Autor: Maja Anđelković
Danas, živimo u vremenu kad je komunikacija predmet istraživanja i kada postoje sistemska znanja koja možemo primeniti u svakodnevnici i odmah videti rezultate. S druge strane veliki broj ljudi uopšte nema svest o važnosti i kvalitetu svoje komunikacije. Čak i oni koji rade na sebi sa puno posvećenosti, misle da su edukacije sa temom komunikacije, potrebne ljudima isključivo na rukovodećim mestima.
Zaboravlja se činjenica da NE MOŽEMO NE KOMUNICIRATI i da je komunikacija možda i najvažnija u najužem okruženju, u porodici i da od kvaliteta te komunikacije zavise odnosi koji su nam najvažniji.
Danas ću sa vama podeliti jednu jednostavnu komunikacijsku tehniku, za koju nije potrebno mnogo teorije, ali toliko magičnu i moćnu! Doduše, uzimajući u obzir koliko ne umemo da komuniciramo možda nam neće iz prve uspeti da je sprovedemo, ali to nije razlog za frustraciju, jednostavno treba biti uporan. Tehnika, ako je uopšte tako mogu nazvati, proizašla je iz prakse Virdžinije Satir, žene koja je pomagala hiljadama porodica da uspostave harmonične odnose i bila je veoma uspešna u tome.
Kad sam se lično na svojoj edukaciji susrela sa ovom tehnikom, na neki način sam bila poražena, spoznavši koliko mi zaista ne umemo da komuniciramo i koliko nam je generalno komunikacija, neću preterati ako napišem, IZOPAČENA. Postavlja se pitanje- da li mi uopšte komuniciramo? Do ove tehnike stekla sam već dovoljno znanja da unapredim svoju komunikaciju, međutim, jednostavnost njena i izostanak bilo kakve mogućnosti manipulacije drugog ili zaobilaženje tuđeg ega da bismo izvršili bilo kakav željeni uticaj, u njoj jednostavno ne postoji. Ona je najčistiji mogući oblik povezivanja sa drugom osobom i kad je prvi put probate, možda ćete shvatiti da se niste ni povezivali sa ljudima na pravi način.
Šta mi radimo kad nam se neko ljudsko biće obraća i priča neku svoju priču? Obično odmah iz nekog svog iskustvenog foldera vadimo savet ili nekakvu svoju sličnu priču, verovatno često i kritikujemo. Umesto da se povežemo sa osećanjima druge osobe, mi ostajemo u poziciji „ja“ i zapravo do dubljeg povezivanja ne dolazi. Zaboravite na savetovanja i pričanja svojih priča, kritiku koju ispaljujemo kao iz topa. Ovo zaista može predstavljati izazov, a to je prva stvar koju treba da uradite. Ostatak je jednostavan.
Stanite ili sednite nasparam osobe, neka vaše grudi budu okrenute ka grudima te osobe. Ne govorite ništa i ne upadajte osobi u reč. Šta god da vam priča, prodrite iza reči, prodrite do osećanja druge osobe posmatrajući njenu fizilogiju i osećajući njenu energiju. Pokušajte da dešifrujete šta stoji iza te priče- da li je osoba možda povređena, napeta, pod stresom, brine li je nešto, muči li je neki strah ili oseća neko možda prijatnije osećanje. Posmatrajte je i slušajte pažljivo, bez ikakve žurbe, budite opušteni. Tek kad ona zastane i primetite da očekuje od vas da nešto kažete, pokušajte da to što ste otkrili, a možda niste sigurni, upitno, parafrazirajući je, iznesete. Budite njeno ogledalo. Osoba preko puta vas možda i nije svesna tog trenutka dubokih strujanja koje joj se dešavaju. Na taj način ćete joj pomoći da osvesti svoj nesvesni emocionalni sadržaj. Možete joj takođe izneti neku vrednost koju ste osetili da je važna za nju, a koja proizilazi iz sadržaja koju je iznosila. I ništa više.
Ako se sećate neurona „ogledala“ koje svi nosimo, drugima je najvažnije da budu prihvaćeni, uvažavani i da osete da smo ih razumeli na jednom dubljem nivou. Nikakvi naši saveti, priče i kritika im to neće pružiti. Imajte na umu ovo sledeći put kad vam priđe dete, partner, kolega ili prijatelj, pa čak i neki stranac. Upražnjavajte što češće ovaj vid komunikacije i videćete ogromnu razliku u njihovom, ali i svom zadovoljstvu.
Izvor: kreirajzivot.rs