Autor: Deniz Kortes (Denise Cortes)

Dok sam bila devojčica, ništa me ne bi više uplašilo nego kada bih svoju majku videla uplakanu. Kako ona nije često plakala pred nama, onda kada bi to ipak učinila, to je značilo da je nešto užasno loše. Kada je moj deda iznenada preminuo; kada nam je iznosila vest da će se razvesti od mog tate; kada bi neki od rođaka bio ozbiljno bolestan ili tokom svađe sa nekim iz familije – to su bili trenuci u kojima ona više nije bila u stanju da se suzdrži i tada bi joj suze lile niz lice.

Moja mama ni najmanje nije neka hladna osoba. Ona je veoma brižna i puna ljubavi i, sa napunjene 64 godine života, ona danas vrlo često zaplače. Ali, pitam se da li je ona ikada razmišljala o tome da bismo mi, njena deca, mogli biti zabrinuti ugledavši je u suzama. Možda se svim silama trudila da održi hrabar izraz lica, pošto je već toliko dugo bila samohrana majka. U svakom slučaju, poruka je bila jasna – kada mama plače, stvari su ozbiljne.

Danas, kada sam i sama mama, odlučila sam da je O.K. dopustiti mojoj deci da me vide da plačem. Ja sam prirodno emotivna, sentimentalna osoba, tako da mi suze nisu strane. Zaplačem kada sam dirnuta, srećna, tužna, ljuta, frustrirana, zahvalna – sve to dovodi do kuljanja suza iz mojih očiju. Uprkos svemu, kada me god moja deca vide da plačem, ne mogu da ne pročitam zabrinutost na njihovim licima.

“Šta nije u redu, mama?”

Smirujem ih govoreći im da će sve biti u redu sa mnom, i da je mami samo “potrebno malo da se smiri”. Srce mi se cepa zbog onoga što oni tada učine. Oni mi iskažu svoju dobrotu i sažaljenje grleći me, tapšući me po ramenu, držeći me za ruku, moleći se sa mnom ili jednostavno tiho sede kraj mene. Samo njihovo prisustvo mi predstavlja utehu i ja sam im na tome duboko zahvalna. Ubeđena sam da će, kako budu odrastali, biti spremni da isto takvo saosećanje pokažu i prema drugim ljudima koji su potreseni.

Deca će sasvim prirodno prihvatiti plakanje kao normalnu pojavu u životu kada im to bude otvoreno i na zdrav način pokazano.

Nemojte ni pomisliti da sam ja neka velika plačljivica koja jeca pred decom po čitav dan – svakako ću se izolovati kada mi je potrebno da se pošteno isplačem. Godine borbe sa problemima u braku svakako su doprinele da usavršim “pošteno plakanje”. U takvim trenucima, potražim neko izolovano mesto za plakanje, najčešće daleko od pogleda moje dece. Uzgred, svakome je pokatkad potrebno da se dobro isplače.

Kako sam gotovo neprekidno okružena sa svojih šestoro dece, utvrdila sam da mi je, pored tuša (koji je svakoj mami omiljeno mesto za plakanje), moj auto prvi izbor za mesto za plakanje.

Ne mogu vam ni reći koliko su puta moja deca sedela na zadnjem sedištu, čavrljajući, golicajući se, slušajući muziku, smejući se ili gledajući film, potpuno nesvesna da njihova mama napred roni suze. To su trenuci kada me niko ništa ne pita, niko se ne brine, niko se kraj mene ne oseća nelagodno ili odgovornim za moje suze. Ja samo pojačam radio i pustim suze da slobodno teku.

Ponekad je zaista teško biti mama koju po ceo dan razvlače na sve strane i koja pokušava da podmiri sve potrebe svoje porodice. Često uhvatim sebe kako preispitujem svoj život i svoje muke u sred bela dana dok su moja deca potpuno nesvesna toga, preokupirana grickalicama ili internetom. Kada mi stvari postanu previše teške i kada sve to pređe neke granice, kada potoci suza krenu da liju, a ne želim da zabrinem svoju decu, ja jednostavno potražim svoje mesto za plakanje. Na kraju puta, suze su mi obično već presušile, oči su mi malo naduvene, a duša se oseća pročišćenom, jer se rešila nekih od tih potiskivanih emocija.

Dakle, sasvim je u redu da plačete pred vašom decom. Ona treba da posmatraju zdrav primer iskazivanja osećanja. Takođe, imajte spremno neko intimno mesto samo za sebe, gde ćete se skloniti kada osetite potrebu da se pošteno isplačete. Kada im damo pravi, zdrav primer, naša deca će suštinski shvatiti da je plakanje normalna životna pojava.