Žena za koju mi je drago da je nisam oženio

Nismo čak ni odlazili u kafić, jer bi nam naša šetnja bez reči do tamo ubila svaku želju za pićem. Već čitavu sedmicu nije govorila sa mnom, tako da sam znao da nam prognoze nisu baš najbolje. Znao sam da nakon današnjeg razgovora naš odnos više nikada neće biti kao pre.

Sedeli smo na hladnim metalnim klupama pod oblačnim nebom. Nisam shvatao ni reč od onoga što mi je govorila – kako više nema nade za ljubav među nama, da možemo da ostanemo prijatelji…

Bilo je to kao da je neko jednim dodirom pokrenuo sve one “domine” koje sam u poslednje dve godine ređao u sebi, tako da su počele spiralno da se ruše. Još uvek nisu sve popadale, ali proces njihvog padanja je neumitno započeo.

Bilo je to gotovo identično prolaženju kroz fizički šok – vaš mozak nekako sprečava da vas odmah obuzme bol uprkos tome što ste već svesni šta vas je zadesilo. Iako je izgledalo da sam fizički već osetio ono što me je snašlo nakon tog razgovora, nekako sam uspeo da se dogegam nazad do studentskog doma, a onda smo se tu, u dvorištu doma, razišli.

Liftom sam se popeo do svoje sobe, još uvek zapanjen. Shvatio sam da sam se, u stvari, nadao da je njeno ćutanje tokom prethodne sedmice značilo nešto drugo, ma koliko bila tanana ta nada koja je tinjala u meni.

A ovo je deo koji mi se duboko urezao u pamćenje  – ušao sam u svoju sobu, nesposoban da učinim bilo šta. Bacio sam se na krevet i ostao tamo u poluležećem položaju usred svih tih razbacanih jastuka i plahti, nepomičan. Nikoga nisam nazvao niti poslao poruku. Nisam otvorio svoj laptop. Nisam čitao. Nisam plakao. Samo sam sedeo/ležao tamo preko sat vremena, nesposoban da uopšte razmišljam šta bi trebalo da uradim.

Rastanci su bolni.

Lako je posmatrati propadanje odnosa nekog drugog i možda osećati sažaljenje, a onda jednostavno nastaviti svoje svakodnevne poslove. Ali, ako se udubimo, mogu da vam potvrdim da su rastanci razorni. Oni vas guše. Kad god da se dese, šokantni su. Ne mogu ni da zamislim do koje dubine su ljudi razoreni iznutra dok prolaze kroz razvod ili kada bivaju prevareni.

Pa ipak, u periodu lomova, potrebne su vam mudre reči saveta i ohrabrenja. Stoga, evo nekih koje sam ja dobio tokom godina.

Druga najbolja supruga na svetu

Nekoliko dana nakon toga, sreo sam se sa jednim profesorom, poreklom sa američkog juga. On je bio taj kod koga su odlazili svi koji su imali ljubavnih problema. I postojao je razlog za to. Jednostavno je odisao iskustvom i mudrošću. Ispričao sam mu svoj slučaj, a on mi je odgovorio svojim jakim južnjačkim naglaskom:

“Vidi, Itane, Sesilija je, možda, druga najbolja žena za tebe. Ali, kada se radi o nečemu tako ozbiljnom kao što je brak, mi svakako ne bismo pristali na broj dva, zar ne? Mi želimo broj jedan! Zato, ako ti se zatvaraju vrata sa Sesilijom, to samo znači da je ona, za tebe, druga najbolja, a ne prva!”

Otvori svoj dlan, čak i nakon venčanja

Iako je ono što je rekao bilo tačno, izvršenje toga je i dalje bilo bolno. Meni se Sesilija mnogo sviđala i u svakom smislu mi je izgledala kao prva i jedina opcija za mene. Smatrao sam da je, nakon dve godine zabavljanja, zaista dobro poznajem.

Ono što mi je moj profesor potom rekao bilo je nešto što ću pamtiti dok sam živ. Izvadio je olovku iz džepa svoje košulje i držao je na otvorenom dlanu.

“Vidi, Itane, ovo je Sesilija. I ono što ti sada želiš (stegao je olovku zatvorivši šaku) jeste da je čvrsto uhvatiš i ne daš joj da ode… Ali, ono što je potrebno da naučiš jeste kako da svoju šaku držiš otvorenom pred Bogom. I, ako On želi,…“

Iskoristio je svoju drugu ruku da podigne olovku sa dlana koji je otvorio.

“…On će je ili zadržati ovde, ili će je ukloniti sa tvog dlana. On će svakako učiniti ono što On želi, ali tebi će biti lakše ukoliko si pre toga već otvorio svoju šaku.”

Ali ono što je potom rekao me je zaprepastilo.

“Pre mnogo godina sam oženio moju Slatku Su. I kada sam je oženio, pomislio sam: ‘Da, to je to! Ona sada pripada meni!’

Ali, Itane, pre samo pet godina, moja Slatka Su je dobila rak. Tada me je Bog poučio da, iako je ona moja žena, moram da je držim na otvorenom dlanu, jer će mi je On, možda, odatle uzeti.”

Ostao sam bez teksta!

Poslednje što bih poželeo bilo je da je oženim, a da mi je onda Bog uzme iz ruke. Srećom, njegova supruga se oporavila i danas je živa i zdrava. Bog mu je dozvolio da je zadrži još nekoliko godina. Ali ono što sam iz tog primera shvatio je da brak nije ciljna linija. Ne postoji trenutak u ovom životu u kome možemo da skupimo svoju pesnicu oko onoga što želimo (ili posedujemo) i onda to sačuvamo zauvek.

O puštanju

U Sesilijinom slučaju radilo se o tome da je njenom govoru nedostajalo crno i belo. Sve je uvek bilo sivo. Držala me je u lažnoj nadi kako “sada nije pravi trenutak”, ali da će “kasnije možda biti”. To je dovelo do toga da naredna tri meseca provedem u odbijanju da se odvojim od nje i krenem dalje, čvrsto se držeći nade da će to “kasnije” ipak doći.

Ako se nađete u situaciji da vam osoba nije u potpunosti zatvorila vrata, već dala naznaku da možda ima nade u budućnosti, morate da isterate stvari na čistac. Baš sam juče razgovarao sa prijateljem sa Kejp Koda koga je ostavila devojka s kojom je bio u ozbiljnoj vezi. Međutim, kada je presekla, nije to baš jasno učinila.

“Tužan sam, ali nisam izgubio nadu”, rekao mi je preko telefona, “nije jasno rekla da je zauvek gotovo, već samo da joj treba malo prostora.”

Za njegovo dobro, nadam se da je govorila istinu. Takođe za njegovo dobro, nadam se da će mu, bilo kakvu konačnu odluku da donese, to saopštiti što je moguće pre. Moj savet njemu je bio:

“Nemoj je večno čekati. Postavi joj ultimatum. Neće njoj ništa biti jasnije u decembru ono što joj nije bilo jasno u junu ukoliko vas dvoje budete odvojeni i ne budete razgovarali. Nateraj je da uradi poštenu stvar i da bude iskrena pred tobom što je pre moguće. Nije pošteno od nje da očekuje da ti unedogled čekaš da se ona sredi i donese konačnu odluku. Konačno, ona može brzo shvatiti sviđaš joj li se ti ili ne, a kada to shvati, mora da bude otvorena i jasna. Za vaše dobro.”

I ja sam prolazio kroz takva iskustva češće nego što bih voleo da priznam. Ljudi su spremni da na sve moguće načine ublažavaju situaciju, ali to na kraju donosi više štete nego koristi. Mislim da je u čovekovoj prirodi da se čvrsto uhvati nekoga nadajući se da će on promeniti mišljenje. To može biti prvi korak u procesu tugovanja (poricanje?), ali u tom stanju se ne sme ostati večno.

Ako osoba koja ima nameru da raskine s vama koristi nejasan jezik, postavite joj ulitmatum. Dajte joj do znanja da ste spremni da joj ostavite vremena i prostora da sredi svoje misli, ali da nećete večno čekati. Naterajte je da bude odgovorna osoba.

Isto tako, ako ste vi onaj ko raskida, budite jasni. Nemojte ići izokola i izbegavati iskren i otvoren razgovor. Danas će zaboleti, ali na duge staze tako će ipak biti lakše.

Ne uskačite

Ne uskačite odmah u novu vezu kao zamenu za staru.

Zaključak

Istina je, raskidi su grozni za sve učesnike. To je ona vrsta dubokog i dugotrajnog bola koji može ostaviti trajne posledice ako se ne tretira na pravi način.

Ipak, raskid ne predstavlja kraj sveta. Prebolećete i shvatiti da na ovom svetu ima još mnogo prilika za vas.

Nadam se da vam je ovaj članak bio od pomoći.

Izvor: faithit

(Visited 2.922 times, 1 visits today)

1 Comment

  1. Dragan 12/01/2020 at 11:12 pm

    Kada dođe prava osoba jednostavno ne oklevate, jer znate da je to to. Ma koliko se razlikovali, koliko poteškoća imali, prosto znate da je neko taj. Ukoliko oklevate, ili druga strana okleva, to onda nije ono što je suđeno, i koliko god da boli idite, jer sve ostalo je samo gubljenje vremena.

    Reply

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.