Autor: Stiven Altrog (Stephen Altrogge)
Šta je tačno mir koji prevazilazi svaki um?
Postoji neka uopštena predstava, koja se širi eterom hrišćanstva da, ukoliko ste zabrinuti ili pod stresom i pritiskom, vi možete da se molite i steknete mir koji prevazilazi svaki um.
Znate kako to ide. Ostanete bez novca, ili vaše dete postane jako bolesno, ili izgubite posao. Osećate se strašno zabrinuto, pomolite se, i najednom…
… jedno toplo, ušuškavajuće, opuštajuće osećanje mira koji nadilazi svaki um prekrije vas poput toplog ćebeta.
Poreklo takve ideje nalazimo u Filibljanima 4:6-7 (i još nekim stihovima), gde kaže:
“Ne brinite se ni za šta nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvaljivanjem da se javljaju Bogu iskanja vaša. I mir Božij, koji prevazilazi svaki um, da sačuva srca vaša i misli vaše u Gospodu Isusu.”
Jedan članak na ovu temu koji sam pročitao prikazuje to na sledeći način:
“Iskreni vernik će spoznati mir – koji će zavladati njegovim umom i srcem – uprkos svemu što se dešava. Niko, a naročito ne oni koji nisu u Hristu, neće moći da dosegne taj mir. Za većinu, ostaće tajna kako neko može biti tako smiren usred svog tog meteža.”
Miran. Smiren. Spokojan usred meteža. Liči na reklamu za neki antidepresiv. Kao da je mir Božji koji prevazilazi svaki um pilula koju progutate kada dobijete napad panike.
I, iako sve to zvuči fino i nekako budistički, ja sam ubeđen da mir koji prevazilazi svaki um gotovo NIKADA nije osećaj.
Štaviše, ako ste stalno u potrazi za “tim unutrašnjim mirom”, završićete još zabrinutiji, a verovatno ćete i svojim neverovanjem obeščastiti Boga.
Otići ću, čak, toliko daleko da ću reći da je neprestana potraga za osećanjem božanskog mira i spokoja mnogo bliža budizmi ili stoicizmu nego hrišćanstvu.
Da, dobro znam o čemu govorim. Iskusio sam to.
Znam da ovo zvuči pomalo džangrizavo, ali biblijska istina o miru koji prevazilazi svaki um je mnogo uzvišenija i bolja.
Gde je kod Isusa bio taj nepojmljivi mir?
Ako prihvatimo da je Isus bio bezgrešni Sin Božji, On je osoba kojoj bismo se prvoj trebali okrenuti da bismo stekli bolji uvid u to šta znači imati taj mir koji prevazilazi svaki um. Ali, ima tu jedan problem. Ako je mir koji prevazilazi svaki um osećanje, onda Isus ima mnogo toga što bi trebalo da nam pojasni.
Kada je bio u Getsimanskom vrtu veče uoči raspeća, Isus uopšte nije osećao mir.
On je bio preplavljen bolom i iščekivanjem svih onih patnji kroz koje će proći narednog dana. Toliko je bio iznuren unutrašnjom borbom da mu je potekao krvavi znoj.
Više puta je zamolio Boga da ga mimoiđe ta čaša koju je trebalo da ispije.
Kako to uopšte uklopiti u naglašavanje da ne treba da se brinemo ni za šta? Kako uklopiti sliku Isusa koji se muči na krstu sa tim mirom koji prevazilazi svaki um?
Gde je bila Njegova smirenost, gde je bio Njegov spokoj usred oluje?
Možda smo mi, ipak, pogrešno protumačili bibilijske stihove koji govore o miru koji prevazilazi svaki um?
A kako je s Pavlom, gde je kod njega bio taj nepojmljivi mir?
U 2. Korinćanima 11:28, nakon što je detaljno opisao neverovatan bol i progonstvo koje je doživeo zarad propovedanja jevanđelja, Pavle izgovara ovu kratku rečenicu: “A povrh svega toga, svakodnevno me pritiska briga za sve crkve.”
Oh, Pavle! Nazovi me ludim, ali zar nisi ti zapovedio Filibljanima da se ne brinu ni za šta? Zar nisi ti rekao da bi oni trebalo da budu mirni ako su sve svoje brige predali Bogu?
Da nisi počeo da zaboravljaš stvari? Da li je svo to prebijanje, kamenovanje i proganjanje doprinelo da izgubiš pamćenje?
Ili je možda, samo možda, Pavle mislio na nešto drugo kada je govorio o miru koji prevazilazi svaki um?
Ni u psalmima ne nailazimo baš na taj mir koji prevazilazi svaki um
Ako je biblijski mir osećanje, onda je većina psalama jednostavno “skrhano”. Ili, da to kažem jasnije, u tom slučaju psalmi nisu u pravu.
U Psalmu 13:1-2, David kaže sledeće:
„Dokle ćeš me, Gospode, sasvim zaboravljati? Dokle ćeš odvraćati lice svoje od mene? Dokle ću se domišljati u duši svojoj, mutiti se u srcu svom dan i noć? Dokle će se neprijatelj moj podizati nada mnom?“
Ovo uopšte ne zvuči umirujuće. David je po čitav dan osećao tugu u srcu. On se oseća kao da ga je Bog zaboravio. Savladan je okolnostima u kojima se našao i pita se koliko će dugo Bog sakrivati svoje lice od njega. U ovom odeljku nema nijednog umirujućeg osećanja.
U Psalmu 22:1-2 (koji je predslika Isusovog stradanja na krstu), David vapi:
„Bože, Bože moj! Zašto si me ostavio udaljivši se od spasenja mojega, od reči vike moje? Bože moj! Vičem danju, a ti me ne slušaš, i noću, ali nemam mira.“
David kaže da iako viče ka Bogu danju, mira nema. On oseća da njegove molitve odlaze do neba, a onda se ponovo obrušavaju na njega. Kao da ga je Bog potpuno odbacio. Kao da je sam usred vihora, usred razarajućeg haosa ovoga sveta.
Ovo nisu reči spokojnog čoveka koji nekom vrstom zen meditacije doživljava taj mir koji prevazilazi svaki um.
David je u ozbiljnom previranju. On se muči u duši.
Dakle, šta je to mir koji prevazilazi svaki um?
Sada stižemo do suštine problema. Ako mir koji prevazilazi svaki um nije osećanje, šta je?
To je nešto mnogo dublje od samog osećanja.
Mir koji prevazilazi svaki um je jaka, odlučna vera i pouzdanje da je Bog, bez obzira na okolnosti sa kojima se suočavaš, veran i dobar, da će te Bog sačuvati, da će se Bog postarati za tvoje potrebe i da će te Bog blagosloviti. To je vera koja gleda dalje od samih okolnosti ka Bogu koji daje sve od sebe da učini dobro tebi na korist, a sebi na slavu.
To su vera i pouzdanje koji gledaju dalje od onkološkog odeljenja, dalje od bankrota, pa čak i dalje od groblja.
Ovo je vera koja se ne temelji na osećanjima, već na Božjim postojanim obećanjima.
Dok je Isus posrtao, krvav i skrhan, na putu ka Golgoti, On je bio u najdubljem stresu u punom smislu reči. Ali, On je bio i ubeđen u nadmoćnu suverenost svog Oca. Znao je, bez trunke sumnje, da je Bog za njega pripremio dobre, slavne stvari.
Ovakvo pouzdanje daleko je nadilazilo njegovo ljudsko (ne i božansko) poimanje. Normalno, ljudsko poimanje tumačilo je Isusovu smrt kao kolosalnu tragediju (iz tačke gledišta Njegovih učenika).
Dok je Pavle ležao u prašini, krvareći polusvestan nakon što su ga njegovi neprijatelji kamenovali, ostao je u čvrstom uverenju da je Bog uz njega. To je bilo pouzdanje koje nadilazi svaki um, uprkos životnim okolnostima u kojima se našao.
Iako je bio na sve načine mučen, progonjen, tučen i kamenovan, iako je stalno na svom telu nosio smrt Hristovu, ipak je ostao siguran da je Božja milost sve što mu treba.
Usred oluje patnje, biće mnogo situacija u kojima ćeš se osećati savladano, slomljeno i ophrvano bolom. Mi živimo u grešnom, palom svetu u kome su nevolje normalne.
Ipak, baš kao što patnja i nada mogu da idu ruku pod ruku, tako mogu i osećanja nespokoja i mira koji prevazilazi svaki um.
Stoga, dok ideš dolinom sena smrtnoga, ne pokušavaj da sebe dovedeš u stanje osećanja spokoja. Tvoja osećanja će ići iz krajnosti u krajnost u zavisnosti od 10,000 različitih promenljivih.
Mir koji prevazilazi svaki um nadilazi jednostavna osećanja. To je mnogo više čvrsto uzdanje i vera u Boga koja nam dozvoljava da kažemo:
„U miru Gospodnjem, kroz oluje sve,
ne plaši me bura ni grom!
U veri i nadi ja pevam već sad –
Dobro mi je u Gospodu mom!“
Izvor: theblazingcenter
Možda će vas zanimati emisije: