Autor: Bri Gouen (Brie Gowen)

Danas se osećam sjajno. U stvari i više nego sjajno. Danas sam se toliko smejala da me bole krajevi usana, ali sigurno se neću žaliti zbog toga. Lepo je naći se na suprotnoj strani “sušnog perioda”. Mislim da ću to tako nazvati. Govorim o tom pustom mestu vaših emocija gde se osećate prazno, gde sebe doživljavate kao pustinjsko tlo nakon duge suše. Suvo, ispucalo tlo. Jecate u sebi, bez suza; suviše ste prazni da biste zaplakali.

Prošle sedmice, bilo je dana kada sam se budila osećajući se skrhanom, a srce bi mi udaralo kao da pokušava da iskoči iz grudi. Trudila bih se da se setim snova koji su mi se vrteli negde u podsvesti, onih snova koji su morali imati neki cilj čim su me ostavljali tako uznemirenom i slomljenom. Tokom dana brinula bih se oko nekih nevažnih stvari, nepostojećih problema kojima bih pokušavala da pridam previše značaja. Zamišljala bih nevolju i tamo gde nije bilo ni trunke razloga za to. Ono što me najviše tišti je činjenica da je to nešto potpuno suprotno od onoga što Bog od mene želi i zbog čega me je stvorio.

Jednog od tih dana, sedela sam kraj bazena zajedno sa svojim dragim suprugom i čitala knjigu dok su se naša ljubljena dečica igrala ispred nas. Moj život je bio kao iz bajke, spektakularan, čudesan. Zato nisam mogla da shvatim zašto sam se tako osećala. Dok sam se molila za odgovor, osetila sam da stiže.

“Ovo je način na koji ja odgovaram na tvoje molitve.”

Naročito u poslednjih godinu dana, tražila sam Boga jače nego pre. Želela sam da mu budem što je moguće bliže. Želela sam da me upotrebi. Čeznula sam da me oslobodi svega što me je sputavalo u tome. Stoga mi je izgledalo da to što Bog dopušta da se povremeno osećam uznemireno sigurno znači da On pokušava da kod mene ojača osećanje potrebe za Njim. To ne znači da je On izazvao kod mene takva osećanja. Ne! Ona definitivno nisu bila od Boga, niti je On želeo da ja to proživljavam. Naprotiv, ona su predstavljala neželjene posledice života u grešnom, palom svetu. Iako je On imao sav autoritet i moć da pokida lance moje anksioznosti i oslobodi me tog depresivnog duha, uvidela sam da mi je Bog, dopuštajući ovim stvarima da me se dotaknu, pomagao da mu se približim i osnažim poverenje u Njega. Njegova se sila savršeno pokazala u mojoj slabosti.

Prošle sedmice sam se osećala tako praznom. Pitala sam se da li je to samo zato što sam žena ili zato što sam zaposlena majka. A onda sam shvatila da je to deo stanja u kome se mi, kao ljudi, nalazimo. Kroz svoj kratak period nezadovoljstva, ipak sam očuvala radost. Da li sam se osećala radosnom? Ne, ne baš. Ali, ispod površine mojih vidljivih osećanja, tekao je potok sigurnosti. Bila je to radost saznanja da me Gospod drži u svom naručju, čak i kada to nisam mogla da osetim. Bila je to reka Svetog Duha, moja vera u Njega. Mnogo puta, kada bih se osetila beznadežno, jednostavno bih Isusu ponavljala sledeće reči:

Verujem ti.

Volim te.

Pomozi mi.

Polako sam se izvukla iz jame, a sigurna sam da je taj kanap za koji sam se uhvatila bio satkan od Božjeg strpljenja i ljubavi. Iako nisam videla izlaz, nisam ispuštala kanap iz ruku, a On me nikada nije napustio. Sećam se poznatih reči iz Psalma: “Večerom dolazi plač, a jutrom radost.”

Hvala ti, Bože, na radosti koju mi daješ, koju imam oduvek i koju ću zauvek imati.