Zašto su mnogi ljudi skloni da, u većoj ili manjoj meri, slepo i podanički slede autoritet vođe?

Zašto mnogi, iako za sebe misle da su samostalni i misleći ljudi, u suštini za najvažnija životna pitanja bespogovorno veruju svojim autoritetima – političkim, verskim i drugim? Kako i zbog čega odrasli ljudi postaju psihološki zavisni pa samim tim i podložni manipulacijama?

U knjizi Ljudi laži, (6. poglavlje, 3. odsek) psihijatar Skot Pek o ovoj temi piše sledeće:

“Fenomen zavisnosti od vođe je zaista zanimljiv. Sakupite bilo kakvu grupicu – recimo dvanaestoro ljudi koji se ne poznaju – i jedna od prvih stvari koje će se dogoditi biće da će se jedna ili dve osobe vrlo brzo prihvatiti uloge vođe. Ovo se ne dešava racionalnim procesom svesnog izbora; do toga dolazi sasvim spontano i nesvesno.

Zbog čega se to dešava tako brzo i lako? Jedan od razloga je, naravno, da su neki pojedinci sposobniji da budu vođe ili bar to više žele od ostalih. Ali osnovni razlog je u suprotnom: većina ljudi više voli da bude vođena. Razlog ovome je najverovatnije lenjost, više nego bilo šta drugo.

Vrlo je lako biti sledbenik, mnogo lakše nego biti vođa. Sledbenik ne mora da se muči oko donošenja kompleksnih odluka, da planira, da rizikuje da bude nepopularan ili da se ističe hrabrošću.

Problem je u tome da je uloga sledbenika slična ulozi deteta. Odrasla jedinka je individualni gospodar svog broda i upravljač svojom sudbinom. Ali kada se prihvati uloge sledbenika, ona svoju moć predaje u ruke vođi – predaje svoj autoritet nad sobom i svoju zrelost osobe koja sama donosi odluke. Ona psihološki postaje zavisna od vođe isto kao što dete zavisi od roditelja.”

Nije li ovakvo zapažanje Skota Peka potvrda onoga što je Fjodor Dostojevski rekao kroz lik Inkvizitora, u delu Braća Karamazovi: Čovek beži od slobode, od slobode izbora, i ona mu je najteži teret jer mu omogućava ono od čega on beži – da odlučuje između dobra i zla, po čemu je sličan Bogu.

“Kažem ti, čovek nema mučnije brige nego da nađe onoga kome bi što pre mogao predati taj dar slobode s kojim se to nesrećno biće rađa. Ali slobodu ljudi zadobija onaj ko umiri njihovu savest. (…) Ili si zaboravio da je spokojstvo, čak i smrt čoveku milija nego slobodan izbor u spoznanju dobra i zla? Nema ničeg primamljivijeg za čoveka od slobode njegove savesti, ali ni mučnijeg.” (Braća Karamazovi, I tom, 5. poglavlje)

Traganje za vođom jeste, s jedne strane, bežanje od sopstvene slobode koja sa sobom nosi napor odlučivanja, od borbe sa sobom i odgovornosti za svoje odluke. Sa druge strane, potreba za vođom jeste Božiji trag u čoveku, jer čovek traga za Onim kome može da veruje bez straha. Po rečima Dostojevskog, upravo je Hristos stavio na čoveka teret slobode – da Ga bira ili odbaci slobodno, u ime ljubavi:

“Umesto da osvojiš ljudsku slobodu, Ti si je još uvećao i opteretio zanavek njenim mukama duhovno carstvo čovekovo. Zaželeo si slobodnu ljubav čoveka, kako bi on, pošto ga zadiviš i osvojiš, slobodno pošao za Tobom. Umesto čvrstog drevnog zakona, čovek je ubuduće slobodnim srcem morao sam da odlučuje šta je dobro, a šta zlo, rukovodeći se samo Tvojim likom (…)”

Sloboda izbora tako predstavlja teret za čoveka ropskog duha, ali je Božiji dar čoveku koji je usvojio i prihvatio Njegovo obličje: “A koji Ga primiše, dade im vlast da budu sinovi Božiji.” (Jevanđelje po Jovanu 1:12).

Prošlo je nekoliko vekova otkako je ljudski rod krenuo da revolucijama menja društvo, uveren da će tako promeniti i svoga bližnjeg. Da li si ti, čoveče 21. veka, slobodan čovek? Da li svesno i odgovorno odlučuješ o svojim postupcima i odgovaraš za njih, ili se priklanjaš većini jer se bojiš da misliš drugačije od ostalih? Koja su tvoja merila dobra i zla? Da li imaš hrabrosti da budeš slobodan?

Izvor: znakovi pored puta