Jedan zanimljiv aspekt prolaska kroz dramatično obraćenje u odraslu osobu je dobijanje mogućnosti biti potpuno uronjena u dve poprilično različite kulture. Do sredine mojih dvadesetih sam uglavnom bila deo post-hrišćanske sekularne kulture. Onda smo moj suprug i ja promenili svoja verska uverenja i iako smo još uvek u kontaktu s mnogim starim prijateljima, uglavnom smo deo društvenih krugova u kojima su većinom religiozni ljudi.

Uopšteno, ima dosta sličnosti između naših starih i novih prijatelja. Obe grupe sačinjavaju pametni, dragi ljudi koje zanimaju događanja u svetu i trude se biti dobri ljudi. Rade poslove istog tipa, poput mnogih timova istog sporta i za zabavu rade mnoge iste stvari. Ali, jedna ogromna razlika između ove dve kulture je u njihovom pristupu braku i odnosima.

U sekularnim krugovima je bilo uobičajeno da parovi počnu da žive zajedno čim njihova veza postane ozbiljna i venčali bi se tek godinama kasnije. Na tome čak nije bilo nikakve stigme. Zajedničko življenje (razmišljalo se) je imalo prednost štednje novca na stanarini i davalo je parovima preko potrebnu mogućnost da vide mogu li živeti srećno pod istim krovom pre nego se vežu ozbiljnije. Zapravo, za mnoge ljude je njihova odluka o zajedničkom življenju proisticala iz njihovog poštovanja prema instituciji braka. „Ne želim se nikada razvesti,“ rekla mi je jedna prijateljica dok je preseljavala svoje stvari u stan svoga dečka, „pa mi je važno da budem sigurna da možemo stvarno funkcionisati zajedno pre nego nastavimo s pripremama za venčanje.“

To je za mene bila velika promena kad sam se našla okružena parovima koji nisu počeli živeti zajedno do povratka s medenog meseca. Mladi ljudi koji su još bili neoženjeni su ili živeli s roditeljima ili su napravili značajne finansijske i životne žrtve da uspeju zadržati različite adrese, a venčani parovi su pričali zabavne priče o prilagođavanju na zajednički život u prvim mesecima nakon venčanja. Kada sam napravila pogled izbliza u taj sistem bila sam zadivljena kako je dobro funksionisao. Očito, mislila sam da mi to ima smisla s moralne perspektive koju sam usvojila kroz religioznost; ali, najzanimljivije je bilo zapravo koliko je to imalo smisla i na čisto praktičnoj osnovi. Zaista se činilo da poštovanje ovih stogodišnjih običaja vodi ljude prema većem uživanju u njihovom održavanju veze i srećnijim, stabilnijim brakovima.

Od tada nagovaram nevenčane prijatelje da ne započinju zajednički život, bez obzira na svoja verska uverenja. Evo nekoliko razloga zašto:

1. Previše olakšava uplovljavanje u brak

Praktični problemi poput finansijskih pritisaka ili problema sa sustanarima mogu uzrokovati da mislite da je useljenje vašoj devojci ili dečku u stan najlakše rešenje, bilo da jeste ili niste sigurni da je to osoba s kojom želite provesti ostatak života. Onda, kako se meseci pretvaraju u godine i vi ste još uvek zajedno pod istim krovom, sasvim je prirodno da počnete razmišljati o braku – ako iz nijednog drugog razloga onda zato što se to čini sledećim logičnim korakom. Ako živite zajedno dovoljno dugo i sve je u redu, naposletku se pojavi suptilan pritisak da je venčanje nešto što bi trebalo uraditi. I kad niste imali prostora (doslovno) da se izmaknete korak unazad i objektivno razmotrite je li ta osoba zaista najbolja za vas, situacija je već sazrela za uplovljavanje u brak po zadatim postavkama, umesto da venčanje bude aktivan, svestan izbor kojim ste iskreno oduševljeni.

2. Kvari klimu za prosidbu

Ah, prosidba. Od drevnih vremena se romantizira kao veliki klimaks u životu dvoje ljudi, a veći deo romantike dolazi od ideje da muškarac i žena ulaze zajedno u jedno veliko zajedništvo. Prosidba može još uvek biti lepa i dirljiva i ako živite zajedno, ali faliće joj određena doza dostojanstva. Ako ste već uključeni u svu intimnost i žrtvu koja dolazi sa stvaranjem zajedničkog doma, trenutak velike odluke je već odavno prošao; na neki način je vaša veridba već gotova i pre nego dođe trenutak za prsten.

3. Čini većinu venčanih običaja besmislenim

Većina venčanih običaja postaje zastarela kada instituciju posmatramo sa stajališta sekularne kulture, ali neki od naših omiljenih rituala kojima se parovi najviše raduju pri planiranju venčanja su naročito isprazni i suvišni kad već živite zajedno:

Medeni mesec još uvek može biti zabavan beg za upravo venčani par koji živi zajedno, ali mu nedostaje posebnosti koja postoji kada par prvi put provodi duže vreme zajedno pod istim krovom.
Otac koji vodi svoju kćer do oltara je dugo bila lep, simbolični čin kada žena odlazi iz svoje roditeljske kuće u kuću svoje nove porodice, ali čak i simbolika postaje usiljena kad ona već dugo izgrađuje dom sa svojim mužem.
Liste poklona za venčanje su oduvek bile način da dvoje ljudi koji dolaze iz svojih roditeljskih kuća  mogu dobiti brzi početak u opremanju doma. Ako ste već smešteni u domaćinstvo koje potpuno funkcioniše nema potrebe za ovakvim poklonima.
I iako ne mogu reći da bih bila tužna da vidim da ovaj običaj nestane, nema smisla organizovati devojačku/momačku večer kad je verenički par već odavno imao svoju poslednju noć kada su još živeli sami.

4. Šalje poruku da vam brak nije važan

Znam da većina ljudi nema nameru dati takvu poruku kada se useljavaju sa svojim partnerom; kao što sam već rekla, mnogi ljudi koje poznajem su odabrali živeti zajedno prvenstveno iz želje da izbegnu razvod. Ipak, poruka koju vi i vaša devojka/dečko šaljete jedno drugome kada zasnivate dom pre venčanja je ta da brak nije baš tako važan da bi ga vredilo čekati. Kada zajedno živite implicirate da vaš budući brak nije dovoljno vredan da bi za njega vredilo činiti velike žrtve – i to postavlja opasnog prethodnika za sledeći korak koji ćete napraviti u vezi. Kombinujte to s tačkom 1. o plovljenju prema veridbi po zadatim postavkama i eto vam napukline u temelju vaše veze za koju će možda biti potrebno više godina da se popravi, pod uslovom da se vremenom još više ne raširi i pogorša.

5. Ograničava vaše mogućnosti

Većina religioznih parova koje ja poznajem su se pridržavali ideje da nikad ne bi izlazili, barem ne dugo, s nekim s kim ne bi hteli da se venčaju. Prijateljica je jednom ispričala da je za vreme studiranja imala jako dragog dečka u čijem je društvu uživala, ali kada je postalo jasno da nisu „rođeni jedno za drugo“ odmah su i sporazumno prekinuli vezu. Kad sam se prvi put susrela s tom idejom ona se činila nepotrebno strogom, ali sada ima puno smisla. Brak je najveće obavezivanje koje ćete ikada napraviti i koje će vam promeniti život pa ima smisla odrediti svoj vek hodanja s dečkom/devojkom prema tom cilju. Kada ste u vezi s nekim ko nije idealan za vas, gubite priliku susresti osobu koji jesu muškarac ili žena vašega života, a kada živite zajedno otežano vam je da se izvučete iz mlakih odnosa, puno više nego što bi vam bilo da ste zadržali različite adrese. Naravno, samo nekoliko dana nakon što su se moja prijateljica i njen dragi dečko s fakulteta razišli, ona je upoznala čoveka koji je već petnaest godina njen suprug i oni imaju jedan od najjačih i najsrećnijih brakova koje sam ikad videla.

Naročito u ovo vreme kad smo svi iscrpljeni i mentalno i finansijski vidim kako bi se parovima činilo lakše da jednostavno žive zajedno. Ali sada, nakon što sam videla toliko mnogo primera i jednih i drugih, uverena sam da vredi napraviti žrtvu i pričekati da zasnujete dom tek nakon venčanja.

Izvor: ncregister.com