Kada se stvari dogode u bračnom životu, bile one loše ili dobre, uobičajena reakcija je kriviti (ili pohvaliti) nekog drugog.
Iako su drugi možda bili faktor koji je doprineo ishodu situacije, kada ne prepoznamo svoju ulogu u životnim okolnostima, oštećujemo sopstveni rast i šansu za trajnu sreću.
Kako to može biti, pitate se?
Nebrojeno je puta u bračnom životu kada se suočite sa idejom kompromisa.
Brak se odnosi na rast i integritet i činjenje ispravnih stvari bez obzira da li se to sviđa ili ne vašem supružniku.
Zar ne biste trebali jednostavno da se složite?
Ali po koju cenu?
Često je cena najdublji deo našeg bića. Naše jezgro. Naš integritet.
Popularno verovanje – put kroz sukob i ulazak u svet sreće je naučiti kako bolje govoriti jezik onog drugog. Ili da naučite umetnost reflektivnog slušanja. Iako nisam u potpunosti protiv ovih koncepata, čini mi se previše pojednostavljenim za teže strane bračnog života.
Srećno oženjeni znaju pre svega sledeće: Brak se ne sastoji od toga da usrećite nekoga drugog ili da zadovoljite svoje potrebe.
Veoma često prekidanje začaranog kruga zastoja zahteva upravo to – uznemirenje supružnika radi sopstvenog integriteta. To ponekad zahteva ultimatume.
Na osnovnom nivou, sazrevanje u braku znači da smo spremni da preuzmemo odgovornost za sebe.
Svakodnevno prenosim ovu ideju svojoj deci. Ti si onaj koji brine o sebi.
U braku to može izgledati ovako:
Gledanje pravo u svoje tamne strane, a da ih ne opravdavamo govoreći da zapravo nismo mislili da povredimo supružnika ili rekavši da smo se možda ponašali loše, ali sve je to bilo nesvesno i ne znamo zašto radimo ono što radimo.
Preuzimanje odgovornosti za sebe takođe može izgledati kao davanje ultimatuma – zauzimanje čvrstog stava bez obzira da li se to sviđa našem supružniku – i to ne zato što smo ljuti ili iscrpljeni – već zato što se konačno budimo. Ovo bi moglo izgledati kao: „Ovo je poslednji put da imam seks s tobom jer ti je ‘potreban’.“ Ili „Ovo je poslednji put da ćeš me prevariti i dalje biti u braku sa mnom.“ Ili „Ovo je poslednji put da ću sedeti tiho dok vičeš na decu.“
Postoji velika zabluda o davanju ultimatuma. Mislimo da postoje da bi nešto učinili sa našim supružnikom, ali u stvarnosti se radi o našem sopstvenom rastu – jer davalac mora biti dosledan da bi ultimatum uopšte nešto značio. A najsmisleniji ultimatumi u braku su mirni.
Ali, kažete, ultimatumi ne postoje u braku.
Stvarno?
Naravno da postoje.
Samo što su maskirani kao granice, uslovi, čak i kao ljubav.
Vreme je da se probudimo i shvatimo da postoje uslovi kada su u pitanju ljubav i veze.
Pravim mnogo kršenja dogovora kada je u pitanju moj brak. Kao i moja supruga. Da li to znači da se ne volimo? Nimalo.
Jedino što znam o bezuslovnoj ljubavi je da se to ne događa na ovom svetu. To je nešto što samo Bog nudi.
Odrastanje u braku punom oscilacija i sadržaja zahteva zrelost. A postati odrasla osoba znači zauzeti stav – ponekad i čvrst – koji zahteva odluku odrasle osobe.
Ponekad to izgleda kao: Neću više ovako da živim. Želim bolje i prestaću da se pretvaram da je neko drugi kriv. ILI: Prestaću da krivim ovo i ono kada me laže, samo zato što ne znam kako da kažem istinu. ILI: Pokrenuću ozbiljan razgovor, jer sam se dovoljno umorio od sopstvenih izgovora, i najzad ću napraviti promenu.
Varijacija je bezbroj, ali sve su povezane sa samo-konfrontacijom – spremnošću da istupimo i budemo iskreni zarad sopstvenog života, bez obzira na cenu.
Izvor: thrivingmarriages
Možda će vas zanimati emisije: