Rezultati nedavno obavljenog istraživanja iz korena su uzdrmali naša shvatanja o stidljivosti i ukazali nam na iznenađujuće nov pristup za hvatanje u koštac sa njom.

Autor: Bernardo Kardući (Bernardo Carducci)

U korenu našeg postojanja kao ljudskih bića leži moćna pokreačka sila da ostvarujemo veze sa drugim ljudima. Postoje mnogobrojni dokazi da u odsustvu kontakta sa drugim ljudima, mi fiziči i mentalno propadamo, lakše oboljevamo, lakše podležemo stresu i skloniji smo samoubilačkim mislima i postupcima. Ipak, kod prevelikog broja ljudi upravo je stidljivost ta osnovna prepreka ispunjenju njihove suštinske potrebe.

Već više od dve decenije, ja se bavim proučavanjem stidljivosti. Još 1995. godine, u članku o stidljivosti koji sam napisao zajedno sa dr Filipom Zimbardom (Philip Zimbardo, PhD), objedinio sam dvadesetogodišnje iskustvo u upoznavanju i istraživanju stidljivosti. Izneli smo zaključak da je stopa stidljivosti u stalnom porastu. Istovremeno, pokrenuli smo i jedno istraživanje manjeg obima, koje se sastojalo od pet pitanja upućenih stidljivim osobama da bi ih naveli da sa nama podele svoja iskustva.

Na hiljade odgovora koje smo primili pokrenulo je čitavu novu generaciju istraživanja i zaključaka. Osim izrazito velikog odziva, mog kolegu i mene zaprepastila je i opširnost i dubina komentara, koji su u nekim slučajevima zauzimali i po 10 rukom ispisanih stranica. Ljudi su razumeli našu spremnost da ih saslušamo. Zbog toga, verovatno, nisu bili stidljivi da nam otvoreno i detaljno odgovore na postavljena pitanja. Ovaj članak predstavlja rezultat analize njihovih odgovora.

Novi pogled

“Moja bivša supruga je sama odlučila da se uda za mene, tako da mi nalaženje bračnog druga nije predstavljalo problem. Nisam želeo razvod, iako me je ona varala, jer bi to značilo da moram ponovo da počnem sa pokušajima da se socijalizujem. Ali, sada imam dobro plaćen posao na polju informacionih tehnologija, a jedna od mojih osnovih prednosti je to što se odlično snalazim u samostalnom radu.”

Stidljivost se, tradicionalno, doživljava kao lični, unutrašnji problem određene individue, koji se javlja kao posledica nekih karakteristika ličnosti poput prevelikog bavljenja sobom, niskog samopouzdanja i pretpostavljenog odbacivanja. Odgovori dati u ovom istraživanju pokazuju, međutim, da stidljivost isto tako podstiču i spoljni faktori, što je dokazano na globalnom nivou.

Dalje, naše istraživanje navelo nas je na zaključak da nema ništa pogrešno u stidljivosti. Svakako da stidljivost može da sputava pojedine osobe i učini ih neefikasnim u školi, na poslu ili u društvu. Ispitanici su nam uglavnom ponavljali da se osećaju robovima svoje stidljivosti. Ali, ironično, utvrdili smo da je put za beg iz tog ropstva upravo u potpunom prihvatanju svoje stidljivosti. Ima mnogo koraka koje stidljiva osoba može preduzeti, a da ne ugrozi suštinu svoje prirode.

Cinično stidljivi

“Moja stidljivost dovela je do ogromnih problema u mom životu, kako ličnom tako i društvenom. Imam osećaj jake mržnje prema većini ljudi. Takođe imam i kompleks više vrednosti. Oko sebe vidim toliko gluposti i neznanja da se osećam superiorno u odnosu na gotovo svakoga. Ja se trudim da to ne bude tako, ali jako je teško odupreti se.”

Među mnogim glasovima stidljivih pojedinaca koje smo “čuli” kao odgovor na postavljenja pitanja, jedan se naročito jasno isticao. U tim novoprepoznatim grupama ponašanja identifikovali smo jednu koju sam ja nazvao cinično stidljivi. To su ljudi koje je njihovo okruženje odbacilo pošto nisu imali dovoljno razvijene veštine uklapanja u društvo. To su oni koji se ne osećaju bliskim sa drugima i zbog toga su ljuti. Oni se osećaju odbačenim. Stoga, da bi se izborili sa osećajem odbačenosti, oni počinju da grade nerealno dobru sliku o sebi, naročito u poređenju sa onima iz svoje okoline, što u njima stvara osećaj superiornosti.

Njihova izolovanost ih odvraća od pokazivanja saosećanja, što ih dovodi u poziciju da obezličavaju druge ljude, da ih generalizuju i “sve stavljaju u isti koš”, a u nekim slučajevima čak i da im se svete bez ikakovog opipljivog povoda. To je na individualnom planu isti onaj proces koji se na širem planu koristi pri vojničkoj obuci i pripremi golobradih mladića za borbene akcije i ubijanje. Novo je samo to što je, za razliku od nekih prohujalih vremena, danas vojska svakodnevno prisutna u vašem domu, putem TV-ekrana i video-igara.

Unutar stidljivog uma

“Dok smo razgovarali, osećala sam neprijatnost. Brinula sam kako izgledam, šta sam rekla, kako sam rekla to što sam rekla, itd. Njegovi komplimenti su učinili da se osećam nelagodno.”

Jedno od mogućih rešenja za problem stidljivosti je bolje razumevanje njene unutrašnje dinamike. Važno je primetiti da je jedna od kritičnih odlika stidljivosti sporost u prilagođavanju. Stidljivim osobama je jednostavno potrebnije više vremena da se prilagode novim ili stresnim situacijama, uključujući čak i svakodnevne razgovore i društvena okupljanja.

Njima je takođe potrebno i više vremena da savladaju razvojne prepreke u životu. Dobra vest je da i stidljive osobe na kraju ovladaju svim onim čime ovladaju i svi drugi – i oni se zabavljaju, venčavaju, imaju decu. Loša vest je da im je za to potrebno malo više vremena i da to uglavnom postignu malo kasnije.

Nesrećna okolnost u svemu tome je da stidljivim osobama obično u takvim situacijama nedostaje podrška njihovih vršnjaka, jer dok oni razmišljaju i traže savete i iskustva o zabavljanju i sastancima, njihovi vršnjaci već planiraju venčanje ili očekuju rađanje dece. Zbog toga, stidljiva osoba će morati da se potrudi da pronađe ljude u sličnoj poziciji u kojoj su i oni i da se poveže sa njima, ali to je u suprotnosti sa njihovom stidljivom prirodom i težim ostvarivanjem kontakata i veza. Danas se uz pomoć intereneta mogu upoznati ljudi sličnih karakteristika i navika, pa tako ima i grupa koje okupljaju osobe koje su stidljive i teško stupaju u kontakt uživo, tako da tehnologija, koja uglavnom ne ide u prilog stidljivim osobama, ponekad ipak može da im se nađe korisnom.

Naše istraživanje je ukazalo na činjenicu da stidljive osobe često prave neodgovarajuća upoređivanja. Recimo, u sobi punoj ljudi njihova pažnja je obično usmerena ka najotvorenijim i najistaknutijim osobama, sa kojima se onda upoređuju i završe utučeni i neraspoloženi. Oni u sebi ponavljaju: “Šta ću kada sam rođen stidljiv!” ili “Nemam ja dara za to!” Takvim razmišljanjem oni samo sebe još više uvlače u glib povučenosti i izolovanosti, a to onda još više utiče na njihov neuspeh u društvenom životu.

Stidljivi ljudi su skloni takvim greškama zato što misle da ih drugi sve vreme procenjuju. Zagledani u sebe i svoje “nedostatke”, oni i ne pokušavaju da se osvrnu oko sebe i primete da je i većina drugih u toj prostoriji slična njima, da je mnogo veći broj slušača nego zabavljača. Naša istražvanja su pokazala da je čak 48% ljudi stidljivo. To znači da ne samo da stidljivi ljudi nisu sami, već oni verovatno imaju mnogo sličnih sebi u bilo kom socijalnom okruženju.

Najveći problem sa kojim se susreću stidljivi ljudi je kod započinjanja odnosa. 58% ispitanika je reklo da imaju ozbiljne probleme kada treba da se predstave i upoznaju sa nekim. Oni odlaze na zabave, ali ništa se ne dešava. 40% je izjavilo da imaju društvene probleme, da nisu u stanju da oforme prijateljstva. Samo sedam procenata stidljivih ima problem sa intimnošću. Jednom kada se osmelite da uđete u intimni odnos, stidljivost prestaje da bude problem. Nažalost, stidljivim osobama je upravno najteže da se uopšte osmele da započnu neki dublji, intimniji odnos.

Nova kulturološka klima

Nije tajna da određene tehnološke inovacije, poput interneta, imejla, mobilnih telefona i kulturoloških promena u svetu u kome živimo ubrzavaju i usložnjavaju problem o kome govorimo. U takvoj klimi, skloniji smo da brzo gubimo strpljenje, jer smo naviknuti da se stvari odvijaju sve brže i brže. Gubimo strpljenje sa onima kojima je potrebno više vremena da se prilagode. Oni koji nisu dovoljno brzi ili se ne ističu lako budu zaobiđeni i zanemareni. Stidljivi su prvi koji osećaju posledice ovih promena. I zato nije čudo da hiperkultura u stvari pojačava stidljivost stidljivih.

Još jedna posledica hiperkulture je ono što ja nazivam intenzitet identiteta. Naše društvo ne samo da postaje sve užurbanije, već i glasnije i glamuroznije. Potrebno je da budete izuzetno upadljiva ličnost da biste bili primećeni. Ljudi moraju da privuku pažnju na sebe na sve ekstremnije i ekstremnije načine samo  da bi uopšte bili primećeni. To, naravno, one stidljive još više udaljuje od ostvarenja cilja.

Mi isto tako prolazimo i kroz proces udaljavanja jednih od drugih. Jedini način da se izborimo sa tom kakofonijom hiperkulture života oko nas jeste da na povratku kući s posla ili iz škole nabijemo slušalice na uši i utonemo u neki samo svoj svet. Mi danas uglavnom održavamo vezu sa veoma malim brojem ljudi iz najbližeg okruženja. Kako drugi ljudi postaju samo imejl-adrese ili glasovi bez lica sa drugog kraja “žice”, postaje nam sve lakše i lakše da ih tretiramo na loš način i da ih ne poštujemo. Cena takvog udaljavanja je svakodnevni gubitak civilizovanosti i porast nepristojnosti i neljubaznosti. I opet, najviše trpe stidljivi. Njih će prve isključiti, izolovati, kinjiti i maltretirati.

Kada nam to dostigne granicu podnošljivosti, mi počinjemo da budemo anksiozni. A onda reagujemo na jedan od dva moguća načina: ili se sukobljavamo, ili se povlačimo. Ta polarizacija u ponašanju ispoljava se bilo u agresiji, koja se ogleda u opštem gubitku lepih manira, bilo u povlačenju, čiji je jedan vid i stidljivost. Istraživanje koje smo mi obavili pokazalo je da je tokom poslednjih nekoliko decenija došlo do porasta stidljivosti od 8% (sa 40% na 48%).

Stoga nije slučajno da se baš u ovom kulturološkom trenutku farmaceutska industrija odlučila da izda antidepresiv Paxil, kao lek protiv sociofobije. Paxil je proglašen lekom za one koji su “alergični na ljude”. Jedan od efekata hiperkulture je da učini ljude nestrpljivim i spremnim da posegnu za prvom pilulom za koju im je obećano da će istog trenutka umanjiti nivo njihove anksioznosti.

Korišćenje Paxila, međutim, deluje proti samosvesnosti. Ono čini stidljivost medicinskim ili psihijatrijskim problemom, što ona nikada nije bila. Na taj način se kao patološko stanje označava nešto što je u stvari samo jedna od crta ličnosti.

Doktori su zaključili da je stidljivima mnogo lakše da popiju lek nego da odvoje vreme i ulože napor u promenu sopstvenih pogrešnih procena i upoređivanja ili da nauče da se civilizovanije i kulturnije ophode prema drugima. Obećanje o ozdravljenju koje im pruža Paxil neće pomoći stidljivoj osobi da unapredi sopstvene veštine komunikacije koje su joj tako očajnički neophodne.

Strategije stidljivih

“Pokušala sam da savladam svoju stidljivost tako što ću se što je moguće više mešati sa ljudima, uključujući se u razgovor. Ipak, nakon nekoliko trenutaka, uvek bih ućutala. Imam problem sa nastavljanjem započetog razgovora.”

U okviru našeg istraživanja, pitali smo ljude šta čine kako bi se izborili sa stidljivošću. Odgovori su nas iznenadili. Stidljive osobe su ulagale mnogo truda u prevazilaženje svoje stidljivosti, ali su koristili neefikasne, a ponekad čak i kontraproduktivne pristupe rešavanju tog problema. U ređim slučajevima, njihovi pokušaji su bili čak i potencijalno opasni.

91% stidljivih ispitanika reklo je da su makar jednom pokušali da nadvladaju svoju stidljivost. Daleko najčešća tehnika koju su koristili bila je forsirana otvorenost. Dve trećine njih je reklo da je nateralo sebe da odlazi na žurke, u kafiće, na igranke, u tržne centre – na mesta gde će biti izloženi pogledima i interakciji sa drugim ljudima. To je dobro. Ali, nažalost, oni uglavnom očekuju da drugi odrade čitav posao za njih, da im priđu i izvuku ih iz njihove izolacije. Samo pojavljivanje ipak nije dovoljno. I ne samo da ono nije efikasno, već se tada najčešće kontrola nad interakcijom prepušta drugima.

Ali, to podstiče pogrešna očekivanja koja stidljive osobe često imaju od društvenog života. Ruku pod ruku sa njihovm očekivanjem da im drugi priđu ide i njihov osećaj perfekcionizma. Stidljive osobe smatraju da sve što kažu ili učine mora biti savršeno, najbolje i najzanimljivije, kao da je svakodnevni život neka od bajki koje nam se serviraju sa tv-ekrana. Oni veruju da ih svi posmatraju i prosuđuju, a to predstavlja jedan naročiti, prikriveni vid narcisizma (zaljubljenosti u sebe).

Druga najpopularnija strategija je samoindukovana svesna promena razmišljanja. 22% stidljivih osoba pokušava da unutrašnjim govorom sebe izvuče iz stanja stidljivosti. Oni u sebi ponavljaju nešto poput: “Ja sam dovoljno dobar, dovoljno pametan i ljudima ću se svideti.” Ali, onda uglavnom ostanu na tome. Pozitivan razgovor sa samim sobom nije dovoljan da se nadvlada stidljivost. Morate znati kako da razgovarate sa drugima. I, naravno, morate se mešati sa drugim ljudima. Stidljiva osoba će vrlo retko primeniti oba ova metoda (i svesnu promenu razmišljanja, i forsiranu otvorenost) kombinovano.

15% stidljivih se okreće knjigama i seminarima za samopomoć, što je sjajno. Ipak, suviše je mali broj onih koji to rade.

A oko 12% stidljivih ljudi se okreće onome što ja nazivam “otvorenost pod uticajem”. Oni pripadaju onoj grupi ljudi, koji najčešće u adolescentskom dobu počnu da koriste alkohol i drogu kako bi se izborili sa svojom stidljivošću. Oni sami sebi “prepisuju” društveni “podmazivač” da bi stekli hrabrost za socijalne interakcije. Ipak, iako im to može ukloniti inhibicije, to im neće pružiti ono što im je u stvari najpotrebnije – stvarne veštine uklapanja u društvo, odnosno znanje kako da se stekne društvo i ponaša u njemu. Dalje, opijanje ometa njihovo svesno, kognitivno funkcionisanje i donošenje ispravnih odluka.

U odvojenoj studiji, utvrdili smo da je veliki broj alkoholičara u stvari stidljivo. Međutim, stidljivi alkoholičari su nam rekli da oni ne vole to što moraju da popiju kako bi se otvorili, da im nedostaje samopouzdanja i da se ne osećaju dobro u sopstvenoj koži. Oni ubede sebe da će se ljudima svideti samo ukoliko budu izrazito otvoreni, a ne onakvi kakvi zaista jesu.

Sajber-povezivanje

“Ja mogu biti šta god poželim na internetu, a ipak ostati većim delom dosledan sebi, jer znam da ove ljude nikada neću uživo sresti, a u svakom trenutku kada se osetim neprijatno, mogu da se isključim.”

“Mislim da internet pomaže ljudima da nadvladaju svoju stidljivost. Možete razgovarati sa nekim, a da se uopšte ne vežete dublje za njega. Možete sedeti u svojoj sobi, razgovarati preko intereneta sa drugim ljudima, a da uopšte ne morate da se istinski socijalizujete.”

Još jedna strategija stidljivih osoba je elektronska ekstravertnost. Mreža je savršena podloga za povezivanje. Ona omogućava ljudima da sopstvenim tempom dosegnu mnoge, zahteva manje napora nego pri komuikaciji licem k licu, pa time može dovesti do frustracija kada se takve osobe nađu u stvarnim, realnim životnim situacijama, u kojima socijalne veštine ne samo da se zahtevaju, već se i stiču i uče.

Poznato nam je da ljudi obično počnu da koriste internet u svrhu dodatnog informisanja, a onda prelaze na korišćenje u svrhu socijalnih interakcija na društvenim mrežama. Neki potom prelaze na intimnije korišćenje, gde počinju drugima da otkrivaju mnogo više o sebi i da dele svoja razmišljanja o vrlo intimnim i ličnim pitanjima. Opasnost elektronske ekstravertnosti je u tome što stidljiva osoba putem inerneta lako može sebe lažno predstaviti kao otvorenu osobu i time prevariti druge, zloupotrebivši njihovo poverenje koje je osnova kvalitetnog i uspešnog društvenog života.

A ako govorimo o isključivanju, treba da imamo na umu da internet, iako predstavlja gotovo beskrajan izvor različitih informacija, može da vas uvuče u izolovanost. Dok hitaju ka svojim omiljenim sajtovima, korisnici interneta obično ignorišu sve one sajtove koji propagiraju stavove sa kojima se oni ne slažu i tako sebe uvlače u sopstvenu uskogrudu perspektivu, potencijalno se ograđujući od sveta i ljudi koji su drugačiji od njih.

Dalje, stidljive osobe su podložnije instant intimnim odnosima zbog svog nedovoljnog poznavanja kako uspešni socijalni odnosi funkcionišu. Obično, odnosi se razvijaju postupno, razumnim tempom postepenog otkrivanja sebe i upoznavanja druge strane, po principu recirprociteta. Prebrzo otkrivanje i stupanje u najinitmnije moguće (seksualne) odnose – čemu je internet umnogome doprineo stvaranjem iskrivljene slike o ljudskoj seksualnosti i uklanjanjem prirodnih inhibitora prebrzog stupanja u intimne odnose – ne samo da se narušava proces spontanog, postepenog otkrivanja i upoznavanja, već nam uskraćuje i prednosti i lepotu udvaranja i iščekivanja. Stidljive osobe teže ekstremima u tom pogledu, tako da o sebi otkrivaju previše i prebrzo, ili premalo i presporo.

Kao i većina drugih kulturoloških sredstava uticaja, internet nije ni anđeo ni đavo. To je društveno oruđe koje radi na različite načine, u zavisnoti od toga kako ga koristimo.

Rešenje za stidljivost

“Kao dete sam bio veoma stidljiv. Svaka situacija u kojoj je trebalo da komuniciram sa drugima bila mi je zastrašujuća. Nakon srednje škole, na fakultetu, postao sam mnogo manje stidljiv. Da bih se rešio stidljivosti, svesno sam činio napore da što više stupam u kontakt sa drugima – da pričam sa nepoznatim osobama, da radim nekoliko sati dnevno, da volontiram i upoznajem nove ljude. Uvek sam se plašio da pevam pred drugima, a sada to činim često i slobodno. To mi zaista mnogo znači.”

Svaka stidljiva osoba veruje da je stidljivost veoma ličan problem. Ipak, naše istraživanje i rad pokazuju da se rešenje za problem stidljivosti nalazi izvan nas samih. Da biste se rešili okova stidljivosti, vi morate prestati da se predajete svojim nesigurnostima i postati svesniji ljudi oko vas.

U toku našeg istraživanja, prepoznali smo jednu naročitu grupu stidljivih ljudi koje smo nazvali “uspešno stidljivi”. U suštini, oni prepoznaju svoju stidljivost. Oni razvijaju razumevanje prirode i dinamike stidljivosti, kao i njenog uticaja na telo, um i ponašanje. I ne samo da to razumeju, već i preduzimaju nešto povodom toga. Uspešni stidljivci nadvladaju svoju nervozu u društvu tako što odustanu od samosažaljevanja i činjenja onih stvari u kojima nisu dobri (recimo u pričanju viceva). Oni prihvate činjenicu da nisu dobri u ćaskanju ili da se lako unervoze kada u društvu nemaju hrabrosti da iskažu ono što im je na umu. Takođe su svesni da kada svoim osećanjima pridaju preveliku pažnju u društvu, oni u stvari ne posvećuju dovoljno pažnje osobama sa kojima razgovaraju. Oni, stoga, samosažaljevanje zamene samosvesnošću. Umesto da postanu nervozni zbog toga što ćute dok drugi razgovaraju, oni se unapred pripreme šta će reći ili koja će pitanja postaviti. Oni porane na zabavu kako bi sebi dali vremena da se prilagode novoj situaciji i okruženju. Na suprot njima, manje uspešni stidljivci uglavnom kasne na zabave kako bi se lakše utopili u okruženje.

Činjenica je da se ovde u stvari radi o istoj vrsti strategija koje primenjuju i otvrenije osobe. Mnoge od njih razviju sopstveni repertoar gambita za otvaranje razgovora, po uzoru na uspešne šahiste koji pripremaju repertoar otvaranja šahovskih partija. Kada se nađu u društvu, oni strpljivo čekaju da prikupe dovoljno podataka o onima koji pričaju pre nego što se i sami uključe u razgovor.

Uspešni stidljivci takođe preduzimaju korake na transpersonalnom nivou, uključujući se u život drugih. Oni počinju sitnim koracima, obezbeđujući da njihova svakodnevna aktivnost obuhvati i kontakt sa drugim ljudima. Na primer, kada kupuju novine, oni ne ostave samo novac na kasi. Oni se usredsrede na prodavca, zahvaljujući mu/joj na usluzi. To stvara društveni milje koji ide u prilog ostvarivanju pozitivnih interakcija. Na širem planu, ja ohrabrujem ljude da volontiraju. Jednom kada stidljiva osoba počne više i otvorenije da se usredsređuje na živote ljudi oko sebe, stidljivost više nema kontrolu nad njom.

Uspešni stidljivci ne menjaju svoju suštinu. Oni i dalje ostaju sami svoji, ali menjaju način na koji razmišljaju, kao i akcije koje preduzimaju.

Nema ništa pogrešno u stidljivosti!

U stvari, došao sam do zaključka da našem društvu nije potrebno manje stidljivosti, već malo više!

Izvor: psychology today