Mit o moći

Svi imamo viziju o tome kako treba da izgleda svako pojedino područje našeg života: posao, porodica, prijatelji i sve drugo što nam je važno i u čemu učestvujemo. I to je odlično, jer kad je ne bi imali, ne bi znali šta nam je važno i čemu težimo, pa bi teško mogli upravljati tim područjem i ostvarivati bitnije rezultate.

Međutim, u svakom tom području, bez obzira što je u pitanju naš život, nalaze se i drugi ljudi. Neke smo sami odabrali, a neke smo dobili „u paketu“ sa našim izborom. Npr. pronašli smo idealan posao, ali u kancelariji nismo pronašli samo idealne kolege, a i sa ovima „manje idealnima“ moramo sarađivati. Ili smo pronašli idealnog partnera, ali smo dobili i čitavu njegovu porodicu, koja nam baš i ne mora idealno odgovarati. Ili učestvujemo u radu nama važnog udruženja, ali ne delimo sa ostalim članovima istu viziju, pa teško možemo ostvariti ono što mislimo da bi bilo najbolje. S jedne strane svesni smo koju snagu u sebi nosi zajedništvo i zato nam je drago što smo okruženi ljudima, dok s druge strane nedostatak zajedničkog jezika, ideja, ciljeva i vrednosti nas može zaista izluđivati.

Želim moć!

Tada poželimo imati takvu poziciju koja bi nam dala moć postaviti stvari kako mislimo da je najbolje i uticati na ljude da bez pogovora prihvate naš plan i ponašaju se u skladusa njim. Često znamo i sanjariti šta bi sve napravili da imamo mogućnost biti predsednik Uprave, glava porodice, gradonačelnik ili premijer – barem jedan dan! I čudimo se kako na takve pozicije uvek nekako dođu oni koji nemaju pojma šta bi radili na njima! Mi bismo svakako voleli imati prave voditelje koje bi rado sledili, ali ovi postojeći nam se čine nejasni, nedosledni, bahati, usmereni na pogrešne ciljeve, sa premalo razumevanja za nas, naše ideje i potrebe, previše autoritativni u nametanju vlastitih ideja i zahteva, itd. Prilagođavamo im se koliko moramo i živimo za trenutak promene.

Imam moć!

I onda se nekima od nas pruži prilika da dobije poziciju vodje tima, direktora, predsednika Udruženja, glave porodice ili sl. Veselju nema kraja, jer mislimo da sigurno imamo pravi način pristupa drugima. Svakako smo odlučni u izbegavanju grešaka naših prethodnika, odnosno bivših šefova. Ukoliko su oni bili autoritativni, mi odlučujemo biti demokratski i prijateljski, i obrnuto. I onda, kao hladan tuš, suočimo se sa činjenicom da, bez obzira što imamo poziciju moći i ponašamo se drugačije od naših neuspešnih i omraženih prethodnika, ostvarujemo jednako slabe rezultate kao i oni. Ljudi imaju otpor prema našim idejama, ma koliko nam se bilo činilo da su odlične i da će ih svako odmah prepoznati i prigrliti. Bez obzira na naš pristup – čvrst ili mekan – mnogi se i dalje ponašaju na svoj način, ignorišući tako našu ideju i zahteve šta trebaju činiti da bi se ostvarili željeni rezultati.

Imam li moć?

Na kraju ih proglasimo nezahvalnima i odlučimo dosledno primenjivati autoritativni pristup, u uverenju da će tako shvatiti ozbiljnost situacije i početi da se ponašaju u skladu sa očekivanjima. U najboljem slučaju dobijemo njihovo mudro prilagođavanje na takvu situaciju – ostvarivanje zahteva pro forma, bez aktivnog voljnog angažmana. Tada možemo samo konstatovati da su se oni dosledno pridržavali naših uputstava pa im stoga formalno ne možemo naći zamerku, ali da je rezultat daleko od onoga kojem smo se nadali. I u tom trenutku mnogi od nas potpišu svojevrsnu kapitulaciju. Želeli smo moć pozicije i dobili je, a ona nije ispunila obećanje koje smo mislili da nam donosi. U tom trenutku naš osećaj bespomoćnosti je još veći od onog koji smo iskusili dok nismo lično isprobali moć pozicije, jer smo se tada nadali da ima izlaza, a sad smo se uverili da ga ipak – nema.

Gde je ustvari moć?

Međutim, to nikako ne bi trebao biti trenutak kapitulacije, već trenutak da konačno prestanemo kucati na pogrešna vrata i tražiti moć tamo gde je zaista nema. Uprkos našoj velikoj želji da nam neko kao čarobnim štapićem omogući da nas ljudi slušaju bez pogovora i ponašaju u skladu sa našim očekivanjima, to se neće dogoditi, pa makar nas postavili za predsednika svemira! Rešenje trebamo da potražmo i na nekom drugom mestu i u tojpotrazi doslovno ne trebamo da se pomaknemo sa mesta. Umesto da moć tražimo izvan nas, odnosno da čekamo da nas neko ovlasti i tako nam da pravo da tražimo od drugih da se ponašaju u skladu sa našim idejama, trebamo se samo osvestiti da nam je prava moć uticaja celo vreme na dohvat ruke!

Da je to tako, svedoče neke naše kolege koje nemaju nikakvu formalnu moć, a ljudi kao da se celo vreme „lepe“ za njih: slušaju njihove reči, ponašaju se u skladu sa njihovim uputstvima, pitaju ih za mišljenje, diskutuju sa njima o idejama i sl. I pritom se svi osećaju odlično! Jedini razlog tome je što takve, tzv. neformalne vođe ne pokušavaju ljudima ništa nametnuti, već ih prihvataju kao osobe, posvećuju im pažnju, slušaju pažljivo njihove ideje, diskutuju sa njima bez namere da „proguraju“ vlastito mišljenje, otvoreno i iskreno govore svoje mišljenje i pitaju njih za njihovo, a da se niko pritom ne oseća ugroženo, i sl. Oni utiču na druge tako što ih poštuju, podstiču na stalno otkrivanje vlastitih „uspavanih“ potencijala, ohrabruju u pokušajima da nešto ostvare, pohvaljuju za uspehe, osnažuju da istraju uprkos neuspesima, „zaljubljuju“ u vlastite vizije pričajući o njima na inspirativan način, tako da požele i lično biti deo njih, i sl. U njihovom društvu ljudi se ne moraju truditi da im se prilagode, jer se osećaju prihvaćeno, pa onda i oni s lakoćom prihvataju njih i njihove ideje kao vlastite. A to je upravo ono o čemu svi sanjamo!

Jeste li spremni da uložite u pravu moć?

„Nemam ja vremena za to!“ već čujem neke kako govore. I odmah odgovaram: ako nemate vremena za ljude koji su zajedno sa vama u vašim pričama, ni oni neće imati vremena za Vas i Vaše priče. Onoliko koliko date sebe ljudima, upravo će toliko sebe ljudi dati Vama. Ako ćete se posvećivati ljudima povremeno i polovično, skrivajući od njih sebe i svoje prave namere, onda će Vaše priče biti neostvarene ili ostvarene na polovičan način, i to ne zbog ljudi oko Vas, već zbog – Vas. S obzirom da imate zaista dobre priče, onda je stvarno važno da se potrudite oko ključnog faktora za njihov uspeh – pozitivnih, otvorenih i konstruktivnih odnosa sa svim likovima u njima, a posebno onim – glavnim. Nakon početnih poteškoća, uskoro ćete osetiti istinsku radost zajedničkog života i stvaranja i shvatiti da je to sama suština životne moći, mudrosti i uspeha.

Izvor: ramiro

 

Možda će vas zanimati emisije:

Izgradite zajednicu

Menjajte razgovor

(Visited 2.405 times, 1 visits today)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *