Da li ste se ikada zapitali da li je vaše vaspitavanje dece previše strogo? A da nije previše popustljivo? U ovom članku ćemo se baviti zdravom uravnoteženošću između kažnjavanja i praštanja.
Lake i teške strane vaspitavanja
Smatram da je najizazovniji deo roditeljstva to što nema garancija. Mogli biste uraditi sve “ispravne” stvari, a vaša deca bi se ipak mogla okrenuti kriminalu. Mogla bi završiti povređena ili bolesna, venčati se s nekim ko vam se ne dopada, pa čak i poželeti da vi uopšte ne budete deo njihovog života.
Nemojte se obeshrabriti. Ali, ako razmislite o tome, roditeljstvo nosi sa sobom nepredviđene rizike. Uložite mnogo emocija, sredstava i vremena, a ipak nemate pojma šta će biti s vašom decom.
Ali ima nešto što nas ipak gura da nastavimo i da ne odustajemo, zar ne? Ljubav! I, iako roditeljstvo ponekad izgleda kao hodanje po žici zavezanih očiju, ne pada nam teško da volimo našu decu.
Istina, ima dana kada nas ona dobrano iznerviraju, ali, na kraju krajeva, mi bi opet bili spremni da za njih damo i život. Ljubav koju roditelj oseća prema detetu jedan je od najlepših vidova ljubavi. Mi tu ljubav pružamo bezuslovno, bez očekivanja da nam bude uzvraćena.
To je ono što nas motiviše da prihvatimo nagle promene raspoloženja i ponašanja naših tinejdžera, da neumorno menjamo milion prljavih pelena i da provodimo neprospavane noći kada su bolesni.
Ali, kao i sve na ovom svetu, naša sebičnost negativno utiče na našu ljubav. Pošto MI želimo da se naša deca ponašaju na određeni način, mi ponekad činimo stvari – stvari koje nisu prožete ljubavlju – koje ponekad mogu da oštete ta malena srca i da ih odgurnu od nas.
Mi vičemo na njih. Obraćamo im se s nepoštovanjem. Nemamo dovoljno strpljenja. Postanemo prestrogi, nemilostivi. Mi ih kažnjavamo da bismo ih držali pod kontrolom, a ne da bismo ih usmerili na popravljanje.
I ovde ću se malo zaustaviti da bih se pozabavila ovom temom.
Kako možemo vaspitavati decu na način koji će uskladiti kažnjavanje i milost, odražavajući time savršen sklad koji nam Bog daje za primer, da bi to donelo korist njima, a da ih ne udalji od nas?
Jer, ako nešto znam o deci, znam sledeće – kada se suoče s roditeljskim neprekidnim neodobravanjem i kažnjavanjem, deca će ili postati sjajni mali glumci ili će poželeti da žive svoj život što je moguće dalje od vas.
Na ovom blogu mnogo pišem o roditeljstvu. Ipak, trudim se da se klonim mentaliteta “učinite ovo” ili “shvatite ovo”. Jednostavno upućujem ljude na činjenicu da su i deca ljudi. I deca greše. Ne slušaju. Bune se. Očekujte to i naučite kako da se približite njihovim malenim nesavršenim srcima i pomognete im da shvate šta znači voleti i biti voljen od Boga.
Gde je tu naše mesto? Ili još preciznije, koja je definicija roditelja?
Razumevanje uticaja koji imate kao roditelj
Nedavno sam bila na sahrani svog dede. I dok sam tamo sedela i slušala moju tetku kako opisuje svog preminulog oca i kakav je osećaj on u njoj budio dok je bila mala, shvatila sam nešto važno.
Ona je, plačući, pričala: “On je činio da se osećam tako… tako bezbedno. Bio je ljubazan. Nikada nije vikao. Uvek bi strpljivo odgovarao na svako moje pitanje. Bio je nežan. Pružao mi je… osećaj zaštićenosti i sigurnosti.”
Osim što sam shvatila da je moj deda nedvosmisleno bio bolji roditelj nego što sam ja, takođe sam pomislila: “Dete bi trebalo da se oseća sigurnim u prisustvu svojih roditelja, pa čak i onda kada ga kažnjavaju.”
Jer šta je to disciplinovanje dece? To je upućivanje, popravljanje i podučavanje. To je doživljavanje vašeg deteta kao učenika i pomaganje da donosi mudre odluke.
A oni među nama koji su imali dobre roditelje dobro znaju ovo, zar ne? Čak i kada nas kažnjavaju, mi znamo, bez trunke sumnje, da šta god mi uradili, naši roditelji će nas i dalje voleti i prihvatati takve kakvi smo. I to je prava definicija dobrog roditelja – neko ko čini da se osećamo bezbedno. Ne zato što oni nikada ne kažnjavaju, već zato što se njihova deca, čak i kada ih kažnjavaju, osećaju sigurno.
Ipak, disciplinovanje obično ne deluje prijatno. Niko ne voli da ne bude u pravu ili da ga ispravljaju, a naročito kada smatra da jeste u pravu. To je vrsta bola koja je neophodna za sazrevanje. Ali to ne bi trebalo da učini našu decu da se osećaju nesigurno ili da ih nepotrebno razljuti.
“Očevi, ne razdražujte dece svoje, nego ih gajite u nauci i u strahu Gospodnjemu.” (Efescima 6:4).
Šta se dešava kada ne disciplinujete?
Bez disciplinovanja dete će postati razmaženo, misleći da ima pravo na sve. Neće razumeti da loše ponašanje donosi posledice. Neće shvatiti koncept praštanja, a ni koncept izvinjavanja. To će mu na kraju uništiti život, jer će mu popločati put za loše odnose i verovatno mu uskratiti mogućnost da uspe na poslovnom planu.
Disciplinovanje je neophodno.
Ali, kao roditelj, dobro znam koliko lako disciplinovanje dece može poći po zlu i postati nezdrav način da našu decu primoramo da rade ono što mi želimo.
Stoga, porazgovarajmo o zdravom disciplinovanju da bismo dobro razumeli njegovu svrhu i rasvetlili razloge zbog kojih vam je Bog poverio neprocenjivo važnu ulogu pastira vašeg deteta.
Definicija zdravog disciplinovanja i šta bi ono trebalo da postigne
Jevrejima poslanica 12:11 – “Jer svako karanje (disciplinovanje) kad biva ne čini se da je radost, već žalost; ali posle će dati miran rod pravde onima koji su poučeni njime.”
Zdravo disciplinovanje trebalo bi da:
- Vodi našu decu mirnom i pravednom životu.
- Uči našu decu da doživljavaju svoj greh kao problem, a ne sebe kao problem.
- Pomogne našoj deci da prepoznaju Boga kao najveći autoritet.
- Dovede do pomirenja i popravljanja odnosa.
- Bude ispunjeno dobrotom, nežnošću i milošću.
- Nikada ne navede našu decu da se osećaju nebezbedno.
- Nikada ne bude izgovor za nas da bismo kontrolisali ili manipulisali svojom decom.
- Nikada ne bude način da nadvladamo našu decu ili da im pokažemo koliko smo “jaki”.
Znakovi da ste prestrogi roditelji
U deci pronalazite više lošeg nego dobrog.
U ovom je stvar – ako mi zaista poznajemo svoju decu, ako provodimo vreme s njima, slušamo ih, razumemo ih ko su i šta su, onda ćemo biti i bolje opremljeni da ih disciplinujemo na produktivan način.
A evo i zašto.
Ako je većina interakcija koje imate sa vašom decom prožeta popravljanjem, znači da postoji problem. To dozvoljava kažnjavanju da nadvlada milost. Kako će deca osetiti da rade nešto dobro ako ih stalno kritikujete i podsećate na ono u čemu su pogrešili?
Jasno mi je koliko iscrpljujuće može biti kada je dete neprekidno neposlušno i kada se joguni. Ali ako je to slučaj kod vas, možda vaše dete oseća da je nemoguće ispuniti vaše zahteve i dostići vaše standarde, pa da je onda besmisleno i da se trudi oko toga.
Kako se izvući iz tog “vrzinog kola”?
Počnite da tražite ono dobro u vašoj deci. Ohrabrite ih u tome. I budite strpljivi. Kao što je semenu koje je posađeno potrebno vreme da izraste u biljku i da rod, tako je i sa vašim detetom.
“Kako se naš svet sve više kreće u smeru trenutnih rezultata i instant zadovoljenja u svemu, važno je da mi od našeg roditeljstva ne očekujemo to isto. Dajte vašoj deci vremena da rastu i sazrevaju.” (Hilary Gruner).
Vi kažnjavate njihova nepoželjna dela, umesto njihovih greha.
Ako je nešto što je moje dete učinilo bilo nepoželjno, ali nije bilo grešno, ja ga neću kazniti.
Primer.
Moje dete prospe mleko na tepih – nepoželjno, ali nije razlog za kaznu.
Moje dete prospe mleko na tepih zato što je bilo neposlušno i nije popilo mleko u kuhinji, već ga je donelo u dnevnu sobu – nepoželjno i grešno! Nije poslušalo moje naredbe, koje su bile za njegovo dobro, i posledica toga je kažnjavanje. Nemojte kažnjavati vašu decu za pogreške, naročito ako se to nije desilo iz neposlušnosti. To bi u njihovoj glavi moglo da znači da ih vi kažnjavate samo zato što su deca.
Kažnjavate zato što ste uvređeni ili zanemareni na neki način.
Ako vam je jedini motiv za kažnjavanje deteta to što vas je ono na neki način uvredilo ili zanemarilo, onda imate problem.
Motivacija za disciplinovanje deteta trebalo bi da vam bude želja da svoju decu usmerite ka bogougodnom ponašanju, a ne ka “ugađanju mami”.
Od svoje dece očekujete savršenstvo.
Perfekcionizam je ovih dana veoma prisutna tema među mladima. Oni su pod stalnim pritiskom – društvenih mreža, drugova, roditelja, nastavnika… Tu je od najveće važnosti da dobro poznajete vaše dete.
Neka deca mogu više da podnesu, a neka ne. Ako dete nije spremno da se izbori sa više zadataka i zahteva, čak i dobra pravila i granice koje mu se postave mogu brzo dovesti do toga da dete oseti da mu se teret čitavog sveta svalio na pleća.
Poznavati svoje dete znači slušati ga. Ali slušati ga sa razumevanjem, saslušati ga bez neposredne potrebe da mu odmah odgovorite. Iako su to još uvek samo deca, oni se ipak bore sa brigama, strahovima i gnevom. I oni su ljudska bića, baš kao i vi. Ali oni još uvek nisu usavršili veštine da bi se s time izborili na konstruktivan način.
A tu nastupate vi. Umesto da budete mesto gde će oni morati da budu savršeni, budite im mesto gde će moći da dođu sa svim svojim osećanjima, a naročito onda kada se osećaju nesavršeno.
Više pazite na to kako se ponašaju nego kako se osećaju.
Lako je uplesti se u loše ponašanje vašeg deteta preko dana. To je nešto što privlači našu pažnju. Neka deca koja se osećaju zanemareno podsvesno to prepoznaju. U dečijem umu, svaka pažnja koja mu se posveti je dobrodošla, pa mu neprimereno ponašanje postaje način da pridobije vašu pažnju.
Ovo se dešava kada više pazimo na to kako se dete ponaša nego kako se oseća. I to se odnosi isto tako i na obraćanje više pažnje na ono što je dete učinilo dobro ili loše, umesto na njegova osećanja i stvarne potrebe.
Ako pohvalite dete samo zbog toga što je nešto dobro učinilo, a ne zbog toga kakvo je kao osoba, to znači da ste posvetili pažnju njegovom ponašanju, a ne njegovom srcu.
Isto to činite i ako samo kažnjavate loše ponašanje, bez pojašnjenja razloga za tu kaznu.
Razlika je veoma suptilna. I opet ponavljam, dobro upoznajte vašu decu.
Koristite disciplinovanje da biste ih kontrolisali, a ne da biste ih usmeravali.
Jedna od najtežih bitaka u životu svake osobe na ovoj planeti je bitka oko kontrole. Ne zanima me ko ste – vi ćete u jednom trenutku u svom životu poželeti da imate kontrolu nad nekim.
To je ljudski. Normalno je. A najčešće uopšte i nismo svesni da to činimo.
Razmislite o glavnom razlogu za kažnjavanje. To je da naučimo našu decu šta je dobro a šta loše. Ali ko može reći šta je dobro a šta loše? Ako nemamo neki konačni autoritet prema kome ćemo se okrenuti, sve postaje stvar ličnog doživljaja.
U svetu koji živi po principu “živi kako ti misliš da treba”, mi hrišćani stvari vidimo malo drugačije. Mi svoj život podređujemo Bogu kao konačnoj istini. Nama je ono što On kaže krajnji autoritet. Kada učimo našu decu razlici između dobra i zla, mi dopuštamo Svetom pismu da nas u tome vodi. Bog je taj koji utiče na naša načela, odluke i način života.
Stoga, dok usmeravamo našu decu da žive životom u skladu sa onim što Bog želi, važno je da disciplinovanje povežemo s Božjom voljom, a ne s našom. A tu na scenu stupa reč “pokajanje”.
Disciplinovanje bi trebalo uvek da vodi pokajanju. Ako kaznite vaše dete, a onda ga primorate da se izvini, iako znate da to njegovo izvinjenje nije iskreno, niste ništa postigli.
Ali ako ga usmerite da se pokaje pred Bogom, to će ostaviti prostor Bogu da učini delo razmekšavanja detetovog srca. Ne možete naterati vaše dete da se pokaje. Vi možete samo učiniti ono što do vas stoji da ga disciplinujete (ispravite i posavetujete), a onda i da ga ohrabrite da se obrati Bogu za oproštaj.
A to treba učiniti VEOMA nežno i bez prinude.
Ja želim da moja deca sama shvate šta je dobro i donesu odluku da to i čine. Nikada ih ne teram da se mole, a naročito ih ne teram da se pokaju. Zapamtite, vi ste njihov pastir, Božji predstavnik. Vi niste njihov kontrolor i diktator. Ako odluče da se ne pokaju, to je njihova odluka.
Razlika izmešu korišćenja kažnjavanja da biste ih držali pod kontrolom nasuport usmeravanju na bogougodno žaljenje zbog učinjenog greha koje će dovesti do pokajanja je u tome da dopustite Bogu da odradi svoje.
Ako ste pogrešili prema vašem detetu, izvinite mu se. Recite mu da ste se izvinili i Bogu, jer se niste dobro poneli kao roditelj. To će vašem detetu pružiti primer zdravog pokajanja i traženja oproštenja od nekoga kome ste sagrešili.
Zaključak
Kao i uvek, ohrabujem roditelje da budu milostivi ne samo prema svojoj deci, već i prema sebi. Mi često uvidimo svoje greške i obeshrabrimo se, smatrajući da nismo dobri roditelji.
Ali činjenica da ovo čitate pokazuje da želite da budete bolji. Koji god da je razlog što ste ovde, moja je namera da vas ohrabrim, a ne da vas osudim.
Kod roditeljstva nije stvar u savršenstvu, već u pomaganju našoj deci da se osećaju bezbedno – bezbedno da nam otvore svoje srce; bezbedno u trenutku kada ih savetujemo ili disciplinujemo; bezbedno da sa sigurnošću znaju da šta god učinili, ko god bili, mi ćemo ih i dalje bezuslovno voleti.
Tako i Bog, naš roditelj, voli nas. Ali On nas i disciplinuje:
“Jer koga ljubi Gospod, onoga i grdi…” (Jevrejima 12:6).
Pronađimo ravnotežu tako što ćemo istinski upoznati i razumeti našu decu, njihove potrebe i čežnje. Izvršimo to divno delo koje nam je Bog ostavio – da budemo roditelji našoj deci.
Činjenica da putem molitve imam direktan pristup Bogu koji je stvorio moju decu čini me spokojnom. Mirna sam jer znam da nisam sama i da ne moram uvek da imam sve odgovore.
Hvala Bogu da moje roditeljstvo nije kraj priče za moju decu.
Oni pripadaju Bogu. Meni su dati samo na staranje. Ja ću ih, možda, i razočarati, ali On neće!
Izvor: world from the bird
Možda će vas zanimati sledeće emisije: