Nedavno sam bila na jednom predavanju, predavač je bio neuropsihijatar i delovalo mi je da može biti vrlo zanimljivo. Kada je počelo, shvatila sam da će tema biti o tuzi, a s obzirom na to da sebe smatram vrlo srećnom osobom, pomalo sam se razočarala. No, nakon samo nekoliko rečenica shvatila sam da će mi ovo predavanje dati odgovore na mnoga pitanja koja već odavno postavljam kao i to da je tuga pitanje koje se danas svakoga tiče. I ako ne smatrate sebe tužnom osobom, možda ponekad jeste takvi, a ako i niste okruženi ste mnoštvom ljudi od kojih većina sigurno jeste tužna na neki način.

Ono što je zanimljivo mislila sam da će predavač ići u neke psihijatrijsko psihološke dubine kako bi nam objasnio ovo stanje, ali ne, on je na vrlo jednostavan i praktičan način opisao kako dolazi do ovih momenata.

Svi mi ponekad doživimo nepravdu. Nekako prirodno je da se posle toga osećamo loše. Često ume da nas obuzme i bes. Želimo da isteramo pravdu. Naš ego i naša gordost nastupaju na scenu. Donekle to je i logično, ali problem je ako to traje duže on nekoliko minuta. Tada naš organizam počinje da luči lošu hemiju, a naš mozak počinje da puca po šavovima. Organizam se bori neko vreme ali ako to traje i ostaje nerešeno, naše nezadovoljstvo raste. Mi možemo to čak i staviti po strani i obavaljati naše životne poslove ali nezadovoljstvo koje smo uskladištili negde, rađa tugu, rađa depresiju. Nismo rešili neku situaciju, a svaki dan nosi nove probleme. Idemo dalje, ali sa teretom.

Ključ svega je opraštanje.

Opraštanje je odluka. Čovek koji reši da oprosti, i to učini, ima osećaj kao da je upravo se sebe skinuo pretežak teret koji je nosio. Ovaj predavač ispričao je brojne primere životnih priča svojih pacijenata i sve se svodilo na isto. Morate rešiti da oprostite. U potpunosti. I krenite dalje kao novi.

No, to nije uvek lako. To jest, to nikad nije lako. Da bi oprostili, morate da se borite. Ali ne sa drugim, kao kad ne opraštate, nego sa sobom. A ta borba je najteža. Najteža ali najznačajnija. Najznačajnija jer samo u tim momentima, vi prevazilazite sebe. Samo tada imate mogućnost za napredak.

Posebno mi je zanimljivo što je neuropsihijatar u svom predavanju pomenuo drevnu knjigu, Bibliju, koja sadrži mnoge dobre savete za čoveka, Božje savete, i koja govori o tome da čovek mora da se bori, da se bori sa sobom, da se bori sa Bogom, i tek onda će dobiti blagoslov.

Zamislite da su drevni junaci, koje danas gledamo kao heroje u momentima koji su ključni, a koji su obično najteži, padali u depresiju, pili tablete, ili se povlačili. Tokovi njihovih života bili bi drugačiji.

Tužno je što danas popularna psihologija, koja se sve više širi (naravno kao i sve što deluje kao lakši način) ne pominje više borbu koju treba da vodimo sa sobom, sa svojim egom, sa svojim ja, kako bi smo došli do blagostanja. Ne pominje se ni Bog, ni u kom slučaju, naravno. Ali svuda ćete čuti motivacione govornike koji vam kažu, mislite pozitivno i privući ćete pozitivno. Sve što vam treba za sreću nalazi se u vama samima.  Ako nekome ne valjate izopštite ga iz vaših krugova prijatelja. Vi ste dobri takvi kakvi ste, nemojte da se menjate. Nemojte da se mučite, nemojte da tošite energiju, nađite nešto što će ići lako. Nađite posao koji je lak, po mogućstvu da se što manje i lakše radi, bitno je da volite ono što radite. Okružite se samo ljudima koji vas inspirišu, koji vam ništa ne prebacuju, ne govore ništa negativno, koji vas prihvataju takve kakvi jeste i tako vas motivišu. I mislite samo o pozitivnim stvarima, ne mislite o lošem i vaš život će biti divan.

I zaista kad na prvi pogled onako površno pogledate ovo stavrno deluje kao idealna formula za sreću. Instant rešenje. Kao i većina stvari u današnje vreme. Jedini problem je što jako kratko traje.

I to je tako očevidno svuda oko nas. Nikada više motivacionih sadržaja, nikada zastupljenija psihologija u svim sferama društva, nikada više teorija i formula za sreću, a nikada ni više potrebe za time. Nikada toliko depresivnih ljudi, toliko tužnih ljudi, nezadovoljnih, ljudi kojima još nešto fali do ostvarenja.

Da, naravno da je lepo da volite posao koji radite, ali trebamo biti svesni realnih okolnosti vremena u kom živimo – danas je lepo i ako imate posao, koji je pristojno plaćen. Takođe, lepo je biti okružen ljudima koji te vole i cene, ali to ni u kom slučaju ne znači da su to oni ljudi koji ti nikada ne skrenu pažnju na tvoje mane (sem ako ih nemaš). Prava sreća je imati iskrenog prijatelja, koji će ti pomoći u tvom usavršavanju kroz život. I divno je biti okružen ljudima koji su tvoja inspiracija i motivacija, ali ne zaboravi, da se ne možeš oslanjati uvek na ljude – pozitivnu životnu motivaciju mogu održati samo oni koji imaju jasan životni cilj i snagu volje, a to je lični posao. Na kraj krajeva, zašto, umesto je uvek tražiti, ne biti nečija motivacija? Možda baš tad uvidiš da je dobitak u davanju. I naravno, svi mi najviše volimo sunčane dane, i lepe priče, ali to nije život. Život ima i svoje mračne, teške momente, ali uz jaku volju i često uz borbu, može se proći kroz njih i doći do još svetlijih i blistavijih predela.

Razmišljanje o lepom, druženje sa veselim ljudima i uživanje  mogu da te ispunjavaju neko vreme, ali ubrzo će doći do ponovne potištenosti.

Jer ti si mnogo dublje biće. Ti si biće koje u svojoj suštini teži za skladom.  Biće koje teži za ispunjenošću i svrhom. Ti težiš za ljubavlju koju treba primiti i koju treba dati. Ti si biće koje teži ka trajnom.

Ne može čovek rešenje za svoju tugu naći u sebi. Niti u zabavi, ili u veselom društvu. Rešenje je uvek tamo gde je problem i počeo. Ali za to je potrebna volja, čvrst stav i borba. Ali ti to možeš.

Sklad u odnosima – znači da trebaš oprostiti.

Sklad sa Bogom – znači da trebaš verovati.

Težnja za ljubavlju – znači da možeš podnositi.

Težnja za večnošću – znači da se trebaš boriti.

Đ. N.