Održati sveze braka uprkos stresu
Boris je otac Nika Vujičića, rođenim bez udova, a sada već evanđelistom, motivacionim govornikom, i autorom bestselera Život bez ruku i nogu, i drugih knjiga.
Kada dete ima posebne potrebe, roditelji se mogu lako osetiti preopterećeno čak i samom rutinom dnevne brige. Stres se samo povećava ako se zadržavaju na pitanjima o budućnosti na koja je nemoguće odgovoriti, i izazovima koji očekuju njihovo dete kad odraste. Roditelji mogu lako pasti u očaj i depresiju ako ne pruže podršku jedno drugom, bave se stvarima u trenutku kada naiđu, čine samo ono što je moguće i fokusiraju se na rešenja umesto na probleme.
Svaki brak i snažan odnos zahteva određeni stepen nesebičnosti, odricanje onog ‘ja’ u korist onog ‘mi’. Nikov invaliditet je zahtevao da se načini korak dalje – odreći se tog ‘mi’ u korist ‘nas’. Postali smo ‘Tim Nik’, fokusirani na brigu o njemu i njegov razvoj, ali smo takođe dali sve od sebe da ostanemo bliski kao par, time što smo provodili vreme zajedno i delili svoja osećanja.
Ova situacija se promenila vremenom, naravno, ali to je važna stavka za roditelje novorođenčeta ili male dece koju treba da imaju na umu. Vaše prve godine su generalno najteže zbog emotivnih pitanja, kao i teškog zaokreta u prilagođavanju i uticaja na način života. Neka vas hrabri činjenica da kad steknete određenu rutinu i normalniji svakodnevni život, stres će se smanjiti. Postaćete bolji u vaspitanju svog deteta. Nemoje misliti da morate biti savršeni i znati tačno šta treba da činite sve vreme. Budite strpljivi jedno s drugim kao što ste sa svojim detetom.
Raditi zajedno
Kada je Duška ostala trudna nakon pet godina braka, znali smo da će doći do većih promena, ali nismo uzeli u obzir i dete bez udova. Da je bilo ko od nas ostao u tom talasu samosažaljenja i viktimiziranja, naš odnos bi se raspao. To se nije desilo, delom zbog toga što oboje potičemo iz imigrantskih porodica. Naši roditelji, bake i deke su se hrabro borili i izdržali velike probleme. Nisu tolerisali slabosti. Od samog početka su jasno stavili do znanja da su i oni deo Tima Nik, I tako je sve počelo.
Oni su nas učvrstili. Duška i ja smo radili zajedno kao partneri sa zajedničkim ciljem. Podržavali smo jedno drugo u brizi za našeg sina i bavljenjem medicinskim specijalistima, opremom, troškovima, terapijama, osiguranjem i školovanjem. Prilagodili smo svoje karijere i poslovni raspored tako da je jedan od nas uvek bio sa Nikom tokom njegoviih ranih godina.
Nesebičnost se nekada čini kao izgubljeni koncept u svetu preplavljenim selfijima, ali staviti svoje dete i svog supružnika iznad sebe je najbolji način da održite svoju poordicu ujedinjenom i jakom. Hrišćani su pozvani da budu svetlost svetu i da se ugledaju na Isusa, koji je dao svoj život za naše grehe, kao moralni uzor. On nam je rekao da volimo druge kao što volimo sebe.
Duška i ja možda nikada ne bismo postigli potpunu nesebičnost kada smo oformili Tim Nik, ali težeći da služimo, najpre jedno drugom, nam je pomoglo da ostanemo jaki u nastojanjima da svom sinu damo sve što mu je bilo potrebno.
Naš porodični tim se proširio sa Aronom i Mišel kad su i oni došli na svet, a Nik se pridružio toj uzajamnoj podršci. Nismo nimalo bili idealna porodica. Mi smo bili i jesmo nesavršeni. Ali smo ujedinjeni kao porodica, podržavajući jedni druge, spremni da pomognemo kad je potrebno, baš kao što su moji roditelji, baba i deda pomogli nama sa Nikom. Ova porodična tradicija služenja drugima se nastavlja i sa naše troje dece, koja imaju podašno srce, a moja žena i ja smo zahvalni kad ih vidimo kako dele svoje darove i čine razliku.
Roditeljstvo bez granica
Kako bismo smanjili konflikte u toku suočavanja sa stresom podizanja deteta sa invaliditetom, Duška i ja smo morali da se odreknemo svakog tradicionalnog koncepta koji smo imali o ulozi oca i majke. Drugim rečima, morali smo da postanemo roditelji bez granica.
To nije toliko bilo teško, jer smo oboje radili van kuće, tako da smo već navikli da delimo teret kućnih poslova, nabavke i obroka. Kada je Nik došao stvorili smo rutinu podeljene odgovornosti, iako je Duška definitivno bila autoritet po pitanju zdravlja i brige za decu. Nikada nisam znao zašto plače. Ona jeste, uvek.
Brzo smo naučili da briga o Niku zahteva obostranu uključenost, i šta god je bilo potrebno da bi on bio zdrav, na sigurnom i u najboljoj mogućoj okolini. Nisam mogao da budem tradicionalni otac kao što su moj otac i tast bili koji su radili od devet do pet i očekivali od svojih žena da im posluže obrok, operu veš, i održavaju kuću čistom bez njihove pomoći. Duška nije mogla da radi kao sestra ili babica puno radno vreme dok se dadilje ili vrtić ili neko iz porodice brinuo o Niku.
Oboje smo morali da isključimo ta očekivanja i prilagodimo svoje smene Niku, da budemo flekisiblni u svojim ulogama i uzajamnom podržavanju. Potreba za ovim je postala još očiglednija kada se Nik vratio iz bolnice sa kolikom. Kasnije, mnogo kasnije, kad je Nik preboleo kolik, Duška je radila pola radnog vremena noćnih smena u bolnici, tako da smo opet morali da budemo fleksibilni u svojim ulogama. To nije bilo jednostavno, ali nije postojao drugi način da ovo uspe. Kad su sva deca izašla iz pelena, Duška je počela da radi puno radno vreme u svim smenama. Bilo joj je teško i ne baš dobro za decu, iako smo imali podršku svojih roditelja. Shvatili smo da to nije imalo smisla, čak ni finansijski, da ona radi tako naporno van kuće. Kada smo pogledali takse, utvrdili smo da, kad bi smanjila svoje smene na četiri dana sedmično, to ne bi uticalo na naš prihod, jer bi nas smanjeni prihod stavio u opseg nize takse. Promenila je svoj raspored na radnu sedmicu od četiri dana, što je umanjilo njen stres i dalo joj više vremena za decu.
Na isti način, kada se Nik rodio prestao sam sa svojim školovanjem za knjigvođu da bih pomogao u prvih nekoliko godina. Kasnije sam se vratio u školu, dok sam takođe radio puno radno vreme. Oboje smo se prilagodili. Morali smo biti fleksibilni. Da je samo jedan od nas odbio da se prilagodi, siguran sam da bi dolazilo do konflikata i muke u našem odnosu.