Ima tih čudnih ljudi…

Ima tih čudnih ljudi koji su sasvim dobronamerni. Hodaju po zemlji, a duša im je nebeska.

Zato u svakom čoveku zapaze najvredniji deo njegovog bića.

Zato u svakakvim rečima osluškuju mudrost. Zato se pored njih svi osećaju bolje.

Oni teše svojim prisustvom. Svojim pogledom na svet.

Ima tih čudnih ljudi.

Kada vide da je nekome slomljeno srce, otkinu komadić svoga i daju.

Svaka suza koju na drugom licu vide, zapeče ih kao lična bol.

Oni znaju da je nesreća jednog čoveka nesreća celog sveta.

I da se radosti jednog čoveka raduje čitava Vaseljena.

Oni znaju da smo svi neraskidivo povezani.

Ima tih čudnih ljudi koji čitav svet i svakoga u njemu doživljavaju kao svoje najrodjenije.

Svako dete vole kao svoje.

Svako mače zbrinu i usvoje.

Stare ljude sa posebnom blagošću i setom gledaju. I sećaju se bakinih krofni i dekinih gundjanja.

Ima tih čudnih ljudi čija je vera toliko jaka….

Svaku nepriliku shvataju kao sjajnu priliku. Svaka nevolja im ojača volju.

U svakom dogadjaju duboko osećaju svevišnji smisao i promisao.

Za one koji veruju, radost se u svemu nadje. Njih nevolja više i ne pokušava da snadje.

Oni ležu sa dubokim poštovanjem prema noći i bude se sa iskrenom zahvalnošću jutru.

I sve, baš sve što im život donese, oni sa ljubavlju, poverenjem i mirom prihvate.

Ima tih čudnih ljudi koji su toliko bezazleni da svoje srce ne umeju da isprljaju ljutnjom.

Ne može mrak da izdrži to blistanje dobrote. Odmah ispari.

Na uvrede se ne vredjaju. Znaju da su to zalutale reči iz neke stare ružne priče.

Oni ne čuju zlobu, nego vapaj povredjenog srca, koje je nekada bilo dečije i čisto.

I ko zna šta mu se dogodilo od tada.

Ti čudni ljudi, prihvate izvinjenje koje im niko nije dao.

Ti čudni ljudi, suštinski su radosni pod najtežim okolnostima.

Ti čudni ljudi, ništa za sebe ne traže.

Ti čudni ljudi, daju i ne gledajući koliko imaju.

Ti čudni ljudi, gde god dodju donesu blagostanje i mir.

Ti čudni ljudi, skromni, potcenjeni…

Ti čudni ljudi koji zaista vole…

Ti čudni ljudi…

Ima ih, stvarno ih još po negde ima.

Zapravo, oni uopšte nisu čudni.

Čudni smo mi ostali….

 

Autor: Anđelka Elezović

Izvor: Knjigralište

(Visited 2.491 times, 1 visits today)

4 Comments

  1. Nebojsa 27/07/2020at7:47 pm

    Esencija hriscanskog zivota…prelepo i poucno “za nas ostale” da odredimo meru sopstvenih slabosti.

    Reply
    1. Više od života 22/06/2021at10:58 am

      Nebojša potpuno se slažemo sa Vama, tekst podseća na Isusov poziv: “Budite kao deca”. Verujemo da i autorka teksta deli ova uverenja koja je tako lepo pretočila u pesmu.

      Reply
    1. Više od života 02/06/2021at11:25 am

      Ovo je jedan od nama najdražih tekstova, drago nam je i da se i Vama dopada.

      Reply

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *