Ja činim sve što je moguće da bih svoju decu odgajala kao da živimo u 90-im.

Dobro, možda ne baš SVE.

Da li moja deca nose Airwalks patike, JNCO džins i Nirvana majice? Pa, ne. Piju li STEP sok, sa šnalama sa leptirićima u kosi dok slušaju Britni? Ne. Ipak, ima i drugih načina na koji ih ja odgajam kao da smo u 90-im.

Možda sam pristrasna, ali 90-e su bile sjajno vreme da budete dete. Bilo je to mnogo jednostavnije vreme. Živeli smo na biciklima. Sa svojim drugarima smo komunicirali ostavljajući pisane poruke na papiru. Naša najveća briga bila je da ne propustimo pravi trenutak za izlazak napolje i zajedničko igranje u kraju.

Cilj mi je da odgajam decu u duhu 90-ih kako bi ona mogla da steknu uspomene i prijateljstva kakva sam i ja imala kao dete. Duboka prijateljstva – ona koja se jedino stiču provođenjem bezbrojnih sati zajedno u igri, bez prenatrpanosti tehnologijom, društvenim mrežama i selfijima.

Odgajajući svoje troje dece primetila sam da je danas svet potpuno drugačiji i da, ukoliko želim da svojoj deci priuštim detinjstvo kakvo ja pamtim, moram da poradim na tome. Ja sam odlučna da svoju decu odgajam kao da su 90-e, a tu podrazumevam sledeće:

1) Sasvim je u redu da vam bude dosadno

U današnjem svetu deca ne znaju kako je to kada ti je dosadno. Ona će se, možda, povremeno požaliti da im je dosadno, ali to je obično samo nakratko, pre nego što zgrabe svoj tablet ili telefon. Ona ne znaju kakav je to osećaj samo sedeti bez ičega u rukama i smišljati način da se zabaviš.
Dosada je zdrava za decu. Ona ih primorava da koriste svoju maštu i da sazrevaju. Kao deca, mi smo provodili sate i sate gradeći tvrđave od kockica. Satima bismo se igrali “pogađanja pojmova” i podsticali svoju maštu i kreativnost.

2) Dozvolite im da iskuse gubitak

Sećam se kako je čitava naša porodica satima igrala Monopol. Kada bi moja mlađa sestra izgubila, zgrabila bi tablu i zafrljačila je u vazduh.

Time nam je stalno dosađivala, ali to je predstavljalo važan deo njenog odrastanja. Nećete uvek pobediti. Morate naučiti i da gubite.  Učenje kako da se nosite sa gubitkom u igri priprema vas za gubitke sa kojima ćete se nesumnjivo sretati čitavog života. Nećete uvek dobiti pozitivan odgovor kada pozovete devojku na sastanak, nećete uvek dobiti posao za koji ste se prijavili, a nećete uvek imati ni najveću kuću.

Možda ćete pomisliti da ćete im, ako im svaki put dopustite da pobede, podići samopouzdanje. Ipak, vi im time nećete učiniti uslugu za njihov budući život. Dopustite im da izgube, da plaču i da prevrnu tablu društvene igre. Podržite ih kada izgube u nekoj sportskoj igri. Dopustivši im da izgube naoružaćete ih onim što im je potrebno da se kao deca nose sa gubitkom, pa neće izgubiti um ni kada im se kao odraslim osobama stvari ne budu uvek odvijale po planu.

3) Ne zasipajte ih poklonima

Sećam se jednog odmora kada sam imala 8 godina i kada su moji roditelji dozvolili mojoj sestri i meni da kupimo nešto u prodavnici suvenira. Sećam se kako sam odabrala jedan kamenčić sa nalepljenim očima, a moja mlađa sestra je izabrala olovku. Kakva sreća – kamenčić i olovka. I, kažem vam, ja sam tako volela taj kamen, a moja sestra tu olovku!

Moja poenta je da smo nas dve dobijale poklone samo za rođendan i praznike, pa smo bile iskreno uzbuđene svaki put kada bismo dobile i najmanji dar.

Sve donedavno, moja deca bi ušla u prodavnicu i odmah pokušala da uoče najveću igračku u radnji. Toliko toga su već imala kod kuće da ih više ništa nije moglo oduševiti. Kada smo počeli da ograničavamo davanje poklona isključivo na posebne prilike, pokloni koje bi ona dobila (pa čak i oni mali) postali su posebni i magični. Naša deca su počela više da cene iskustva nego poklone onda kada smo i sami počeli da bivamo manje materijalisti.

4) Ako je lepo vreme, izađite napolje

Moja mama nam je stalno ponavljala: “Izađite napolje i igrajte se!” Satima bismo se igrali napolju i ušli bismo unutra tek kada bi nas pozvali na večeru. Igranje napolju je od ključnog značaja za umni i telesni razvoj dece. Tako ona stiču prijatelje, zaprljaju se i izbace višak energije, što ih čini srećnijom decom.

Sve dok ne pada kiša ili dok nije preterano hladno, mi izađemo napolje. Deca trče okolo, udišu svež vazduh, i jednostavno uživaju u svom detinjstvu. Dozvolite im da skoče sa ljuljaške, da oderu svoja kolena i da budu glasna.

5) Isprljajte se

Ne sećam se da mi je ikad, osim na Uskrs, bilo naređeno da se ne prljam. Uvek bismo obukli svoju odeću za igranje (cipele nisu bile obavezne), a onda bismo se kotrljali niz padinu, pravili torte od blata i iskopavali gliste.

Vašoj deci neće nedostajati stimulacija čula dok se igraju u barama!

6) Neka se sami izbore za sebe

Kao dete iz 90-ih, ne sećam se da su se bilo čiji roditelji mešali u rešavanje naših svađa sa drugovima. Mi smo sami to rešavali. Nekada bismo se pomirili i složili, a ponekada bi se svađa završila nečijim zalupljivanjem vrata i vikanjem: “Više se nikada neću igrati sa tobom!” Ali, gle čuda – to je sasvim u redu!

Ukoliko niko nije povređen, kada nam deca dođu sa svojim prigovorima i prepirkama, mi im jednostavno kažemo: “Rešite to sami!” Deci je neophodno da nauče kako da komuniciraju i prave ustupke, a nema boljeg načina i vremena za to nego u toku igre.

7) Ostanite budni do kasno uveče i prekršite rutinu

Moje najlepše letnje uspomene vezane su za igranje napolju sa drugarima kasno uveče. Igrali bismo žmurke po mraku, sakupljali bismo svice i uživali u toplim letnjim noćima. Uvek nam je bilo tako “kul” ostati napolju do kasno uveče.

Dozvolite deci da odstupe od svoje svakodnevne rutine. Deca će tako naučiti da budu fleksibilna kada nisu strikno vezana za neku obavezu. Time ona uče da budu funkcionalni odrasli koji će znati da se suoče sa promenama.

8) Nikada im ne govorite: “Požuri!”

Koliko god ja pokušavala da usporim tempo, ne mogu poreći da mi živimo prebrzo. Mi stalno jurimo iz škole na sportske aktivnosti. Čini mi se da stalno negde kasnimo! Shvatila sam da sam izazivala nervozu kod svoje dece time što sam im stalno ponavljala: “Požuri!”

Shvatila sam da mi se kod moje dece najviše svidelo to kada su bila spremna da “zastanu da bi pomirisala ruže”, a ja sam im u suštini govorila da to preskoče. Neprekidno ih terajući da žure uništavala sam kvalitet njihovog predivnog detinjstva. Čak i kada negde kasnimo, je sebe podsetim na moje lagane 90-e i dopustim svojoj deci da uzmu dovoljno vremena kako bi uživala u tim dragocenim trenucima u životu (čak i ako se duboko u sebi grizem i jedem što strašno kasnimo gde god trebali da stignemo).

Zaključak

Prisetite se svojih najdražih uspomena. Onih koje su vas oblikovale u ono što ste danas. Najverovatnije se u tim uspomenama neće naći mesta za televiziju.

Svi imamo neki svoj doživljaj detinjstva, i ti doživljaji se razlikuju, ali ja želim da izvučem ono najpozitivnije iz svog detinjstva i odgajam svoju decu sa takvim idealima. Učinimo svojoj deci uslugu i vratimo se u stanje uma iz 90-ih. Dozvolimo im da voze svoje bicikle, da ogule svoja kolena i da iskopavaju gliste. Njima neće biti ni na kraj pamet da se time u stvari spremaju da budu zdrava, emotivno zrela i fizički funkcionalna odrasla ljudska bića.

Izvor: golden slumber