Jednokratne stvari

Dok sam razmišljala o tome zašto se sve više brakova ljudi koje poznajem raspada, pala mi je na pamet duhovita izreka francuskog esejista iz 16. veka Michela de Montaignea kako je jedini savršeni brak onaj između slepe žene i gluvog muškarca.

Maknemo li šalu na stranu, ostaje pitanje zašto sve manje tolerišemo i razumemo jedni druge? Naši životi, naše društvo u celini kao da su postali nešto za jednokratnu upotrebu: upotrebi, odbaci i kreni dalje. Nisam jednom čula prigovore starijih generacija kako danas posedujemo stvari koje su lošijeg kvaliteta, koje kraće traju, u koje se jednostavno ne isplati ulagati jer je jednostavnije baciti ih na đubrište i kupiti druge. Veš-mašine i televizore tako imamo dok im traje garancija, dalje od toga niti će trajati niti ih želimo duže imati, jer će već kroz par godina doći privlačniji i noviji model, koji jednostavno, jer to je jače od nas, MORAMO imati.

Ono što u suštini ne primećujemo jeste činjenica da smo tu kratkotrajnost preneli i na emocionalnu sferu, na naše međusobne odnose. U prvom redu ovde mislim i govorim o braku. Činjenica je, brojčana, a matematika ne laže, da će jedan od 4 sklopljena braka završiti razvodom. Znači, u startu, kad obećamo da ćemo biti zajedno u dobru i zlu, dok nas smrt ne rastavi, ako nam stvari ne budu išle onako kako smo mi to zamislili, lako odstupimo i okrenemo leđa problemu. Krenemo dalje… kao da je smisao u traženju, a ne u nalaženju.

Jedan od čvrstih argumenata u prilog dugovečnosti brakova iz prošlih vremena jeste taj da žene u svojoj podređenosti, pravnoj i fizičkoj, nisu ni imale načina okončati loše brakove u kojima su se nalazile, nego su bile prisiljene da trpe i ispaštaju, tako se danas lakše odlučuju na razvod jer su zakonski izjednačene, a i oštrica društvene stigme više nije ni izbliza onakva kakvoj su bile izložene u ne tako dalekoj prošlosti. Takođe kažu da je i npr. u 18. veku bio jednak broj loših brakova kao i danas, jer loš brak je loš brak bez obzira kada on egzistirao kao takav. Je li to baš zaista tako?

Ne možemo poreći da su danas i brak i porodica u krizi iz razloga što država i pripadajuće joj institucije jednostavno ne čine dovoljno kako bi braku i porodici dali važno mesto u društvu, isticali porodične vrednosti i bili i konkretna podrška onima koji žive porodičnim  životom. Dok nam celo društvo propagira hedonizam i podređenost sebi i udovoljavanje vlastitim željama, ako je cilj život bez ikakve žrtve i ikakvih odricanja, ako bračna nevera nije ništa neobično ili nepoželjno već štaviše znak da je neko u trendu, da je neko modernih, a ne nazadnih shvatanja, dok se na seksualnost gleda isključivo kao na objekat vlastitih zadovoljenja bez osvrtanja prema osećanjima onog drugog… sve do tada će i razvod biti sasvim normalan i adekvatan način rešavanja problema u braku. Pročitala sam takva i slična razmišljanja na stranicama posvećenim porodici i zbilja me sve to podstaklo na razmišljanje. Zašto tako lako, sve lakše, odustajemo jedni od drugih?

Jedna baka, kada su je pitali koja je tajna njenog braka u kojem je upravo proslavila pedesetu godišnjicu, slikovito je odgovorila da su verojatno ljudi pre imali potrebu stvari koje su se pocepale popraviti, a ne baciti. Ljudi su jednostavno jedni drugima davali šansu. U većoj su meri prihvatali jedni druge, naučili živeti s manama supružnika, naučili oprostiti. Mi to polako ali sigurno – zaboravljamo.

Naravno da ima slučajeva kada se odnos dvoje ljudi jednostavno ne može popraviti. Nasilništvo, alkoholizam i druge  zavisnosti rastaču odnose i ljubav, često i nakon druge i treće i stote šanse, ranjavaju ljudske duše nepovratno, ali ipak ne smemo zaboraviti da se ovde ne radi o većini, već o manjini, a da se ostali mogu svrstati u tzv. sivu zonu – ljudi jednostavno podlegnu žrvnju života sa svim njegovim iskušenjima. Iskušenjima teškim, često i bolnim, ali da li zaista u tolikom broju nerešivim? Najlakše je odustati. Pritom ne vidimo da malo po malo odustajemo i sami od sebe. Zašto to činimo, ako već Bog nikada ne odustaje od nas? Zar se tako malo cijenimo? Vreme je da stanemo i promislimo o tome.

Rekavši “da” jedno drugome, tim istim “da” obratili su se i Bogu i celoj njegovoj zamisli o čoveku i svetu.

Zašto onda  uporno jedni drugima, opet i iznova govorimo NE?

Recimo ponovno DA!

Izvor: bitno.net

(Visited 6.295 times, 1 visits today)

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.