Dok gledam zatvorenih očiju

Danas sam upoznala nekoga, nekoga ko je učinio nešto što ću pamtiti do kraja života. Taj neko je dečak od 5 godina. Sreli smo se tako što sam sedela i razgovarala sa njegovom mamom, svojom poznanicom. Iznenada se desila neočekivana stvar, dečak se okrenuo prema meni i rekao: “Mogu li da te upoznam?” Toliko sam se iznenadila ovoj želji da sam samo prigušeno uspela da izgovorim: “Naravno”. Zbog načina na koji me je gledao shvatila sam da me ne vidi. Sedeli smo jedno pored drugog najmanje petnaest minuta, ali do tada nisam shvatala ko je pored mene, nas dve smo imale baš dubok razgovor.

Nasmejala sam se i ponovila: “Naravno, ako želiš, volela bih da se upoznamo”. Nasmejao se i rekao: “Hvala, želim to”. Do sada sam samo u filmovima gledala takve stvari. Pružio je svoje dve male ruke prema meni. Njegovi mekani prstići su krenuli da istražuju moje lice vrlo finim pokretima, a u međuvremenu sam se osmehivala i osmehivala. Smejala sam se, ali sam u isto vreme i plakala,  nisam mogla da se suzdržim. Ali znao je šta se dešava. Slatkim glasom reče: “Nemoj plakati, ne boli me”. Pitala sam ga kako zna zašto plačem. “Osećam to. Znam da plačeš jer ti je žao”, odgovorio je. “Nije mi te žao, ja ti se divim”, rekla sam mu. Nije ništa rekao na to, ali se još više osmehnuo. Osećala sam se kao da me miluje, nikad pre nisam osećala takvu vrstu dodira, kao da može da oseti svaku ćeliju. Odjednom reče mi: “Tako si lepa i ljubazna.” Ovog puta sam se nasmejala: “Mali moj, ti si dražesan, ali ja nisam lepa, ja sam obična, ….. možda ni to. Kako je to lepo…. Čak i po pitanju ljubaznosti nisam bila sigurna… recimo da, obično jesam ljubazna.”

Obujmio je svoje malo čelo i rekao: “Ali da, lepa si. Vidim da jesi!” Ovog puta sam se zapitala zašto sam mu govorila suprotno kada je prvi put „pogledao“ veoma izbliza. Ako je to video, ako je tako video, zašto sam onda očajna zbog onoga što je „video“ i imam potrebu da mu objasnim da ne vidi dobro. Odjednom sam se postidela i rekla mu: “Izvini, dobro si video, lepa sam.” Njegov ponosni osmeh ozario mu je lice i reče mi: “Rekao sam ti, dobro vidim”. Srce mi je kucalo u grlu i pitala sam ga da li mogu da ga držim za ruku. “Da”, odgovorio je i nasmešio mi se. Držala sam te dve divne ručice i rekla sam da ću ih staviti na lice da pogleda još jednom. Njegovi mali prsti su ponovo krenuli, osmehnuo se i rekao: “Sada više ne plačeš.” I milovao me je po licu, kao što znaju samo oni koji me istinski, istinski vole. Upita: “Da li si obično tužna?” “Da, ponekad jesam.” “A da li ti uvek plačeš tada?” “Ne, ne uvek”, odgovorila sam. “A kad plačeš, da li te bole oči ili je samo nešto unutra?” “Obično je samo nešto unutra, ali ako mnogo plačem, oči me takođe zabole.” Vidim ga kako razmišlja, dok drži moju glavu i dalje svojim rukama. Opet me upita: “A šta više boli?” “To što boli iznutra”, odgovorila sam mu. Na to će on: “Znaš li šta je to?” “Valjda… ja to zovem dušom.” Na to mi on reče: “Da, jeste.” Tada sam osetila kao da razgovaram sa mudracem od 70 godina: “To najviše boli, duša. Znam da sada želiš da me pitaš kakav je osećaj ne videti, kao što vi ostali vidite. Nije mi loše, jer se ne sećam vremena kada sam video. Možda ovako vidim mnogo lepše stvari.”

Nasmejala sam se, a i on. “Svet koji vidiš je lep”, rekla sam mu. “Reći ću ti. To je samo ono što ja zamišljam. Kad poželim, jako je lepo, ali ponekad nije toliko. Ponekad se osećam tužno jer nešto ne mogu da zamislim. Na primer, juče je mama rekla da joj je džemper ljubičast. Ne mogu da zamislim ljubičastu i to baš boli.” Pitala sam ga da li poznaje razne vrste cveća. On je odgovorio sa da, zna mogo vrsta cveća. Uvek ga gleda u proleće i leto. Pitala sam da li zna za ono sićušno i veoma meko, poput somota, koje se zove ljubičica. Kaže da, dobro se seća toga, jako je lepo. Nasmešio se. “Vidiš, to je ljubičasta.” Mogla sam da vidim da mu stvarno puca mozak. Odjednom se osmehnuo i rekao: “Hvala puno što si mi pokazala ljubičastu, već znam kakva je.” Onda se okrenuo majci i rekao: “Mama, lep ti je džemper.” Nažalost, morala sam da se pozdravim sa svojim novim malim prijateljem. Zamolila sam ga da mi dozvoli da ga poljubim za rastanak. Zagrlila sam ga i poljubila. Zagrlio je moj vrat sa svoje dve male ruke i šapnuo mi na uvo: “Volim te.” Ponovo su mi krenule suze, iako sam skupila svu postojeću snagu, ali nisam mogla da se suzdržim i sve što sam mogla da kažem bilo je: “Volim i ja tebe.” Nasmejao se i pozdravio i još jednom me pomilovao po licu…

Koliko me je ovaj mali čovek naučio ne može se opisati. Osećala sam se kao da sam postala potpuno druga osoba. Vidim svet na drugačiji način nego što sam ga videla tog jutra, pre našeg susreta. I sada znam, ako nešto nije uvek tako lepo, zatvorim oči i zamislim da je lepo, a onda se moj svet odmah promeni u lepši… Svi možemo da živimo u boljem svetu… ako naučimo da zamišljamo.

Izvor: Vivian K.

(Visited 199 times, 1 visits today)

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *