Sićušna buba bombarder je tako čudesno osmišljena da nikako nije mogla nastati procesom evolucije. Njen odbrambeni mehanizam je neverovatno komplikovan i mogao je nastati isključivo istovremeno da bi svi njegovi delovi mogli da funkcionišu u savršenom skladu. U suprotnom, ova bubica ne bi imala nikakve šanse da preživi. 

Pomoću dve “izduvne cevi” na svom repu, ova bubica, uz snažan prasak, ispaljuje vreo i otrovan mlaz pravo u lice svojim neprijateljima. Taj prirodni “top” je mnogo složeniji od običnog vojnog topa.

Kako je to moguće? Na koji način se kod ove savršeno osmišljene bubice eksplozija dešava baš onog momenta kada joj je to neophodno?

Sam mehanizam ovih reakcija je veoma složen, ali, jednostavno rečeno, buba bombarder izuzetno brzo meša dve hemikalije (vodonik-peroksid i hidrokinon) i ubrizgava tako nastalu smesu u komoru za unutrašnje sagorevanje, koja ima oblik srca i sadrži uglavnom vodu. Bubica tada u tu smesu ubrizgava i treću hemikaliju (katalazu) koja izuzetno ubrzava (i do milion puta) razgradnju vodonik-peroksida na vodu i kiseonik, kao i oksidaciju hidrokinona u kinon što dovodi do burne reakcije i eksplozije – ali, naravno, ne prerano da ta eksplozija ne bi uništila i samu bubicu. Mlaz vrele tečnosti ispaljuje se više puta uzastopno neverovatnom brzinom od 20 metara u sekundi.

Zdrav razum nam kaže da ovaj čudesni prirodni top, koji može da ispali četiri ili pet “bombi” zaredom nije mogao nastati postepenom evolucijom, poklapanjem niza slučajnih događaja tokom miliona godina. Eksplozivne hemikalije, enzimi, žlezde, komora za unutrašnje sagorevanje, izduvne cevi, čulni receptori, mišići za ispaljivanje vrelog mlaza i njegovo usmeravanje, kao i refleksni nervni sistem morali su da nastanu istovremeno, jednim inteligentnim stvaralačkim delom kako bi iz prvog pokušaja savršeno zajedno funkcionisali. U suprotnom, sve nade ovog majušnog bombardera bi doslovno “odletele u vazduh”.

Danas izgleda da bi eksplozivne tajne ovog sićušnog bombardera mogle nadahnuti inženjere da osmisle efikasnije avionske motore. Procesi koji se odigravaju u sićušnom telašcu ove bube slični su tehnologiji impulsnog unutrašnjeg sagorevanja koje je pokretalo nemačke v-1 bombardere tokom Drugog svetskog rata. Međutim, efekat i efikasnost ove tehnologije znatno je izraženiji kod bube bombardera. Zašto? Endi Mekintoš, profesor termodinamike i teorije sagorevanja na Lids univerzitetu, za časopis “New Scientist” je izjavio: “Postalo nam je očigledno da su oblik i dimenzije komore i mlaznica koje izlaze iz leđa ove bube od najvećeg značaja.”

Profesor Mekintoš se nada da će, imitiranjem bombarderovog izvanrednog mehanizma sagorevanja koje se odvija u komori velične oko 1 mm, uspeti da napravi slične, uvećane upaljače za efikasnije ponovno paljenje goriva u avionskom motoru (naročito u situacijama kada avionski motor naglo prestane da radi na velikoj visini). Međutim, jedinstveni proces sagorevanja unutar ove bubice ne može se simulirati jednostavnim kopiranjem oblika i odnosa dimenzija njene komore za sagorevanje, jer je to otežano specifičnom mišićnom strukturom u zidovima ove komore. Ipak, profesor Mekintoš veruje da bi lekcije koje su inženjeri naučili proučavajući tajne ovih bubica bombardera mogle dovesti do inovacija u dizajniranju efikasnijih sistema za pokretanje avionskih motora. 

Neka ranija istraživanja su pokazala da ove bubice sa zapanujućom preciznošću određuju momenat kada treba da otvore ili zatvore ventile na izlazu iz komore da bi izbegle samouništenje. Takođe, one su sposobne da milimetarski precizno kontrolišu pravac pod kojim će ispaliti mlazni projektil ka ptici, žabi ili nekom drugom grabljivcu. Nameće se i pitanje: Odakle im tako savršen sistem za nišanjenje i navođenje “projektila”?

Sve nam to pokazuje da je zamršena mašinerija koju je Bog osmislio u prirodi neuporedivo složenija od bilo čega što je čovek sposoban da osmisli i napravi. To je činjenica koju čak i tako renomiran i iskusan stručnjak, kakav je profesor Mekintoš, spremno prihvata i priznaje. On kaže: “Pored svega navedenog, ove bube, za razliku od ljudski stvorenih motora, mogu da se regenerišu i reprodukuju. Pa šta je još potrebno da učine kako bi posvedočile u prilog svog svemoćnog i svemudrog Tvorca?!”

“Jer što se na njemu ne može videti, od postanja sveta moglo se poznati i videti na stvorenjima, i njegova večna sila i božanstvo, da (ljudi) nemaju izgovora.” (Rimljanima 1:20)

Izvor: creation