“Kako su slatke jeziku mojemu reči tvoje, slađe od meda ustima mojima!”

(Psalam 119:103)

Kada sam bio u svojim dvadesetim, imao sam druga čiji je otac, Piter, bio pčelar. Jednoga dana on me je pozvao da mu pomognem u prikupljanju meda. Bio sam očaran svom tom opremom koja ide uz tu aktivnost – pčelarskim kombinezonom, šeširom, dimilicama i košnicama. Piter je imao deset košnica. Njegove pčele bile su lako prepoznatljive. Imale su tamnobraon stomak sa jednom žutom štraftom posred njega. Pošto smo povadili saća i izvrcali med, otišli smo u šetnju. Šetali smo nekoliko kilometara preko livada punih poljskog cveća. Posmatrali smo kako pčele skupljaju nektar. Mnoge od tih pčela ličile su na one iz Piterovih košnica. To, u stvari, i jesu bile njegove pčele.

Piter mi je objasnio da kada se pčele vrate u košnicu, one otplešu jedan kratak ples. Taj ples je izuzetno sofisticiran i služi da ostalim pčelama prenese informacije o udaljenosti i smeru u kome se nalazi cvetno polje. Na primer, pčela koja prenosi informacije plesaće pod određenim uglom u odnosu na normalu. Taj ugao je tačno onaj ugao za koliko je cvetno polje pomereno u stranu u odnosu na položaj Sunca. Tu informaciju pčele radilice onda koriste kako bi pronašle najkraći put do cvetnog polja i tako utrošile najmanje energije na sam let do polja i nazad.

Tako složen sistem komunikacije i ponašanja ne može nastati evolutivnim slučajem. Mnogo je logičnije pretpostaviti da je tu sposobnost u tako mala i korisna bića ugradio sam njihov Tvorac, kako bi njima olakšao preživljavanje i ispunjavanje svrhe, a ujedno i nama “zasladio” ovaj ponekad gorak život.