Kako društvene granice mogu doprineti epidemiji usamljenosti
Ključne tačke
- Skoro 50% odraslih navodi da se oseća usamljeno, što može imati ozbiljne zdravstvene posledice.
- Granice se ponekad koriste kao izgovor za izbegavanje neprijatnosti društvenog života.
- Smisleni odnosi zahtevaju namerni trud, prisustvo i vreme.
U vremenu izražene društvene usamljenosti i slabljenja međuljudske povezanosti, nameće se pitanje: da li smo postali previše ograničeni?
Granice su poslednjih godina postale važan deo našeg društvenog narativa. O njihovom značaju govori se na društvenim mrežama, u knjigama, podkastima i blogovima – uključujući i tekstove na Psychology Today. I zaista, granice jesu važne. One razdvajaju ono što jesmo i za šta smo odgovorni od onoga što pripada drugima. Kako je Prentis Hemphil rekao:
„Granice su udaljenost na kojoj mogu da volim i tebe i sebe u isto vreme.“
Granice nas štite.
Međutim, ovde je reč o granicama vezanim za to na šta trošimo svoje vreme i sa kim ga provodimo. Ponekad ih koristimo kao opravdanje da izbegnemo društveni kontakt, neprijatnosti i male smetnje koje dolaze sa interakcijom s drugim ljudima, u pokušaju da živimo „bezbrižno postojanje“.
Digitalni svet u tome snažno pomaže. Sve možemo naručiti na kućnu adresu, bez razgovora sa drugom osobom. Možemo se povući iz svakodnevnih interakcija i izbeći potencijalno neprijatne trenutke – kratke razgovore u redu na kasi ili susrete sa kolegama. Izlazak iz zone komfora i odolevanje beskrajnom skrolovanju često deluju kao naporan zadatak.
Epidemija usamljenosti
Ipak, paralelno sa tim, živimo usred epidemije usamljenosti. Gotovo polovina odraslih izjavljuje da se oseća usamljeno, pri čemu su najviše pogođeni mladi ljudi.
Usamljenost nastaje kao jaz između količine društvene povezanosti koju imamo i one koju želimo. To nije samo neprijatno emotivno stanje, već ozbiljan zdravstveni rizik. Istraživanja pokazuju da usamljenost povećava stopu smrtnosti za 26% – sa efektima koji su uporedivi sa pušenjem 15 cigareta dnevno.
Iako smo digitalno povezaniji nego ikada, realno smo udaljeniji jedni od drugih. Ljudi danas provode znatno manje vremena sa prijateljima uživo nego pre dvadesetak godina. Pored toga, sve je više samačkih domaćinstava, a brakovi i porodice postaju ređi i manji.
- Da li smo otišli predaleko sa granicama?
- Kakve veze sve ovo ima sa granicama?
- Šta ako je deo razloga naše usamljenosti upravo to što smo u postavljanju granica otišli korak predaleko?
Pandemija nam je dala društveno odobrenje da kažemo „ne“ gotovo svemu. Čak smo slavili i radost propuštanja. Međutim, klatno je možda previše zamahnulo na jednu stranu.
Prijateljstva ne opstaju bez vremena i pažnje. Ako se pozivi stalno odbijaju, vremenom prestaju da stižu. Ono što je u početku delovalo sigurno i umirujuće, može se pretvoriti u tišinu i osećaj usamljenosti.
Šta možemo da uradimo?
Ako se ovih dana osećate izolovano, evo nekoliko smernica koje mogu pomoći:
- Preispitajte svoje obrasce ponašanja
Svi prolazimo kroz faze kada nam je potrebno povlačenje. Zima, umor i životne okolnosti tome često doprinose. Ipak, zapitajte se da li vaši trenutni izbori vode ka životu i odnosima kakve zaista želite. Ako ne – dozvolite sebi promenu.
- Budite namerni u odnosima koji su vam važni
Postavljanje granica ne znači potpuno povlačenje. Ako želimo da odnosi traju, moramo se pojaviti – makar povremeno. Prijateljstva zahtevaju trud i fleksibilnost. Nekad to znači prihvatiti poziv, a nekad predložiti alternativu koja vam više odgovara. Bitno je da postoji namera.
- Koristite telefon za dogovore – ne za prisustvo
Društvene mreže mogu pomoći u održavanju kontakta, ali često umanjuju kvalitet stvarnog susreta. Kada ste sa drugima, sklonite telefon. Istraživanja pokazuju da čak i samo prisustvo telefona smanjuje osećaj bliskosti i kvalitet razgovora. Prava pažnja i slušanje jedan su od najvećih poklona koje možemo dati drugoj osobi.
Zaključak
Granice su važne. One nas štite od iscrpljenosti, zloupotrebe i gubitka sebe u odnosima. Međutim, kada granice postanu zidovi, a briga o sebi preraste u stalno povlačenje, cena koju plaćamo može biti usamljenost.
U svetu koji nam nudi sve manje razloga da izađemo iz zone komfora, smisleni odnosi više se ne dešavaju spontano — oni zahtevaju svesnu odluku. Da se javimo. Da se pojavimo. Da izdržimo malu neprijatnost zarad veće bliskosti.
Možda pitanje nije da li treba da imamo granice, već kako da ih postavimo tako da nas štite, a ne odvajaju. Jer čovek ne živi samo od mira i sigurnosti, već i od povezanosti. A prava povezanost ne nastaje tamo gde je sve lako, već tamo gde smo spremni da budemo prisutni — jedni za druge.
Možda će vas zanimati sledeće emisije:
Zašto je velika usamljenost u Srbiji