Jedan student koledža na Tajlandu poslao mi je nekoliko dobrih pitanja o načinu prevazilaženja generacijskog jaza između roditelja i tinejdžera.

Slede postavljena pitanja i moji odgovori, koji se ne baziraju na psihološkom istraživanju, već samo izražavaju moja lična mišljenja kao praktičara.

Neki kažu da je jaz između generacija mit. Kakvo je Vaše mišljenje o tome?

„Međugeneracijski jaz“ između roditelja i adolescenata stvaran je do te mere da svako ko je odrastao u različitom istorijskom periodu i kulturi – biva oblikovan ukusima, vrednostima, ikonama i događajima koji definišu taj formativni period u njihovim životima, period kada impresiji sklon adolescent započinje proces odrastanja.

Šta je uzrok tome? Krivimo li roditelje, decu ili nešto treće?

Za generacijski jaz nikoga ne treba kriviti. To je funkcija normalne društvene promene. Promena je taj proces koji neprestano uznemiruje i resetuje uslove postojanja svih ljudi tokom njihovih života.

Kulturološke razlike među generacijama su naglašene kada se roditelji poistovećuju sa starim, sličnim, tradicionalnim i poznatim, dok njihov adolescent (u kasnijem periodu) postane fasciniran i pod uticajem novog, drugačijeg, eksperimentalnog i nepoznatog.

U većini slučajeva, roditelji su kulturno usidreni u ranijem vremenu, a adolescent u kasnijem vremenu. Do nekog stepena, društvene promene kulturno diferenciraju generacije. Jednostavno takav je život.

Očigledno je da u socijalno jednostavnijim, stabilnim kulturama sa malim promenama, gde se mladi poistovećuju sa roditeljskim ulogama za koje se očekuje da budu imitirane i preuzete kada odrastu, postoji veoma mali jaz u generaciji. Uporedite to sa odrastanjem u veoma složenoj kulturi koja se brzo menja, gde stari svet roditelja stoji u kontrastu sa onim njihovog adolescenta.

Na primer: Roditelji su odrasli pre internetske revolucije samo u jednom svetu iskustva – van mreže. Međutim, njihov adolescent odrasta u dva sveta – van mreže i na mreži. Na taj način se može stvoriti dubok jaz između generacija, iako su roditelji stekli veštine na mreži u odrasloj dobi.

Kako razlika među generacijama utiče na odnos između roditelja i dece?

Do stepena da roditelji mogu premostiti generacijsku razliku pokazujući zainteresovanost za novo, to može umanjiti potencijalni otuđujući uticaj.

Na primer, oni mogu podstaći veoma moćan preokret u svom odnosu ako adolescenta tretiraju kao “stručnjaka”, a sebe kao “neupućenog”, sa adolescentom kao nastavnikom, i sobom kao učenikom.

Na primer, roditelj bi mogao da pita: „Možeš li mi pomoći da naučim da razumem muziku koju voliš – ona se toliko razlikuje od one pored koje sam odrastao i navikao da slušam?“

Ili, roditelj bi mogao da pita: „Možeš li mi pokazati malo kako se igra video igra u kojoj ti i tvoji prijatelji toliko uživate, baš bih voleo da naučim?“

Roditelji koji ne mogu premostiti kulturološke, generacijske razlike sa interesovanjem, ali ih umesto toga ignorišu ili kritikuju, rizikuju da dozvole da te razlike otuđe njihov odnos.

Šta treba da rade tinejdžeri kada osete da ih roditelji ne razumeju?

Jednom kada se deca počnu odvajati od detinjstva, u dobi od 9. do 13. godine, i počnu sa redefinisanjem sebe na putu ka mladoj odrasloj dobi, slede dva načina za rast. Jedan je odvajanje od detinjstva i porodice radi veće slobode delovanja i nezavisnosti; drugi je diferenciranje od detinjstva i roditelja radi veće slobode ličnog izražavanja i individualnosti.

U jednom smislu, to što roditelji „ne razumeju“ mladu osobu kao što su to mogli u detinjstvu, potvrđuje da je transformacija adolescenta u toku. To je i potvrđujuće i izolujuće stanje, tako da je adolescent često ambivalentan – želi i ne želi da ga roditelji razumeju.

Kada mladi osete da ih njihovi roditelji ne razumeju a želeli bi to, mogu da preuzmu inicijativu. Budući da su hrabri, mogu reći roditeljima: „Nešto je u mom odrastanju, što verujem da ne razumete, a voleo bih da to poštujete. Možete li poslušati dok pokušavam da objasnim, a onda možemo da razgovaramo jer mi je ovo važno.”

Kada postoji sukob, kako možemo napraviti kompromis prihvatljiv za obe strane?

Tamo gde nastaju međugeneracijski sukobi oko onoga što je za mlade ugodno a neprijatno za odrasle, poput vrhunske medijske zabave, sukob treba tretirati ne kao borbu za moć oko toga ko će prevladati, već kao priliku da se diskusija o razlici iskoristi za povećanje komunikacije i razumevanja u odnosu.

Za odrasle, autoritet nije žrtvovan slušanjem. Umesto toga, može se steći dragoceno razumevanje kada roditelji tretiraju adolescenta ne kao tvrdoglavog protivnika koga treba poraziti, već kao dragocenog doušnika koji im može pomoći da u potpunosti upoznaju svog tinejdžera i njegov svet. Ponekad je slušanje i samo slušanje koje čine roditelji dovoljno da se olakša njihova zabrinutost, a ponekad je slušanje za adolescenta dovoljno da poštuje želje roditelja.

Roditelji mogu da objasne: „Bićemo čvrsti gde moramo da budemo, fleksibilni i voljni da pravimo kompromise tamo gde možemo, i u oba slučaja uvek želimo da potpuno saslušamo šta god želiš da kažeš.“

Postoji li način da se efekat generacijskog jaza svede na minimum?

Verujem da je najbolji način da se umanje efekti generacijskog jaza da roditelji tretiraju svog adolescenta kao vodiča koji im može pomoći da shvate vreme odrastanja koje može biti prilično kulturološki drugačije od njihove vlastite mladosti. Kod odgajanja adolescenata, roditeljski interes i spremnost za slušanje računaju se kao veliki dobitak, i oni roditelji koji su potpunije informisani često se manje plaše od roditelja koji zabranjuju diskusiju o onome što ne razumeju.

Pored toga, roditeljima i tinejdžerima može pomoći da ostanu bliski kada se druže, radeći ono u čemu i dalje uživaju – bilo da učestvuju u nekim tradicionalnim interesima kojih se i dalje drže, jedu zajedno, pomažu jedni drugima, idu u bioskop ili se samo šale oko nečega što i jedni i drugi smatraju smešnim.

Ovo je izazov premošćavanja međugeneracijskog jaza za jedne i druge, ono što treba uraditi – ostati komunikacijski povezan dok ih adolescencija razdvaja.

Izvor: psychologytoday.com