Dečaku su mnoge stvari potrebne od njegove mame, uključujući i očiglednu fizičku nežnost. Ali, postoji i nekoliko drugih, emotivnih potreba koje mame mogu da ispune, čak i kada su njihovi sinovi odrasli. Navešću pet saveta šta je vašem sinu potrebno od vas i kako da ga odgajite da bude vredan poštovanja, samouveren, ali i skroman muškarac.
Šta je dečaku potrebno od njegove mame?
Da li ste ikada ušli u sobu svog sina i zapitali se da li je to do vas? Da li ste vi nešto propustili da ga poučite kako ne bi živeo tako besmislenim životom?
Ušli ste još malo više u sobu, pokušavajući da ne dreknete nagazivši na polomljenu LEGO kockicu oštru kao žilet. Napravili ste grimasu gađenja primetivši fleke po zidu, papiriće od bombona nemarno sakrivene pod njegovim jastukom i prljave košulje koje naglavačke vise u njegovom plakaru. Kako li je samo uspeo to da uradi?
Usudili ste se da pogledate ispod njegovog kreveta, samo da biste tamo našli uredno poređane kutije od cipela, ali kada ste ih otvorili, u njima ste pronašli sve ono „smeće“ za koje ste mu još pre nekoliko nedelja rekli da ga pobaca.
Potom ste zavirili još dublje u taj ambis i pronašli donji veš izvrnut naopačke, gomilu ubuđavelih peškira koje niste mogli da pronađete pre neki dan i prosuto mleko koje je sada postalo njegov „naučni eksperiment“.
U svoj svojoj isfrustriranosti, zapitali ste se gde ste pogrešili i hoće li on ikada shvatiti!
Opisujem vam ovde sobu svog osmogodišnjeg sina bilo kog dana, a znam da i mnoge od vas mama doživite isto iskustvo kada uđete u sobe vaših sinova.
Ali nedavno sam odlučila da se malo dublje zagledam u sav taj haos i otkrila sam nešto predivno.
Našla sam tamo i teglu punu osušenih leptirića koje smo zajedno pronašli nekoliko meseci ranije.
Našla sam i njegovu kolekciju od više stotina kamenčića, koji su u sebi čuvali njegove uspomene.
Pronašla sam i njegov drveni čekić koji smo našli dok smo išli u avanturu pokraj jezera prošlog leta.
Ispod njegovog jastuka pronašla sam i njegove knjige u kojima se on „izgubi“, kao i fosile koje smo zajedno pronašli na našem porodičnom odmoru u Nemačkoj.
Našla sam i štapove koje su on i njegov tata zajedno izrezbarili tako da budu puške, ali i sasušenu smrdibubu od koje je pokušao da napravi svog kućnog ljubimca.
Pronašla samo toliko toga što je srce mog sina načinilo tako avanturističkim, hrabrim i radoznalim.
Pronašla sam odgovor na pitanje ko je moj sin.
Sav taj njegov haos nije on. Ni svi njegovi neuspeli pokušaji nisu on, iako uglavnom to ne uspevam da uvidim.
A sada, kada ih imam dvojicu, mogu iskreno da kažem da volim što imam sinove i da ne bih želela da bude drugačije. Iako sam svakodnevno zgrožena njihovim lepljivim prstima i „mirisnim“ puštanjem vetrova, našla sam način da uživam u svom tom haosu.
I kao što ćete se u ovome verovatno prepoznati, ponekad je stvarno teško dopustiti tim mališanima slobodu, slobodu da budu ono za šta su stvoreni da budu – junačkog, hrabrog i avanturističkog duha, kome je ponekad potrebno malo manje kontrole, a malo više poverenja.
Da, ako ste majka, znate da im je potrebno da budu bezbedni, a u tom procesu i mi se nekako pogubimo i suviše ih čvrsto držimo uz sebe, propuštajući da učinimo ono što je njima zaista potrebno od nas.
Jer, jedna od prvih stvari koje su vašem sinu potrebne od vas jeste da mu date slobodu.
5 stvari koje su sinu potrebne od njegove majke
1. Dečaku je potrebno da mu njegova mama da slobodu i dopusti mu i da pogreši.
Zašto ste rodili decu? Da li zato da bi vas to usrećilo ili da bi ispunilo smislom vaš život?
Iako smatram da nam deca donose radost i sreću, to je samo nusproizvod mnogih razloga da bi neko imao dete. Važno je da shvatimo da svrha postojanja našeg deteta na ovom svetu nije da nama donese radost, da nas ispuni srećom, pa čak ni da nam da smisao i cilj u životu.
Njegova svrha je da postane kompletna ličnost i ispuni ono što Bog želi od njegovog života. Naša deca pripadaju Bogu, a ne nama.
Stoga, kada im ne damo „slobodu“ primerenu njihovom uzrastu, mi svoju decu koristimo za sopstvene sebične želje i, na kraju krajeva, ometamo ispunjenje planova koje Bog ima za njihov život.
Kada ste previše čvrsto vezani za svog odraslog oženjenog sina, i kada pokušavate da mu namećete svoje mišljenje o odlukama koje on treba da donosi, vi se protivite Božjoj zapovesti koju je On dao da bi vaš sin imao zdrav bračni život – „da se odvoji od vas i prilepi svojoj ženi“. U nedavno objavljenom članku u nemačkom časopisu „Špigl“ navedeno je mišljenje jedne učiteljice da većina roditelja rađaju decu iz sebičnih pobuda, kako bi zadovoljili sopstvene sebične želje. I zato je njen zaključak da bi takvoj deci bilo bolje da se nisu ni rodila.
Iako su njeni motivi u zastupanju stava protiv „štancovanja“ dece uglavnom ekonomske prirode – sa čim se ja ne slažem – ona je, ipak, pogodila suštinu – ljudi rađaju decu da bi zadovoljili sopstvene sebične želje. Kada shvatimo da su deca blagoslov od Boga ne samo zato što nam donose radost, već i zato što time ispunjavamo Božji nalog, biće nam i jasnije da je pravovremeno oslobađanje dece od držanja pod našom strogom kontrolom neophodno, i to ne samo za njihovo, već i za naše dobro.
Zašto je potrebno da mame daju slobodu svojim dečacima?
Jedna od najtežih stvari u roditeljstvu je saznanje da vi, u konačnom smislu, niste u stanju da držite pod kontrolom dobrobit vašeg deteta, niti njegov život uopšte. Zbog jake ljubavi koju imamo prema svojoj deci, a koja je njima neophodna, mi se suočavamo i sa veoma realnim strahom da bi u svakom trenutku mogli ostati bez njih.
Sama pomisao da bih mogla ostati bez svog deteta ili da bi ono moglo biti povređeno u meni izaziva takav plamen da bih, ako bih mu dozvolila da potraje, mogla ekspolodirati u agoniji. Ako ste majka, poznat vam je taj osećaj.
Mnogo puta se mučim da kažem: „Da, Bože, kontrola je u Tvojim rukama i to je u redu.“ Znam da bi Bog mogao dopustiti – ali ne i prouzrokovati – da moj sin umre ili da se razboli. Ta pomisao je užasavajuća. I kada bih rekla da mi je lako da se s njom izborim u svom svakodnevnom životu, lagala bih.
U svojoj sebičnosti, ja svim srcem želim da moja deca nikada, nikada ne pate. Ipak, na kraju krajeva, to ne zavisi od mene.
Ovo se takođe pokazuje i na manje teškim, svakodnevnim situacijama u kojima moram da svom sinu dam slobodu. Dečaku je potrebno da doživi avanturu, a kada neprekidno pokušavamo da ga držimo bezbednim, on neće imati priliku za to.
U razumnoj meri, važno je da naši sinovi ponekad i padnu, zarade ogrebotinu, sami osvoje nešto, itd.
To nas dovodi do još jedne stvari koje je nama, majkama, teško da prihvatimo – da dozvolimo da naš dečak ponekad doživi i neuspeh.
Statistika pokazuje da deca kojoj se stalno govori šta da rade, drugim rečima koja imaju tzv. „helikopter mame“, neće biti sposobna da dovršavaju zadatke ili da donose odgovorne odluke u životu.
Zašto je dobro dopustiti vašem sinu i da doživi neuspeh?
Kada svojoj deci dopustimo da dožive neuspeh, mi ćemo im time pokazati nekoliko stvari, uključujući i:
- U redu je ne uspeti – ne moraju da budu savršeni.
- Lepotu uspeha, onda kada ih niko ne primorava da pokušaju ponovo.
- Spoznaju da su sposobni da vide i dalje od neuspeha.
- Potrebu da se obrate Bogu za pomoć i mudrost. Ta nelagoda kroz koju prolaze je ponekad neophodno oruđe koje Bog koristi da bi nam pomogao da odrastemo.
Ako svoju decu prepustimo činjenici da mi ne držimo svu kontrolu nad onim što im se dešava, iskusićemo slobodu, a i pomoći ćemo njima da sami donose odluke i nauče da se hvataju u koštac sa posledicama svojih odluka.
2. Dečaku je potrebno da njegova mama prizna kada nije u pravu.
Ako ima išta što sam naučila iz roditeljskog iskustva, to je da nisam savršena. Ja zabrljam… gotovo svakodnevno. Ali, ukoliko želim da moj sin uoči i shvati da nije neophodno da uvek bude savršen, onda moram da mu jasno dam do znanja da ni ja definitivno nisam savršena.
Ne znam od kog uzrasta sam počela da primenjujem ovo, ali mislim da je to bilo kada je on počeo da uči kako da preuzme odgovornost za sopstvene postupke.
Pokazujući mu na primeru kako se izviniti i šta to znači kada ti je žao zbog nečega, pomogla sam mu da i on nauči da se izvini. Ne samo da ih izvinjavanje uči preuzimanju odgovornosti, već ih, ako im to na pravi način primerom pokažemo, posredno uči i da prihvate činjenicu da je u redu ponekad doživeti neuspeh.
Zašto mu je ovo potrebno od vas?
Ako možete da počnete da razmišljate o budućnosti svog sina, razmislite od kakve će mu koristi ono čemu ga danas učite jednoga dana biti. U ovom slučaju, poučavanje poniznosti i prihvatanju činjenice da neće uvek biti savršen, osposobiće ga da bude krotak u svojim odnosima sa drugovima, kolegama, bračnim drugom i decom. A zašto je poniznost dobra?
Jednostavno rečeno, ako je ponizan, mnoge dobre osobine će isplivati na površinu – nesebičnost, hrabrost, dobrota, poštovanje, iskrenost. A i mnogi drugi dobri rodovi rađaju na toj stabljici poniznosti.
Prva Petrova 5:5-6 nas podseća: „A svi se slušajte među sobom, i stecite poniznost; jer se Bog ponositima suproti, a poniženima daje blagodat. Ponizite se dakle pod silnu ruku Božiju, da vas povisi kad dođe vreme.”
Vaš sin će biti spreman da prihvati da nije savršen, kao i da preuzme odgovornost za svoje postupke onda kada vi, njegova majka, budete spremni da mu priznate kada vi niste u pravu.
Poniznost ne znači mrziti sebe ili osećati se krivom za svaku grešku koju napravite. Krivica nikada ne bi smela biti motiv da naterate svoje dete da uradi nešto što vi želite.
Poniznost znači naučiti da ćete u ovom životu iskusiti više radosti ako stavite drugoga ispred sebe. To je sloboda od oholosti i arogancije. To je prihvatanje okolnosti u kojima se nalazite, bez obzira na sve. To je priznanje da nemate uvek spreman odgovor i da je to u redu.
3. Dečaku je potrebno da ga mama podrži u onom što on želi da uradi, a ne u onome što ona želi da on uradi.
Bilo da vaš sin voli sport i da je atletski tip, bilo da je više umetnička duša, veoma je važno da ga podržite u onome što voli da radi, a ne da pokušavate da ga oblikujete po vašoj želji.
U nekim kulturama postoji jedno čudno shvatanje da dečaci ne bi trebalo da budu kreativci, da ne bi trebalo da budu kuvari ili plesači jer je to nekako previše ženskasto.
Ako pokušate da kontrolišete šta se vašem sinu sviđa ili ne sviđa, to će ga samo odgurnuti od vas. Prihvatite ga onakvim kakav je, i to u svemu, naglašavajući mu činjenicu da on ne treba da živi da bi zadovoljio druge, pa čak ni vas, već da ispuni ono što Bog od njega želi.
Ohrabrite svog sina da se na zdrav i kreativan način pozabavi svojim osećanjima i težnjama.
4. Dečaku je potrebno da mu njegova mama na primeru pokaže svoju veru, a ne da mu je nameće.
„Pripremite svoju decu za realan svet u kome će odrastati, a ne za onakav svet u kome biste vi voleli da ona odrastaju.“
Mnoge majke prepoznaju posledice življenja u ovako mračnom svetu i prestrave se. To znam zato što sam i sama prošla kroz to. Ali, kakvu će korist vaš sin imati od vašeg straha?
Umesto da se prepustimo viru ovoga sveta koji će nas povući još dublje u dubine preterano zaštitničkog ponašanja prema svom detetu, mi bi trebalo da se izdignemo iznad toga i postupimo taktičnije.
Tu dolazi do izražaja neophodnost činjenice da bi vaš dom trebalo da postane sigurno utočište u životu vašeg deteta.
Ne mislim tu na bezbednost u smislu da nikada ne oseti nikakvu poteškoću ili da bude zaštićeno od svega i svačega. Prevashodno mislim na to da mu njegov dom (a tu podrazumevam oba njegova roditelja) bude mesto kome će se okrenuti kada stvari postanu teške – neosuđujuće mesto koje će ga oberučke prihvatiti, bez obzira šta mu se dogodilo.
Ako upravo imate tinejdžera, onda dobro znate koliko ovo može biti teško. Ipak, ne posustajte!
Vaše dete će se verovatno u jednom trenutku pobuniti. Ali, jačina te pobune može u potpunosti zavisiti od vaše reakcije na nju.
Mnogi iz moje generacije su napustili svoju veru iz raznih razloga, a jedan od njih je i legalizam.
Kada im veru predstavimo kao skup pravila kojih se moraju pridržavati, umesto da im pokažemo da je to stvar njihovog svesnog izbora, mi svojoj deci uskraćujemo predivan dar slobodne volje za koji je sam Isus dao svoj život.
Poverovati i živeti verom je stvar zrele odluke. Odluka o spasenju je najvažnija odluka njihovog života. Makar tu odluku doneli već sa 10 godina, oni neće biti sposobni da u potpunosti shvate svu dubinu svoje vere dok ne budu stariji.
Zbog toga će gajenje njihove vere, u skladu sa njihovim uzrastom i primenom odgovarajućih postupaka, napraviti razliku kod njihove buduće odluke da slede Isusa.
Kako god vam to izgledalo, potrudite se da podsticanje njihovog duhovnog razvoja ne bude pod prisilom, već u duhu ljubavi i nežnosti. Jedan od načina da učinimo to je da im pokažemo sopstvenim primerom. Naša deca nas posmatraju netremice.
Ovde je nekoliko načina na koje možete da primenite duhovno usmeravanje u njihovom životu, ali bez prisile:
- Porodično okupljanje oko duhovne trpeze, gde otvoreno delite svoja osećanja, svoje muke i svoju zahvalnost.
- Zajednička molitva – ohrabrujući ih da se mole, istovremeno ih ne prisiljavajući na to.
- Molitva pred spavanje i vreme za priču.
Nešto što mi pokušavamo da primenimo pred odlazak na spavanje je da sa svojim osmogodišnjim sinom popričamo o dobrim i lošim stvarima koje su se desile tog dana, kao i o onome za šta smo zahvalni.
To njegov um stavalja u mod pozitivnog razmišljanja, a daje i temelj za iskrenu molitvu Bogu, sa zahvaljivanjem za sve ono što je bilo dobro i prihvatanjem onoga što je bilo teško.
5. Dečaku je potrebno da mu mama svojim primerom pokaže kako izgleda zdrava žena.
Oh, koliko sam samo puta pala na ovom ispitu. Moja borba sa depresijom uzela je danak i, nažalost, moj stariji sin je bio svestan toga dok mi se sve to dešavalo.
Posotoje neke stvari koje ne možete promeniti ili vratiti kada je u pitanju vaše materinstvo. Ipak, u svakom trenutku možete početi da se vraćate zdravim navikama i principima.
Možda će vaš sin jednog dana oženiti osobu sličnu vama. To se obično tako i događa, a to je još jedan veliki razlog da se potrudite da budete što zdravija osoba, što zdravija žena – emotivno, fizički, duhovno i mentalno. Šta god da to značilo u vašem slučaju, učinite to. Biti zdrava osoba nije samo u vašem ličnom interesu, već i u interesu čitave vaše porodice.
Kao što ne možete sipati iz prazne čaše, tako ne možete svom sinu dati primer šta znači biti zdrava žena ukoliko vi to niste.
Ako me još uvek ne poznajete dobro, ja se mučim sa težim oblikom PMS-a (premenstrual syndrom), depresijom, anksioznošću, niskim nivoom energije – a to svakako utiče na način na koji se ophodim prema svom suprugu i svojoj deci.
Biti majka je samo po sebi nesebičan čin. U većini dana, vaše potrebe će vam biti na poslednjem mestu, i to je u redu – to vam je u opisu posla. Što pre to shvatite, pre ćete i naučiti da u tome pronađete radost umesto frustracije.
To ne znači da ne treba da se pobrinete i za sebe, već da ćete, kada ste zdravi, bolje očuvati svoju porodicu i pružiti joj ono što joj treba.
Vašem sinu ste potrebni vi, i bićete mu potrebni dok ste živi. Niste mu potrebni da biste ga sačuvali od svake teškoće, niti da biste pratili svaki njegov korak, već da biste bili zdravi kako za sebe, tako i za njega.
Zaključak
Veza majke i sina je nešto što niko ne može pokidati. Veoma se pažljivo odnosite prema ovoj prednosti koju ste dobili, jer to zaista jeste privilegija. U našim rukama je toliko mnogo moći u pogledu toga kako će naš sin da doživljava sebe, kakvu će nevestu da odabere i, najvažnije, da li će i kako slediti Isusa.
Opremite ga onim što mu je potrebno, ali ga nemojte razmaziti. Zaštitite ga, ali nemojte sve raditi umesto njega.
Usmerite ga u smeru u kom bi trebalo da ide, ali ga nemojte odvesti tamo. To je Božji posao!
Izvor: wordfromthebird.blog
Možda će vas zanimati emisije: