Sloboda nije kad stekneš, nego kad postaneš. Nije kad imaš, nego kad jesi. Kad imaš mir usred oluje u svom životu!

Gradonačelnik Zagreba je prošle jeseni bio uhapšen i pritvoren. Nakon nekoliko dana je uplatio kauciju u iznosu od 15 miliona kuna, pa je pušten iz istražnog zatvora te će se, kad dođe vreme, braniti sa slobode.

Dalje, bivši premijer Hrvatske, Ivo Sanader je krajem 2010. godine lišen slobode. I on je bio pušten iz pritvora kako bi se branio sa slobode, uz priloženu kauciju u iznosu od 12,5 miliona kuna. Nekoliko godina kasnije, Vrhovni sud je doneo pravosnažnu odluku o zatvorskoj kazni u trajanju od osam i po godina.

Važnost opšteprihvaćenih ‘pojmova’

Pritvor, kaucija, sud, pravosnažna presuda, zatvor, sloboda… Sve su ovo pojmovi kojih smo se naslušali poslednjih godina. S obzirom na devastirano stanje u zemlji i velike zasluge društveno-političkih elita za to, lako je za razumeti da je narodu postalo jako važno je li neko pritvoren ili nije, je li pušten da se brani sa slobode ili nije, je li pravosnažno osuđen ili nije, hoće li mu biti dosuđeno 5 ili 25 godina zatvora…

Sve to i jeste važno jer narod, generalno govoreći, ima neumoljivu potrebu da se ‘izvrši pravda’ nad onima koji rade protiv pravde i poštenja. Posebno nad onima koji bi trebali služiti, a ne guliti. No, čini se da u našoj zemlji većina onih koji čine kriminalne radnje ne dospevaju na mesto koje zaslužuju, tj. u zatvor. To, onda, kod velikog mnoštva izaziva lavinu frustracije i gorčine. Time se balon opšteg nezadovoljstva i balon potisnutog besa još više puni te preti eskalirajućim događajima. Bilo u vlastitim domovima ili u vlastitoj državi.

Sloboda spolja – zatvor iznutra!

Upravo zbog toga vredi nešto dodatno reći o pojmovima kao što su: sloboda, sud, presuda i zatvor. Dakle, nemojmo zaboraviti da ovi pojmovi nisu isključivo opipljive, tj. telesne prirode. A većina ih, gotovo uvek, poima samo na toj osnovi. Hoću reći, čovek može živeti na slobodi (telesno), a zapravo živi u zatvoru (duhovno), ukoliko čini kakvo zlo.

Takođe, ako čovek koji je kriv za nešto, danas izbegne zatvor na vidljivom (telesnom) nivou, to nipošto ne znači da će izbeći sud (i zatvor) na duhovnom nivou. To je samo stvar vremena. Jer na tom, nevidljivom i stvarnom nivou, postoje ‘pravila igre’ koja niko ne može izigrati niti ih izbeći. Na tom nivou, verujem, postoji viši Vrhovni sud, više pravosuđe i viši Sudija. Tako drži svaki hiršćanin, ako je hrišćanin, zar ne?

”Sve će doći na svoje”

(…) Ne trebamo biti pasivni u zalaganju za ono što je istinito i dobro. Naprotiv, trebamo nastojati da učinimo boljim ovaj maleni kutak koji nam je dodeljen na ovoj malenoj zemlji.

No, izgleda da većina nas, u nastojanju (ili samo želji) da taj kutak zemlje bude pravednije uređen, činimo elementarnu grešku pa zaboravljamo da je, ipak, najvažniji kutak kojeg trebamo učiniti boljim – onaj u vlastitom srcu!

Pogrešni prioriteti – siromašan i prazan život

Nemojmo, stoga, smetnuti s uma i činjenicu da ne postoji čovek na ovom svetu koji čini kakvo zlo i bezakonje, a da pritom zrači ljubavlju, mirom, srećom i zadovoljstvom. Postoji samo njihov privid sreće u kratkoći ovozemaljskih pokušaja da  ispune život onim što ih ispuniti – nikad ne može. Takođe, čovek može imati čak i pošteno zarađene milione, a istovremeno kao čovek biti siromašan i prazan. Ako mu je novac smisao i cilj, tj. glavno pogonsko gorivo za život. Ili ako živi za osvetu, za slavu i sl.

Naime, kad čovek ne razlikuje dobro i zlo, kad greši s postavljanjem prioriteta, tj. kad nije priključen na glavni (duhovni) izvor, onda on ne može drugo a da ne živi lažan, zamaskiran i promašen život. Uopšte, čovek koji se brine samo za materijalno i prolazno, zaista ne može biti  slobodan čovjek. Kad misli da je novac važniji od ljubavi, da je telo važnije od duha i duše, naravno da će živeti u (duhovnom) zatvoru, makar svaki dan slobodno (telom) šetao po gradu. Jer sloboda nije kad stekneš, nego kad postaneš. Nije kad imaš, nego kad jesi. Kad imaš mir usred oluje u svom životu. Kad nosiš unutrašnju radost koju ti ne može ukrasti ni jedna nepravda ovoga sveta.

Dragoceni, a osuđeni na robiju!

Zato držim da je dobro da razmišljamo i razgovaramo o tome koliko smo sebe, kao dragocena bića, sveli isključivo na telesnu kategoriju. I koliko smo ‘naseli’ sveprihvaćenom, ali pogrešnom shvatanju važnih pojmova. Dobro je da razmišljamo o tome koliko nas je takav (telesni) stav degradirao kao ljude. I koliko takav stav utiče na sva područja našeg života: na brak, posao, vaspitanje, na prijateljstvo, na shvatanje politike, na sadašnjost i budućnost, na zdravlje i bolest, na dobitak i gubitak… Jer, priznaćemo, i nije nam baš svejedno hoćemo li živeti ili vegetirati život…

Da polako zaključim, svesti svoj život, bili mi kriminalci ili ne, isključivo na brigu oko telesnog i prolaznog egzistiranja, jeste ništa drugo nego osuditi sebe – na doživotnu robiju! Naravno, istu robiju služe i oni kojima je glavna životna čežnja da zatvorenike iz druge ćelije dovedu do toga da shvate da su baš oni (više) krivi za događaje iz prošlosti, za ovo u sadašnjosti, čak i za ono što će biti u budućnosti! Hej, kakav domet čežnje jednog čoveka! Zar ne bi mogli bolje od toga? (…)

Izvor: Novi život

 

(Visited 38.171 times, 1 visits today)

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *