Od kad znam za sebe nije mi prijalo kada me neko tera da prestanem da plačem u momentima tuge. Suze su mi tada bile nešto što je spontano i potrebno u datom trenutku, i nešto što je na mene u tim trenucima delovalo katarzično, te mi je smetalo kada su me prisiljavali da prestanem da ih lijem “jer to nije lepo” ili “nije dobro za mene”.

Moja spontana reakcija kod suza drugih ljudi je obično bila “Isplači se. Biće ti lakše!” Nekako su mi takve rečenice u tim momentima spontano izlazile iz usta, i koliko god neuobičajene bile, uglavnom su prijale mojim prijateljima da ih čuju.
Potvrdu ispravnosti takve moje reakcije sam dobila na studijama psihologije i psihoterapijskim edukacijama koje sam pohađala.

Objašnjenje je bilo jednostavno:
Suze su prirodno izražavanje duševnog bola i one pomažu ljudima da izraze taj svoj bol. Tako se ubrzava zaceljenje duševnih rana.
Kada sebe kočimo da zaplačemo, mi u stvari potiskujemo tugu koju osećamo zbog nekakvog gubitka. Tako tuga neće nestati. Naprotiv, ona će samo krenuti da se pojačava u svom intenzitetu i povećaće se rizik da pređe u depresivnost – a to je već neprijatna, ali nezdrava emocija.

Neprijatne emocije su neminovne, ali nisu sve pogubne za nas.

Ljudi nisu svesni da su neka neprijatna osećanja u stvari dobra za njih

Ljudima je često teško da prihvate da postoje neke neprijatne emocije koje se ne mogu izbeći i iz kojih mogu puno naučiti, a to je pre svega zbog društvenih imperativa i tradicionalnih stega.

Primer toga je narativ da muškarci ne smeju da plaču. A kako onda oni da se izbore sa jakom tugom posle gubitka važne osobe? Žaljenje je u toj situaciji prirodan proces i suze su njegov neizostavan deo.
Iskreno, žao mi je muškaraca u ovom smislu. Svi ti nasleđeni strahovi da će izgubiti muškost ako zaplaču, da će izgubiti moć, kredibilitet, šta god.

Sećam se jednog druga u srednjoj školi, kog nije bilo sramota da zaplače, ali on nije znao kako se to radi. Toliko je tradicionalno vaspitanje bilo duboko usađeno u njega. Bio je u periodu velike patnje u ljubavi i bukvalno je imao prirodnu potrebu da zaplače i izrazi tu svoju tugu, ali mi je izjavio kako ne zna “kako da krene da plače”.

E to je tužno. I vredno barem jedne suzice.

Koje su to emocije koje su neprijatne a dobre za nas?

Tuga je samo jedan primer neprijatne, ali zdrave emocije. Ona dakle predstavlja prirodnu reakciju našeg organizma u situacijama bola ili gubitka. Praktično je lekovita za nas u takvim trenucima, jer nam pomaže da lakše i brže krenemo dalje, bez nerazrešenih “repova” koje bi vukli u budućnost da smo tugu potisnuli i gurnuli pod tepih.

Kod tuge i dalje postoji nada da će nam biti bolje.

Ako tu nadu izgubimo i prepustimo se isključivo sagledavanju negativnih strana situacije, pa se povlačimo u sebe i postanemo čak i autodestruktivni, to je onda depresivnost, koja je sve samo ne zdrava emocija.

Postoji i kajanje, kao neprijatna a zdrava emocija. Sigurno ste ga izjednačavali sa krivicom, zar ne? E to nije jedno te isto.
Krivica je ono što bi trebalo da izbegavate, jer ona nije zdrava. Razlika se lepo može objasniti na primeru malog deteta koje je učinilo neku neposlušnost: ono treba da se kaje zbog onoga što je uradilo i da bude spremno da snosi odgovornost za taj svoj postupak.

Međutim, ne treba sebe u celosti da obezvređuje, niti to treba da radi roditelj (u narodu bi se reklo “da mu nabija krivicu”), kao ni da se dodatno zbog toga kažnjava. U situacijama krivice deca obično obećavaju kako će “biti dobra” i kako “više nikad neće grešiti”, pa onda obično opet učine sve isto. Baš zato što je čitav prethodno opisani kontekst bio pogrešan i potpuno nefunkcionalan.

Opisaću još samo jednu čestu neprijatnu a zdravu emociju, a to je ljutnja/nezadovoljstvo. Ljuti smo kada nas neko ili nešto isfrustrira, kada imamo osećaj da su neka naša lična pravila i granice prekršena.

Iako u ljutnji često povisimo ton i imamo potrebu da drugoj osobi stavimo do znanja da nam smeta nešto što je rekla ili uradila, mi smo tada još uvek otvoreni da čujemo i tu drugu stranu i ne izjednačavamo taj njen postupak sa nekakvim njenim zlim namerama.

Ne mislimo da je ona cela loša zato što je nešto loše uradila ili rekla.

Ukoliko ste sebe nekad uhvatili u situaciji da usled jakog osećaja ljutnje niste dali priliku drugoj osobi da izrazi svoje mišljenje, fizički ili verbalno ste je napali, videli sebe kao apsolutno ispravnog u toj situaciji, a nju kao nekoga ko je to uradio iz nekih loših namera i ko zbog toga generalno nije ok osoba, onda ste vi reagovali iz besa, a ne iz ljutnje.

A bes je, pogađate, pogubna i nezdrava emocija.

Problem u našem jeziku je što uz bes obično vezujemo fizičko nasilje, pa uglavnom govorimo “ljut sam” onda kada smo u stvari besni.
Ovde ću se zaustaviti sa daljim nabrajanjem neprijatnih emocija. Pomenula sam one koje mislim da se najčešće javljaju. Ja sam ih sve iskusila, više puta. I verovatno ću još koji put u životu, jer je to neminovno.

Drago mi je što nikad nisam blokirala sebe u manifestaciji osećanja i što sam njima oduvek pridavala veliku važnost u životu. Isto učim i svoje dete.

Hajde da sumiramo…

Pored toga što im se redovno prepuštam, o emocijama često razmišljam i razgovaram. O su najvažniji zaključci koje sam izvukla iz svojih dosadašnjih emotivnih iskustava i sa vama ih ovde delim u nadi da će i vama biti od pomoći:

1.    Sva osećanja su prirodna i dozvoljena.
2.    Postoje emocije koje su zdrave za nas, bilo da su prijatne ili neprijatne, i njih treba podsticati, a ne potiskivati ili poricati.
3.    Nezdrave emocije su neminovne, ali nepoželjne. U životu ih valja smanjiti na najmanju moguću meru i naučiti kako da se zamene svojom “zdravom” alternativom (koja je često takođe neprijatna, ali zdrava). Za početak to se može uraditi osvešćivanjem razlika između navedenih emocija i promenom u razmišljanju koje sam opisivala iznad u tekstu.
4.    Emocije su odličan poligon za učenje i rast nas kao ličnosti.
5.    Puno toga možemo naučiti i iz neprijatnih stanja, često više nego iz prijatnih. Samo je potrebno da to sebi dozvolimo.

Da li vi sebi dozvoljavate neprijatne a zdrave emocije? Da li ste do sada uopšte znali da takva osećanja postoje?
Podelite sa mnom vaša iskustva u komentarima. Volela bih čuti više o njima.
Do sledećeg teksta ostajte mi dobro… I osećajte!

Izvor: aleksandrabirta.com