Kada priznajemo svoje grehe, Bog nam ih uvek prašta. Čak i ljudi kojima smo učinili nešto nažao ponekad će biti spremni da nam oproste. Ali, pravi problem može biti da mi sami sebi oprostimo.
Desio se jedan incident u mom životu, koji sam ja detaljno opisao u svojoj knjizi „Slomljeno posuđe“. Rekao sam nešto bolno, nešto što je moja ćerka slučajno čula, a što ju je jako povredilo. Bog mi je oprostio čim sam mu se obratio za oproštenje. I moja ćerka mi je skoro isto tako brzo oprostila. Ipak, praštanje samom sebi za mene je bio dug i težak proces.
I neki od vas koji ovo čitate rekli ste ili učinili nešto zbog čega se kajete. Možda ste duboko povredili nekoga. Želeli biste da u životu postoji dugme za premotavanje kako biste se vratili u prošlost, izbrisali ono što ste učinili, a onda snimili ispravan postupak ili odgovor. Nažalost, život ne funkcioniše na taj način. Ne možete se vratiti u prošlost da biste je popravili.
Kada povređujemo druge ljude, nemamo izgovora za to. Jedino što možemo da učinimo je da se pokajemo, preuzmemo odgovornost za svoje postupke i izvinimo se i Bogu i ljudima. Transparentnost će pomoći drugima da ne čine iste greške kao i mi. Na taj način, čak i nedostaci u našem karakteru mogu biti oprostivi.
„Ako priznajemo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe naše, i očisti nas od svake nepravde.“ (1. Jovanova 1,9) Ovaj biblijski tekst nam poručuje da ako priznajemo svoje grehe i tražimo oproštaj, Bog će nam oprostiti. Zar ne bi onda trebalo da i sami sebi oprostimo? Bog ima sposobnost ne samo da nam oprosti grehe, već i da ih zaboravi. Mi to uglavnom nemamo, što i ne mora biti baš tako loše, jer se tako podsećamo da nikada to ne ponovimo.
Ipak, trajno osećanje krivice nikada nije produktivno. Ako se ne oslobađamo svoje sramote i krivice, mi time direktno prkosimo Bogu, jer je Hristos umro za nas, da bi nas zauvek oslobodio svake sramote i krivice. Naše je samo da to sa radošću, olakšanjem i zahvalnošću svesrdno prihvatimo.
Izvor: faithwriters
Možda će vas zanimati emisije: