Često se toliko upetljamo u buku i haos života da počnemo da živimo na autopilotu, prolazeći kroz rutinu bez stvarnog angažovanja u svojim iskustvima. Jurimo od jedne obaveze do druge, jedva da sebi dajemo priliku da dišemo, da osećamo ili da se povežemo sa onim što radimo i sa onim s kim smo.

A onda jednog dana, probudimo se osećajući se prazno, odvojeno od toga ko smo i nesrećno. Važno je zapamtiti da radost često mora da bude nešto što svesno kultivišemo i biramo. Morate da ugradite navike koje će doneti radost u vaš život i pomoći vam da živite svoj život punim potencijalom.

I ja sam zaboravila ovu činjenicu. Godinama sam bila toliko zaokupljena postizanjem svojih ciljeva i jurenjem za tim „savršenim“ životom, da sam počela da verujem da je radost i sreća nešto što mogu da osetim tek nakon što postignem sve svoje ambicije i kada sve u mom životu konačno bude na svom mestu.

To je bio posebno težak trenutak u mom životu, trenutak u kom sam se osećala iscrpljeno, umorno i nesrećno, i tada sam shvatila da ne možemo stalno čekati da „neko“ vreme dođe pre nego što sebi dozvolimo da budemo srećni i da osetimo radost. Možemo da počnemo da tražimo ispunjenje i da osetimo radost u sadašnjem trenutku, umesto da stalno čekamo to „neko“ vreme.

Da bih ponovo otkrila radost i prihvatila sreću u sadašnjem trenutku, počela sam da ugrađujem ove navike u svoj svakodnevni život. Nadam se da će vam deljenje ovih navika pomoći da pronađete svoj put do radosti.

Molim vas, uvek imajte na umu da, bez obzira gde se trenutno nalazite u životu, vi imate sposobnost da preoblikujete svoj pogled na svet i pronađete trajnu sreću i mir.

1. Postavite dostižne ciljeve

Lako je zanemariti snagu postavljanja dostižnih ciljeva i očekivanja. Kada sam dotakala dno, želela sam da se što brže izvučem. Htela sam da preokrenem svoj život što pre.

Mislila sam da je najbolji način da to postignem postavljanjem nerealnih ciljeva i velikih očekivanja. Verovala sam da će mi ovo nekako pomoći da radim jače i postignem više za kraće vreme. Ali to je bilo daleko od istine.

Postavljanjem nerealnih očekivanja, nisam samo dodala nepotreban stres i anksioznost svom životu, već sam takođe učinila da bude nemoguće da uživam u bilo kakvom napretku koji sam postigla. Svaki mali korak napred bio je zasenjen ogromnim pritiskom svih mojih neostvarenih ciljeva.

To je učinilo sve toliko preopterećenim da me je paralizovalo, i umesto da zapravo preduzimam korake potrebne da poboljšam svoj život, našala sam se u ćorsokaku.

Ovo me je nateralo da shvatim da sebe sabotiram i činim nesrećnom i nezadovoljnom. Naučila sam da nema ničeg lošeg u postavljanju dostižnih ciljeva i očekivanja. To ne znači da se zadovoljavamo prosečnošću ili da ne težimo visoko.

To jednostavno znači da smo realni i ljubazni prema sebi, prihvatajući naše trenutne granice i radeći unutar njih. Postavljanje dostižnih ciljeva omogućava nam da održimo naše mentalno i emocionalno zdravlje, i pruža nam čvrstu osnovu za izgradnju poverenja i sposobnosti tokom vremena.

To ne samo da čini stvari manje prenatrpanim i stresnim, već nam daje priliku da pronađemo radost i ispunjenje u manjim, svakodnevnim postignućima koja često prolaze nezapaženo.

Počnite sa ovim:

Razbijte velike ciljeve na manje zadatke: Ako imate veće ambicije, podelite ih na manje, lakše upravljive zadatke. Ovo pomaže da se predupredi osećaj preopterećenosti i omogućava vam da postepeno napredujete ka svom višem cilju.

Postavite realne vremenske okvire: Dajte sebi realan vremenski okvir za postizanje svojih ciljeva. Ovo pomaže u upravljanju očekivanjima i smanjuje pritisak da nešto postignete brzo, što lako može dovesti do sagorevanja ili frustracije.

Osvrćite se na urađeno i prilagodite se: Redovno razmišljajte o svom napretku i efikasnosti svog pristupa. Budite otvoreni za prilagođavanje svojih ciljeva po potrebi. Ako primetite da nešto ne funkcioniše, prilagodite svoju strategiju ili postavite nove ciljeve koji su u skladu sa vašom trenutnom situacijom.

2. Naučite da kažete „ne“

Koliko puta ste rekli „da“ nečemu, bez obzira na to koliko ste već bili zauzeti i iscrpljeni, samo da ne biste razočarali druge ljude? Ne mogu ni da nabrojim koliko puta sam to radila.

Uvek mi je bilo teško da kažem „ne“ drugima, naročito onima koje volim. Tokom odrastanja, verovala sam da je moja vrednost bazirana na dva faktora: na mojim dostignućima i na tome koliko sam bila korisna drugima.

Ove navike sam nosila sa sobom i kako sam odrastala – nije mi bilo bitno koliko toga imam na tanjiru ili koliko sam pod stresom, i dalje bih govorila „da“ na sve što mi je bilo rečeno. Ova stalna potreba da budem korisna i da dokazujem svoju vrednost kroz svoja dela dovela je do sagorevanja i dubokog osećanja da nikada nisam dovoljno dobra, bez obzira koliko sam radila.

Ovo je ozbiljno uticalo na moje mentalno i fizičko zdravlje. Stalno sam bila umorna, a retko sam imala vremena da se posvetim stvarima koje su me zaista činile srećnom. Iskreno, ovo nije bilo samo preopterećujuće, već me je činilo veoma nezadovoljnom i nesrećnom.

Ako ste i vi krivi za ovo, znajte da vaša vrednost nikada nije vezana za to koliko možete da učinite za druge ili koliko dostignuća možete da nabrojite. Vaša vrednost kao osobe je inherentna, a ne transakcijska. Važno je zapamtiti da vi nećete biti loši ili sebični ako kažete „ne“.

Moramo smi sebe podsećati da reći „ne“ ili postaviti zdrave granice ne znači potpuno isključiti druge. Nije u pitanju neljubaznost ili sebičnost. To znači samo da, kao i svi drugi, moramo da brinemo o sopstvenim potrebama.

Ova ravnoteža nam omogućava da budemo prisutni i stvarno korisni kada se odlučimo da se angažujemo, umesto da se iscrpljujemo.

Počnite sa ovim:

Identifikujte svoje prioritete: Jasno definišite šta vam je najvažnije, bilo da je to karijera, porodica, zdravlje ili hobiji. Razumevanje svojih prioriteta pomaže vam da donesete odluke o tome čemu treba da kažete „da“, a šta treba da odbijete.

Počnite polako: Vežbajte da kažete „ne“ u situacijama koje nisu previše stresne kako biste izgradili svoje samopouzdanje. Možete početi sa malim stvarima, kao što je odbijanje poziva kada ste već umorni, i postepeno preći na veće stvari.

Planirajte „vreme za sebe“: Obezbedite vreme u svom rasporedu za aktivnosti koje vas ispunjavaju energijom. Posvetite se tom vremenu kao da je neophodno, isto kao što biste se odnosili prema važnom sastanku na poslu ili pregledu kod lekara.

3. Manje se žalite

Naučiti da se manje žalite je jedna od navika koje će doneti radost u vaš život. Nema sumnje da ponekad žaljenje može biti korisno. To može biti odličan način da izrazimo svoja osećanja i frustracije, što je ključno za emocionalno zdravlje.

Međutim, kada žaljenje postane navika, to može negativno uticati na naše raspoloženje i raspoloženje drugih oko nas.

U prošlosti sam imala naviku da se žalim i kada sam dotakla dno, to je samo povećalo moju frustraciju. Žalila sam se na svaku sitnicu. Dozvolila sam sebi da budem obuzeta negativnostima i svaki put kada bi me neko podsetio na ovu naviku, opravdavala sam to time da se borim i da to daje pravo na davanje oduška sebi.

Ali s vremenom sam shvatila da ovo nije ni zdravo ni korisno. Nije mi pomagalo da rešim svoje probleme. Zapravo, samo je učinilo da bude mnogo teže videti bilo kakva pozitivna rešenja ili ishode.

Što sam se više žalila, to sam se više nalazila zarobljena u začaranom krugu negativnosti, što je sve činilo gorim nego što jeste.

Počnite sa ovim:

Postavite „besprekoran“ period žaljenja: Izazovite sebe da prođe određeni period svakog dana bez žaljenja. Počnite sa satom i postepeno produžavajte vreme kako vam to postaje lakše.

Pomerite fokus: Aktivno usmerite pažnju na pozitivne aspekte vašeg života ili situacije. Kada primetite da se žalite, pokušajte da prepoznate nešto za šta ste zahvalni u tom trenutku.

4. Vežbajte zahvalnost

Vežbanje zahvalnosti je jedna od najvažnijih navika koja će doneti radost u vaš život. Da budem iskrena, dugo sam verovala da je vežbanje svakodnevne zahvalnosti ništa drugo do toksičan pozitivizam. Mrzela sam kada bi mi ljudi govorili da „budem zahvalna“, kao da je to lek za svaki problem koji sam imala. To mi je delovalo kao da se zanemaruju stvarne borbe i boli kroz koje sam prolazila.

Mislim, naravno, lako je biti zahvalan kada se sve u našem životu uklapa, ali kada naš život ide nizbrdo, pronalaženje nečega na čemu možemo biti zahvalni deluje gotovo nemoguće.

Ovo je svakako bilo moje osećanje kada sam se borila u životu. Mislila sam da je vežbanje svakodnevne zahvalnosti samo gubljenje vremena i da treba da usmerim svu svoju pažnju i energiju na svoje probleme i sve što ne ide kako treba.

Verovala sam da će mi ovo pomoći da postanem odlučnija u rešavanju svojih problema i poboljšanju svoje situacije. Međutim, ono što nisam shvatala je da je ovo stalno usredsređivanje na negativno zapravo iscrpljivalo moju energiju i činio da se osećam još beznadežnije.

Bilo je to kao da sam bila zaglavljena u začaranom krugu, gde su problemi postajali sve veći, gotovo nesavladivi, što sam više na njih obraćala pažnju.

Osećala sam se poraženo do te mere da sam počela da verujem da nikada neću uspeti da preokrenem svoj život i poboljšam svoju situaciju. Tokom vremena, shvatila sam koliko je vežbanje zahvalnosti važno, naročito kada život postane težak.

Naučila sam da biti zahvalan nije isto što i pretvarati se da je sve u redu. Nije to minimiziranje problema sa kojima se suočavamo ili umanjivanje bola koji osećamo. Radi se o tome da nađemo način da prepoznamo dobro usred izazova.

Radi se o tome da sebi damo trenutak da prepoznamo da čak i u najgorim danima postoje trenuci radosti ili aspekti naših života koji funkcionišu dobro.

Da, ovo možda neće rešiti naše probleme, ali može postati izvor snage i nade čak i u najtežim danima. Može nam biti podsetnik, u danima kada osećamo da treba da odustanemo, da još uvek postoje aspekti našeg života za koje se vredi boriti.

Ovo ne znači ignorisanje teškoća, već znači suočiti se sa njima sa nešto punijim srcem i podsetnikom da nas naši problemi ne definišu u potpunosti.

Zahvalnost može pomeriti naš fokus sa onoga što nam nedostaje na ono što imamo, sa onoga što je slomljeno na ono što još uvek čvrsto stoji. Ova perspektiva ne samo da ublažava udarce, već može da aktivno obnovi našu nadu i motivaciju.

Kada odvojimo vreme da cenimo ono što je dobro, čak i ako je to samo topli obrok ili trenutak mira, ta priznanja mogu delovati kao mala sidra, koja nas drže usidrene usred haosa i podstiču nas da nastavimo dalje.

Počnite sa ovim:

Vodite dnevnik zahvalnosti: Svakog dana zabeležite tri stvari na kojima ste zahvalni. Nije važno koliko male ili beznačajne se mogu činiti, sve dok vam donose osećaj zahvalnosti ili radosti. Ova praksa pomaže da preuredite mozak i naučite da prepoznajete i cenite pozitivne stvari.

Odvojite vreme za refleksiju: Posvetite nekoliko trenutaka svakog dana, možda ujutro ili pre spavanja, da razmislite o stvarima koje ste napisali u svom dnevniku zahvalnosti. Ova refleksija pomaže da dublje osetite zahvalnost i učvrsti pozitivne emocije povezane sa tim trenucima.

5. Budite ljubazni prema drugima i prema sebi

U svetu u kome je tako lako da sudimo i kritikujemo druge, pa čak i sebe, neka ljubaznost bude vaše svetlo na putu. Jedna od najvažnijih komponenti pozivanja radosti i mira u naše svakodnevne živote je učenje kako da budemo saosećajni prema drugima i prema sebi.

Znam da se često toliko uhvatimo u negativnostima koje se dešavaju u našem životu da smo skloni da prenesemo ovu negativnost na druge, ponekad čak i ne shvatajući to. Bio sam u toj situaciji bezbroj puta. Kada sam se borio sa dnom, bio sam toliko zaokupljen svim što je išlo loše u mom životu da sam postao ogorčen i ljut na svet.

Opravdavao sam ovu mržnju i ljutnju rekavši sebi da prolazim kroz toliko toga da je u redu osećati se tako. Ali vremenom sam shvatio da čvrsto držanje za ove emocije samo pogoršava moju situaciju. Nije to samo uticalo na moju sreću i mir, već je uništilo i moje odnose.

Naučio sam da je jedna od najboljih stvari koje možemo da uradimo ne samo za druge već i za sebe, čak i kada prolazimo kroz teške dane, da ponudimo ljubaznost i saosećanje.

Mi moramo da sebi stalno ponavljamo da ljubaznost nije samo u velikim gestovima; često je ono što zaista ostavlja utisak neki mali činovi iskrene pažnje i brige.

Pokazivanje ljubaznosti i saosećanja prema drugima i prema sebi ne samo da poziva radost i mir u naš život, već može biti izuzetno isceljujuće za nas. To nas podseća na našu zajedničku ljudskost i našu sposobnost da ostavimo pozitivan utisak, bez obzira na to koliko naši postupci mogu da izgledaju mali.

6. Vežbajte praštanje

Kod unošenja radosti u naš svakodnevni život nije reč samo o stvarima koje nas usrećuju. Tu se radi i o učenju da se oslobodimo ljutnje i gneva i da vežbamo praštanje. Znam da praštanje nije lako. Iskreno, godinama sam sebi dozvoljavala da nosim u sebi mnogo mržnje i gneva.

Vidite, odrastajući, duboko su me povredili ljudi koje volim. Naveli su me da se osećam kao da nisam niko i ništa i da, bez obzira šta sam radila, nikada neću biti vredna njihove ljubavi. Mrzela sam ih zbog toga što su me terali da se osećam tako i nosila sam ovu ljutnju sa sobom kako sam rasla.

Mislio sam da ako sebi dozvolim da gajim tu ljutnju, na neki način ću se zaštititi od ponovnog povređivanja. Mislila sam da sve dok budem ljuta, mogu da sprečim dalji bol. Ali stvarnost je bila da je ovaj mehanizam odbrane samo činio mnogo veću štetu nego korist.

Nije me samo učinio nesrećnom i ogorčenom, već me je sprečavao da se istinski iscelim i da nastavim dalje. Jedna od najvećih lekcija koju sam naučila je da oproštaj nije minimiziranje onoga što su mi učinili, niti umanjivanje bola koji su mi naneli.

Radi se o tome da izaberemo da se oslobodimo bola prošlosti i dozvolimo sebi prostor da se istinski iscelimo i da nastavimo dalje.

Radi se o tome da izaberemo da se oslobodimo tog ogromnog tereta koji smo nosili tako dugo i da prihvatimo mogućnost novog početka. Mi moramo sebe podsetiti da je praštanje u suštini poklon koji dajemo sebi.

To je oslobađanje od tereta ljutnje i gneva koji nas je sprečavao da doživimo radost i ispunjenje u životu.

Zato dozvolite sebi prostor da konačno otpustite ljutnju koja vam je trošila energiju i sprečavala vas da doživite istinsku sreću i trajni mir.

Znam da to nije lako i da ćete možda morati to da ponovite hiljadu puta pre nego što budete u stanju da krenete dalje, ali znajte da vas svaki pokušaj koji napravite dovodi bliže pravom isceljenju.

Izvor: tickle think