Zašto se ne smemo prepustiti strahu tokom ovog kriznog perioda?

U svetu u kome živimo, strah je prisutniji nego ikada. Konkretno, strah od virusa korona dovodi svakoga na ivicu živaca, uključujući i mene. Ipak, što više čitam i slušam, više shvatam da postoje mnogi razlozi zašto ne bi trebalo da se prepustimo strahu tokom ovog kriznog perioda.

Strah mi nije stran. Moglo bi se reći da imamo zajedničku “istoriju”. Imam iskustvo iz prve ruke s tim kako se strahovi mogu ukoreniti. Ti strahovi se pretvaraju u sumnju u sebe i brigu. Ali, srećom, moja prošlost ne oblikuje moju budućnost, jer sve više spoznajem zašto se ne smemo prepustiti strahu, naročito u ova krizna vremena.

Istine radi, ova pandemija me je dovela na ivicu nerava. A koga i ne bi?

Iskreno, ko ne bi bio uplašen kada svakodnevno slušate vesti o broju zaraženih ljudi i brzini širenja virusa? To je poput gledanja u tempiranu bombu i čekanja da vidimo kada će eksplodirati.

Izgleda kao da svi čekamo u redu da virus uđe i u našu zajednicu ukoliko to već nije učinio. Nema sumnje da ćemo svi na neki način osetiti njegove efekte.

U stvari, ovo je već izmenilo dinamiku našeg porodičnog života. Sigurna sam da je isto i sa vašim. Na primer, fakultet na kom studira moj sin prešao je na režim rada preko interneta, najmanje još tri sedmice, a moguće i do kraja semestra. Srednja škola koju pohađa moja ćerka zatvorena je na dve sedmice. A i moj muž je počeo da se prilagođava radu od kuće.

Kako smo se svi ponovo našli pod istim krovom, mogla sam da osetim kako se strah smiruje. Brinula sam šta bi se desilo da je virus pogodio fakultet mog sina sa preko 40,000 studenata. Brinula sam i da moja ćerka ne dobije virus u školi. Strahovala sam i za zdravlje mog supruga, jer se nekoliko njegovih kolega vratilo iz Sijetla, jedne od „vrelih“ zona u našoj zemlji.

Ukratko, strah je uzimao maha. A onda sam izgovorila jednu kratku reč – STOP. I postavila sam sebi sledeća pitanja:

  • Kakvoj svrsi služi ovakvo razmišljanje?
  • Da li će strah išta promeniti?
  • Da li će strah dovesti do pozitivnog ili negatvnog ishoda?

Odgvor je jasno i glasno: “NE!”

Kratko rečeno, strah ne služi ničemu. On samo potpiruje požar. On ne pruža rešenja.

Ovo je jedan od razloga zašto se ne smemo prepustiti strahu.

Danas, ja i dalje moram da postavljam sebi neka pitanja, iako smo sada bezbedni u našem malom prebivalištu. Usled vesti da se u našem mestu zatvaraju restorani i kafići, da su svi koji ne moraju da rade zamoljeni da ne rade, da su crkve zatvorile vrata za posetioce i da smo svi zamoljeni da držimo “socijalnu razdaljinu” jedni od drugih, zaista je izazov ostati pribran i ne prepustiti se strahu.

Nešto što sam shvatila u ovim okolnostima jeste činjenica da je strah zarazan. A kada se ukoreni, strah se širi poput požara.

Koliko je strah zarazan možete videti jednostavnim odlaskom u prodavnicu. Rafovi su ispražnjeni, naročito kada se radi o sredstvima za koje se nadamo da bi mogli da nas zaštite od virusa, poput antibakterijskih vlažnih maramica, sapuna, gumenih rukavica, maski za lice i alkohola. Strah je toliko zarazan da nagoni ljude da gomilaju zalihe toalet papira i osnovnih životnih namirnica poput hleba, mleka i mesa.

Ne kažem da ne bi trebalo da budemo pripremljeni u ovakvim vremenima. Ali, ovo je nešto drugo. Strah pokreće ljude da ove proizvode gomilaju u ogromnim količinama.

Želja da se kupe ove “neophodne” stvari nije jedino što se širi. Strah širi i sumnju i pometnju u našem umu. Svakako se radi o velikom izazovu. Savetuje nam se da ne paničimo, ali kada odemo u prodavnicu, strah se uvlači u nas, jer vlada nestašica osnovnih potrepština za sigurnost naših porodica. Zato nismo sigruni šta nam je činiti. Počinjemo da brinemo i izgovaramo reči pune straha umesto reči vere. Možda ćemo svojim strahovima zaraziti i druge, što samo doprinosi širenju straha i panike.

Važno je izraziti osećanja, ali ako nismo pažljivi, ovakvo uplašeno razmišljanje može nam preći u naviku. A to nije ono kako Bog želi da živimo.

Strah često kopa po prošlosti i širi zabrinutost za budućnost. Kad god sam u strahu, moj um me podseti na nešto iz prošlosti što mi je prouzrokovalo brigu ili anksioznost – kao kada se moj sin zarazio adenovirusom u školi. Za taj virus pre toga nismo ni čuli. On je harao studentskim gradom. Na kraju, stigao je i do njega i on je završio u bolnici.

I tako su ove loše uspomene dovele do anksioznih misli u pogledu budućnosti. Misli poput: “Virus koji ga je nekada pogodio bio je tako loš, pa šta će se onda desiti ako dobije i ovaj virus i ponovo se razboli?“

Ovakav način razmišljanja mi krade jednu dragocenu stvar – sadašnjost.

Zaključak – ne smemo se prepustiti strahu jer nam on krade sadašnji trenutak.

Možda je najvažniji razlog što ne smemo da se prepustimo strahu taj što nam on krade našu veru.

Strah od novog virusa je ono s čim većina od nas sada živi. Ipak, naš strah ne bi trebalo da bude toliko jak da nam oduzme našu veru. Strahovi koje doživljavamo u svakodnevnom životu, koji su možda potekli iz naše porodice, braka ili karijere oduzimaju nam ono što je najvažnije – našu veru.

Ako smo stalno ispunjeni strahom, nemamo poverenja u Boga.

Kada se ovo dogodi, mi zamenimo mesta sa Bogom i sednemo za upavljač. A to je zastrašujuće, jer u tom slučaju naše putovanje kroz život najedenom u potpunosti zavisi od nas.

Ne smemo se prepustiti strahu jer nam je vera isuviše dragocena da bismo je izgubili. Ne možemo biti ispunjeni strahom i verovati Bogu u isto vreme.

I zato, koliko god to teško bilo, u ovim zastrašujućim vremenima dajem sve od sebe da svoje strahove prepustim Bogu. On vidi šta se događa. Stalo mu je. On sve drži pod svojom kontrolom. On pažljivo priprema ishod.

U ovo vreme, naučila sam da je molitva najmoćnije oružje koje mi stoji na raspolaganju. Ovde su neke strategije koje ja koristim da se ne bih prepustila strahu. Možda će one i vama biti od pomoći…

  • Obraćanje pažnje na moje misli – Budimo jasni — strahovi ne potiču od Boga. Ovo je jako važno zapamtiti. Kada uhvatim sebe da se plašim ili da izgovaram reči u strahu – prestanem. Umesto toga, vežbam da ove misli i reči preokrenem u kratku molitvu. Radi se obično o jednostavnoj molitvi izgovorenoj u trenutku kako bih se izborila sa negativnim mislima, nešto kao: “Bože, molim te sačuvaj nas od ovog virusa i spreči njegovo širenje.” 
  • Biti zahvalan –Još jedan protivotrov je zahvalnost. Kratka, jednostavna molitva u kojoj se Bogu zahvaljujem za blagoslove i za činjenicu da je sve pod Njegovom kontrolom pomaže mi da se osećam manje uplašenom.
  • Citiranje Svetog pisma – Čitanje ili citiranje Svetog pisma je dobar način da se izborite sa strahom. To bi moglo biti nešto jednostavno, poput: „Isuse, ja ti verujem.“ Ili, možete uzeti neki biblijski stih koji na sličan način govori o strahu. Mnogi od njih su kratki i laki za pamćenje, poput onih koje ovde navodim. Oni su dobri podsetnici da svoje poverenje poklonimo Bogu, a ne da se prepustimo strahu u ovim kriznim danima.

Tražih Gospoda, i ču me, i svih nevolja mojih oprosti me. – Psalam 34:4

Da pođem i dolinom sena smrtnoga, neću se bojati zla; jer si ti sa mnom; štap tvoj i palica tvoja teši me.– Psalam 23:4

Budite slobodni i hrabri, i ne bojte se i ne plašite se od njih; jer Gospod Bog tvoj ide s tobom, neće odstupiti od tebe, niti će te ostaviti.– 5. Mojsijeva 31:6

Jer ja Gospod Bog tvoj držim te za desnicu, i kažem ti: ne boj se, ja ću ti pomagati. – Isaija 41:13

Kako se vi suočavate sa strahom u svom životu? Koje strategije su se pokazale uspešnim u vašem slučaju?

Izvor: sharing faith 

(Visited 1.302 times, 1 visits today)

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.