Autor: Džo Padilja (Joe Padilla)

Kada se u braku ili porodici primeti mentalna nestabilnost ili poremećaj kod nekog od članova, to dovodi do jakih emocija i frustracija. Ja to razumem, jer me je iskustvo moje supruge sa mentalnim poremećajem nagnalo da potražim odgovore kako od Boga, tako i od samog sebe i svoje porodice. Dosta sam toga naučio prolazeći kroz to iskustvo, a imao sam i priliku da ohrabrim mnoge druge parove i porodice. Nemam odgovore na sva pitanja, ali možda imam neke napomene koje bi vam mogle biti od pomoći dok prolazite kroz slično iskustvo.

Napomena broj 1: Optuživanje i traženje krivca sve nas dublje zaglibljuje u blato.

Kada pokušamo da razumemo mentalnu nestabilnost ili poremećaj, neka od pitanja koja nam se prirodno jave su: “Ko je kriv za ovo?” i “Zašto se ovo događa baš nama?” To je praćeno unutrašnjim optuživanjem sebe i spoljašnjim traženjem grešaka. I vaš partner preživljava isto to. Mnogi hrišćani tu situaciju definišu kao “problem duhovnosti” i počinju da traže krivce (greh, telo, đavo ili Božje “disciplinovanje”). Sećam se kako sam prolazio kroz to i što sam se više pitao “zašto” ili “ko je kriv za to”, sve više sam se osećao emotivno zaglibljen u blatu!

Morao sam da se iskobeljam iz tog gliba predrasuda da Bog donosi patnje i teškoće da bi postigao nešto više sa nama. Naučio sam da Bog ne nalazi zadovoljstvo u našim patnjama, jer On nije Bog koji koristi trnje da bi nas učinio poniznim ili nam pomogao da uzrastemo, već je On sa nama u svim našim patnjama i bolima, pun neophodnog milosrđa.

Upoznao sam neke drage hrišćanske parove i porodice (koji su sve radili ispravno, iako nisu bili savršeni), koji su optuživali sebe da nisu “dobri bračni drugovi ili roditelji”. Takođe su se bavili pogreškama svojih bližnjih i lošim uticajem sa strane (prijatelji, muzika, društvene mreže itd). A onda su im njihovi savršeni hrišćanski prijatelji i pastori davali takve savete koji bih još više učvrstili u tom uverenju. Tako su se i oni zaglibili u tom blatu. Lako je zaglibiti se. To nam se svima dešava. Ovo je samo mali podsetnik da mi rastemo sa Hristom u nama, sa nama i oko nas (“sve mogu u Njemu”), a ne rastemo za Njega da bismo bili zadovoljni i blagosloveni zbog svojih svetih napora (to je način razmišljanja: “I ja moram nešto učiniti”).

Napomena broj 2: I Bog tebi veruje!

Sećam se slučaja jedne porodice u kojoj je jedan mladić morao da ostane da živi kod kuće zbog svog mentalnog stanja. Oni su imali sjajne međusobne odnose i odlično sređen dom za život, ali njihovom voljenom sinu i dalje je bila potrebna podrška kod kuće. Pitali su me šta bi još mogli učiniti, iako je većina stvari već bila rešena. Nakon još nekoliko pitanja, shvatili smo da je problem u tome što oni sebe doživljavaju kao neuspešne roditelje, nedovoljno povezane sa Bogom. Ohrabrio sam ih sledećim rečima: “Vi svakako činite mnogo više dobrog, nego lošeg!” Pokušao sam da ih podstaknem da prepoznaju lepotu onoga što već imaju i da jednostavno dozvole svom voljenom sinu da odraste… i uveravao sam ih da će, konačno, doći trenutak kada će i on sam poželeti da se osamostali.

Na kraju sam im rekao da smatram da Bog već dobro zna za njihovo jako poverenje (veru), ali i istakao ono što treba uvek da imaju na umu: “Znajte da i Bog vama veruje!… Odlično vam ide. Samo tako nastavite!” To im je pomoglo da promene način na koji doživljavaju sebe kao roditelje, da sebe više ne smatraju neuspešnim, već uspešnim i vernim roditeljima!

Napomena broj 3: Ove emocije su nešto sasvim normalno i njih ljubav može da dovede u sklad

Sve ove teške emocije su normalne i uobičajene! Iskustvo obeshrabrenja ne znači nedostatak vere. To je samo jedan deo tog putovanja s verom. Na neki način, naš mozak ne funkcioniše dobro bez formule koja ima smisla (možda je to samo odlika zapadnjačke kulture, u kojoj nam je za rešavanje problema sopstvenog bola potrebno da sve to izrazimo kroz formule i korake; ili je jednostavno u prirodi svih ljudi da traže krivca). Sve to upravljanje emocijama koje nas stavljaju pred izazove (tuga, gnev, zbunjenost, sumnja itd) samo je deo procesa tugovanja. Da, sve to deluje zbrkano i nosi sa sobom mnogo patnje, ali nije to ništa neobično i čudno kada se radi o našem uzrastanju u veri. Mi znamo da je to sve samo deo jednog sveobuhvatnog procesa.

Uz nekoliko odlazaka na savetovanje i uz pomoć nekih prijatelja punih razumevanja, shvatio sam da je u redu suočiti se sa ovim plahovitim emocijama, ali nisam mogao ostati zaglibljen u blatu samooptuživanja i traženja krivca. Stvarnost te ljubavi opisane u 1. Korinćanima 13:4-8 na prirodan način mi je pomogla da krenem napred (dan po dan i mesec po mesec). Postepeno, u meni je počeo da se rađa novi mir. (Zapazite da nisam rekao: “Ja sam dostigao novi mir.”) Taj mir izrasta u novu spoznaju da je to mentalno stanje sada deo našeg života, našeg braka i naše porodice i da nam je potreban jedan novi početak, promena u načinu života. Takav novi životni proces je ono što smo moj tim i ja praktično primenili uz pomoć različitih resursa da bismo napravili sveobuhvatan pristup oporavku mentalnog zdravlja. 

Napomena broj 4: Proces tugovanja i prihvatanja milosti daje novi smisao životu i otvara nove mogućnosti!

U Jovan 9:1-3 pronalazimo priču o čoveku koji je bio slep od rođenja. Učenici su pitali Isusa zašto se taj čovek rodio slep i da li je njegovo slepilo posledica njegovog greha ili su sagrešili njegovi roditelji. Jako volim način na koji im je Isus odgovorio : “Ni on, ni njegovi roditelji nisu sagrešili, nego da bi se pokazalo delo Božije na njemu.”

Isus je dao potpuno novu perspektivu patnjama. Sviđa mi se sledeći komentar: “Glavno pitanje za nas nije ko je kriv za našu patnju, već kako ćemo odreagovati na nju.” Time se potpuno menja čitav scenario i dopušta ljubavi da nas povede napred. To daje sasvim drugačiji smisao nadi i obnavljanju života. U suštini, sve se svodi na ljubav koju pokreće milost i na milost koju pokreće ljubav.

izvor: mentalhealth