizajna. Sve što smo do sada naveli zahteva inteligentnog tvorca. Da detlićev jezik nije bio stvoren, već da je oformljen nizom slučajnih mutacija, samo bi nekoliko prvih mutacija, koje bi pokrenule rast jezika u desnu nozdrvu i zatim ga okrenule unazad, mogle da se dogode. Nakon toga, detlić bi uginuo od gladi.

Evolucionisti tvrde da će organ, koji se iz generacije u generaciju ne koristi, odumreti čak i ako životinja nastavi da živi. Kada sami detlići, nekim čudom, ne bi izumrli, jezik koji je tokom mnogih generacija bio neupotrebljiv, bio bi eliminisan. Detlićev jezik pruža snažan dokaz da je ova ptica stvorena inteligentnom intervencijom – stvaranjem, a ne evolucijom. Neki evolucionisti su uvideli ovo, pa su smislili novu priču o tome kako je sve ovo ipak moglo da evoluira. Kada mi je to elektronskom poštom prvi put predočeno, mislio sam da nisam baš sve dobro razumeo, pa sam tražio pojašnjenje. Na kraju je postalo jasno da dotični evolucionista stvarno misli to što je napisao.

Ova evolucionistička pretpostavka tvrdi da je detlićev jezik evoluirao od jezika drugih ptica, kod kojih je jezik ukorenjen u dnu grla i raste napred kroz kljun. A onda je dno jezika, a ne njegov vrh, počelo da se iz korena, malo po malo, pomera unazad i tako u krug oko čitave glave. Na taj način, prema ovoj teoriji, svaki od ovih malih dodataka je bio ohrabrivan prirodnom selekcijom, jer je jezik time postajao sve duži, a to je ptici omogućavalo da njime doseže sve dublje i dublje u unutrašnjost drveta, sve do dubine do koje su larve prokopale svoje jazbine u samom stablu. Ovo bi svakako zahtevalo dve potpuno različite vrste mutacija koje bi morale biti, manje ili više, dobro usklađene: mutacije kojima bi se koren jezika pomerao unazad oko glave, kao i mutacije kojima bi se istovremeno sam jezik produžavao u suprotnom smeru – smeru izlaska iz kljuna. U protivnom, dok bi se jezik pomerao sve dalje unazad, sve manje jezika bi dosezalo do kraja kljuna, a još manje bi moglo da izađe iz njega. Ovo bi predstavljalo ozbiljnu manu u borbi za opstanak. Činjenica da bi bilo neophodno manje ili više usklađeno delovanje mutacija, celu priču čini još manje verovatnom.

Međutim, kada sam se malo privikao na ovaj čudan scenario, postalo mi je jasnije kako bi evolucionisti, koji toliko snažno veruje u teoriju evolucije da prihvata da je sve to moglo nastati prirodnom selekcijom uz pomoć slučajnih mutacija, to ipak moglo da deluje moguće. Konačno, ako bi se jezik zaista toliko izdužio, mogao bi dosegnuti dublje u larvinu jazbinu, a što bi više larvi mogao da dosegne, to bi biše potomstva mogao da odgaji do zrelog doba.

A onda mi je sinulo! Ova teorija zaboravlja da naglasi da bi u prvih nekoliko inča koren jezika morao da se kreće u pogrešnom smeru! Evolucionisti tvrde da je detlićev jezik nastao od korena u dnu grla, kao i kod ostalih ptica, pošto tvrde da je detlić nastao evolucijom neke obične ptice. Jedini način na koji bi jezik mogao da izađe iz kljuna, jeste da se razvija u smeru ka napred od korena u dnu grla. Prvi inč bi se dakle kretao ka napred a ne nazad! Pošto, prema scenariju koji su osmislili, pomeranje korena jezika unazad uvećava detliću šansu da opstane, onda bi ovo početno pomeranje u suprotnom smeru, kako bi dosegao tačku u kojoj može da izađe kroz otvor na zadnjem delu kljuna, u stvati smanjilo njegove šanse za opstanak.

S druge strane, kada bi pomeranje ka napred guralo jezik još dalje iz kljuna i time detliću uvećavalo šanse za opstanak, onda bi  pomeranje u suprotnom smeru smanjivalo te šanse. Time je ova nedokazana teorija o nastanku detlićevog jezika, koja govori o postepenom pomeranju korena jezika ukrug oko glave, protivrečna i nelogična.

I to nije sve. Prema ovoj teoriji, po zatvaranju kruga oko glave koren jezika se ponovo probija u kljun prošavši kroz nozdrvu. Zašto bi on to učinio? Ako produžavanje jezika pomaže opstanku ptice, prirodna selekcija bi više šanse davala pticama čiji bi se jezik produžavao dole niz stomak do repa ili stopala. Ptice, kod kojih bi se evolucija jezika okončala na pola puta ponovnim zaglavljivanjem korena u dnu kljuna prolaskom kroz nozdrvu, bile bi eliminisane priodnom selekcijom.

Dakle, oba evolucionistička scenarija u ovom slučaju (bilo da se radi o insistiranju na rastu jezika unapred ili unazad) vode ka apsurdnoj situaciji i eliminaciji ptice prirodnom selekcijom. Detlićev jezik daje snažan dokaz u prilog stvaranju.

Ostali sistemi

Detlićev kljun deluje kao usko specijalizovano dleto, sposobno da se probije u drvo. Udaranjem u metalno dlleto čekićem, ljudi mogu zarezati u drvo kao što detlić čini svojim kljunom. Međutim, dubljenjem se dleto tupi. Nakon što izdubimo nekoliko rupa, neophodno je da naoštrimo dleto. U suprotnom, ono postaje sve tuplje i tuplje, dok konačno ne postane neupotrebljivo. Bog je detlićev kljun načinio tako da se sam oštri. Da je to bila jednostavna stvar koja se mogla ostvariti putem malih slučajnih promena, neki kovač ili stručnjak za metalurgiju mogao je osmisliti metalna dleta koja se sama oštre.

Kada bi čovek pokušao da skuplja larve poput detlića, bez obzira koliko bi oštro dleto imao, on ne bi znao u kom pravcu da buši da bi našao baš onaj tunel u kom je larva. Sve dok detlić ne bi stekao složen mehanizam za pronalaženje sićušne larve u tananom tunelu unutar ogromnog drveta, njegov specijalizovani jezik bio bi beskoristan. Takođe, ni mehanizam za pronalaženje larvi ne bi mu bio od koristi bez dovoljno dugog jezika, a sve to zajedno ne bi bilo dovoljno kada jezik ne bi bio lepljiv i tako sposoban da larvu izvuče iz rupe. Da je bilo šta od toga evoluiralo ranije, bilo bi beskorisno i samim tim ne bi bilo odabrano prirodnom selekcijom.

Da je sve ovo evoluiralo kod obične ptice, udarac glavom o drvo bi je ubio. To bi bilo slično pokušaju da nosom ukucate dleto u drvo. Ukoliko bi ptica i preživela prvi udarac, odustala bi od pokušavanja. Detlić ne samo što ima samooštreći kljun i naročiti detektor larvi, već poseduje i čudesan sistem amortizera koji mu štiti glavu od oštećenja. Da amortizeri već ranije nisu bili na svom mestu, prvi detlić kod koga bi se razvila oprema za bušenje rupa u drvetu ili bi odustao od bušenja ili bi uginuo mlad.

Dalje, u poređenju sa drugim pticama „pera u repu detlića (naročito centralna dva para) su jača, što im omogućava da se manje troše usled upotrebe pri izdizanju detlićevog tela tokom kljucanja. Struktura prstiju i pripadajućih tetiva i mišića nogu čini složenu i funkcionalnu celinu, koja detliću omogućava da se penje uz stablo i održava svoj položaj dok kljuca drvo“ (Enciklopedija Britanika na CD-u 98, „Ptice: Glavni redovi ptica: Detlići, građa i funkcija“). Od kakve bi koristi bila čvrsta pera, specijalizovana struktura prstiju i amortizeri, ako bi nakon bušenja nekoliko rupa kljun otupeo i postao nesposoban za dalje bušenje? Kada je neophodno da više sistema postoji istovremeno da bi nešto funkcionisalo, to se naziva nesvodljiva složenost i predstavlja dokaz inteligentnog dizajna.

Zaključak

Po teoriji evolucije, svaki sistem koji nema funkciju biće eliminisan procesom prirodne selekcije. Da je neki od detlićevih sistema evoluirao mnogo pre ostalih sistema koji su neophodni za njegovo funkcionisanje, taj sistem bi bio eliminisan. Postoje snažni dokazi da detlićevi specijalizovani sistemi nisu nastali slučajnim mutacijama, jer je veći broj različitih sistema morao da dejstvuje usklađeno. Činjenica da su oni svi prisutni i u funkciji pokazuje da su ovi raznovrsni sistemi bili osmišljeni i stvoreni da zajedno deluju.

Pošto dokazi ukazuju na to da se detlići nisu mogli razviti uz pomoć slučajnih mutacija, zašto bi mutacije smatrali univerzalnim graditeljima svakog dela svakog živog bića, na čemu insistira većina evolucionista? U redu bi bilo verovati  da su stvari nastale mutacijama da za to postoji dovoljno dokaza. Uzmimo za primer većinu genetskih bolesti. Samo mala promena u redosledu amino-kiselina u proteinu često će promeniti zdrav protein u bolestan. Neka nam dokazi budu vodič i u takvim slučajevima kakav je slučaj detlića, gde nam oni snažno govore u prilog inteligentno osmišljenom dizajnu. Zašto iz činjenice da mutacije prouzrokuju dijabetes donositi zaključak da su one odgovorne i za nastanak pankreasa, jetre, ribe, majmuna, pa i nas samih? Ako vidite da neko ruši zgradu pomoću dizalice sa kuglom za rušenje zidova, nećete zaključiti da je ta kugla zaslužna za nastanak svih građevina na svetu.

Na žalost, mnogima je vera u evoluciju deo celokupnog sistema verovanja u koji moraju da uguraju sve, bez obizra da li se uklapa ili ne.

Dr. Sanderlend, vlasnik detlićeve lobanje sa slike, piše: „Lobanja detlića bila je efikasnija u osvedočavanju naučnika o neadekvatnosti teorije evolucije nego verovatno bilo koja knjiga u autorovoj biblioteci. I druge ptice imaju jezične kosti, ali je očigledno da je kod detlića bila potrebna neka vrsta čuda da bi se one ukorenile u desnoj nozdrvi. Nakon što je to proučio, jedan eminentni naučnik evolucionista, član osoblja prestižnog naučnog časopisa, priznao je:  ’Postoje određene anatomske odlike koje se ne mogu objasniti postepenim mutacijama tokom miliona godina. Neka ostane među nama, ali i ja ponekad moram da uključim Boga u celokupnu sliku.’“

Jedan drugi naučnik je, dok je pod mikroskopom posmatrao kosti jezika detlića, prokomentarisao: „Veoma je lako uočiti razliku između objekata koje je načinila ljudska ruka i onih koje je načinio Bog. Što više uvećavate objekte nastale ljudskom rukom, oni izgledaju sve nesavršenije, ali što više uvećavate ono što je Bog stvorio, to više uviđate preciznost i složenost toga.“

(Luter D. Sanderlend, Društvo za kreacionistička istraživanja, tom 12, mart 1976, str. 183).

izvor: creationisam

(Visited 1.089 times, 2 visits today)

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *