Autor: Teresa Belton

Pametni telefoni, videoigrice, trampoline, šoping, igraonice, rođendaonice, plivanje, bioskop, letni kampovi, igračke, televizija… Sve ovo i opet im je dosadno!? Šta treba da učinite?

Šta treba da učinite? Stručnjaci za razvoj dece savetuju roditeljima da ne žure sa gotovim rešenjima. Istraživači kažu da dosada pruža unutrašnji mir koji pomaže samospoznaji kod dece. Savetuju da se deci ne dopušta da provode više vremena pred ekranom da bi ublažili dosadu. Preporučuju da se deci postave kreativni izazovi kako bi uključili maštu. Imaginativni i kreativni procesi mogu podstaći interesovanja koja ostaju deci za ceo život. Deca razvijaju važne životne veštine kada moraju pronaći rešenje za dosadu.

“Deca moraju sedeti u svojoj dosadi kako bi se svet dovoljno utišao da mogu čuti sami sebe.” Dr Vanesa Lapointe

Od knjiga, časova slikarstva, sportova, do Ipad-a i televizije, mnogi roditelji rade sve što je u njihovoj moći kako bi zabavili i edukovali svoju decu. Ali šta bi se desilo ako bi decu s vremena na vreme pustili da se dosađuju? Kako bi to uticalo na njihov razvoj?

Počela sam da razmišljam o dosadi i deci kada sam 90-ih godina istraživala uticaj televizije na sposobnost dece da ispričaju priču. Iznenađena zbog odsustva mašte u mnogim od stotina priča koje sam pročitala, a koje su napisala deca uzrasta od deset do dvanaest godina u pet različitih škola u Norfolku, pitala sam se da li to može biti delom uticaj gledanja televizije. Nalazi ranijeg istraživanja otkrili su da televizija zaista smanjuje maštovitost kod dece.

Na primer, velika studija sprovedena u Kanadi 80-ih godina, kada se televizija postepeno širila u ovoj zemlji, poredila je decu u tri zajednice – jednoj koja je imala četiri televizijska kanala, jednoj sa jednim kanalom i jednoj bez televizije. Studija je sprovedena u dva navrata, pre nego što je jedan od gradova dobio televiziju po prvi put, a zatim još jednom nakon dve godine. Deca bez televizije imala su bolje rezultate od ostalih u različitim umnim sposobnostima, uključujući maštovitost. To je bilo tako dok i oni nisu dobili TV, a onda su njihove veštine pale na isti nivo kao kod druge dece.

Očigledan negativan uticaj gledanja televizije na maštu predstavlja problem jer mašta je važna. Ne samo da obogaćuje lično iskustvo, već je važna za empatiju – zamišljanje da smo na nečijem mestu – i ključna je za stvaranje promena. Deca (ali i odrasli) često se prepuštaju televiziji ili – ovih dana – digitalnim uređajima da bi ubili dosadu.

Nekoliko godina nakon svoje studije, počela sam da primećujem da mnogi kreativni ljudi govore da je dosada važna za njihovu kreativnost, i tokom detinjstva i sada. Neke od njih sam intervjuisala. Jedna od njih bila je književnica i glumica Meera Syal. Ispričala mi je kako je provodila školske raspuste buljeći kroz prozor u seoske pejzaže i radeći razne stvari van svoje uobičajene sfere, kao što je bilo pravljenje torti sa staricom iz komšiluka. Iz dosade je počela pisati dnevnik i tome pripisuje zasluge za početak svoje književne karijere. “To je oslobađajuće, biti kreativan ni iz kog drugog razloga već samo da biste ispunili vreme,” kazala je.

Slično tome, poznata neurolog Susan Greenfield kazala je da nije imala šta da radi kao dete, pa je mnogo vremena provodila crtajući i pišući priče. To su kasnije postale preteče njenih radova, naučnih studija ljudskog ponašanja. Još uvek radije izabere papir i olovku umesto laptopa kada putuje avionom i raduje se kada je nešto na taj način ograničava.

Sportovi, muzička škola i druge organizovane aktivnosti svakako mogu koristiti detetovom fizičkom, kognitivnom, kulturnom i društvenom razvoju. Ali deci je potrebno i da neko vreme provedu sami sa sobom – da se isključe od bombardovanja spoljnog sveta, da sanjare, prate sopstvene misli i da otkriju svoja interesovanja i talente.

Ne moramo imati naročit talenat ili intelekt da bismo imali koristi od dosađivanja. Samo ako pustimo um da luta s vremena na vreme to je važno za mentalno zdravlje i funkcionisanje svih ljudi. Studija je čak pokazala da, ako se istovremeno bavimo nekom laganijom, manje zahtevnom aktivnošću, lutajući um će pre doći do nekih maštovitih ideja i rešenja za probleme. Tako da je za decu dobro da uče uživati u tome da prave nešto od gline – a ne da odrastaju sa očekivanjima da stalno treba da budu u pokretu ili da se zabavljaju.

Kako se postaviti prema detetu koje se dosađuje

Roditelji se često osećaju krivima kada se deca žale da im je dosadno. Ali zapravo je konstruktivnije da vidite dosadu kao priliku, a ne kao nedostatak. Roditelji imaju svoju ulogu, ali žurenje sa gotovim rešenjima nije od koristi. Deci je više potrebno da odrasli oko njih razumeju da njima, da bi se sami zabavili,  treba prostor, vreme i mogućnost da naprave nered (u određenim granicama – i deca treba sama da pospreme iza sebe).

Biće im potreban i materijal, ali to ne treba da bude nešto sofisticirano – jednostavne stvari su često zanimljivije. Svi smo čuli kako mala deca ignorišu skupe igračke i umesto toga se igraju kutijom u kojoj je igračka došla. Za stariju decu, to može biti staklo koje uvećava, komadi drveta, klupko vune i tako dalje, što može biti dovoljno za više sretno provedenih sati.

Ali da bi imali najviše koristi od potencijalne dosade, ali i od života uopšte, deci su potrebni unutrašnji resursi, jednako kao i materijalni. Osobine kao što su radoznalost, istrajnost, zaigranost, zainteresovanost i samopouzdanje omogućavaju im da istražuju, stvaraju i razvijaju sposobnost inventivnosti, observacije i koncentracije. Ove osobine im pomažu i da nauče da se ne obeshrabre ako nešto ne uspe iz prvog puta i da pokušaju ponovo. Podstičući razvoj ovakvih kapaciteta, roditelji nude svojoj deci nešto što će im valjati za ceo život.

Ako detetu ponestane ideja, treba im dati neki izazov koji ih može navesti da nastave da se zabavljaju svojom maštom. Možete da im kažete da otkriju koju vrstu hrane voli njihova igračka dinosaurus u bašti, ili, ako su stariji, da naprave neku priču u slikama zajedno sa prijateljima, koristeći digitalnu kameru.

Većina roditelja  kaže da žele da vaspitaju samostalne osobe koje mogu preuzeti inicijativu i razmišljati svojom glavom. Ali ako deci stalno ispunjavamo vreme, nećemo ih ničemu naučiti, već zavisnosti od spoljnih stimulansa, bilo da je upitanju posedovanje materijalnih stvari ili zabava. Pružanje potrebnih uslova i vera u detetovu prirodnu težnju da angažuje svoj um pre će proizvesti nezavisno, sposobno dete, puno ideja.

Zapravo, ovo je lekcija za sve nas. Isključiti sve, ne raditi ništa i pustiti um da luta, može biti sjajno i za odrasle – svi bi trebalo češće to da probamo.

Izvor: World Economic Forum

Preuzeto sa: http://www.6yka.com/