Kažu da “novac pokreće svet”. Mnogi ljudi potroše svoj život pokušavajući da zarade što je moguće više novca. Ali, kako novac utiče na ličnu sreću? Iako posedovanje dovoljno novca za komforan život svakako doprinosi ličnoj sreći do izvesne mere, istraživanja pokazuju da imati vise novca od toga, ne znači i biti srećniji. Međutim, možda bi mogli sebi kupiti sreću tako što ćete trošiti novac na druge. Ovo nije radikalno nova ideja, čijom originalnošću biste bili očarani. Daleko od toga; to je neka vrsta narodne mudrosti. Većina ljudi je čula neku od verzija stare biblijske izreke: “Mnogo je blaženije davati, negoli uzimati.”[1] Iskustvo je pokazalo da je, u pogledu sreće, davati mnogo bolje nego primati. To je savet koji se obično protivi našem urođenom instiktu za samoodržanje pa ga, stoga, treba češće ponavljati.

Dokazi

Jedno istraživanje je nagovestilo da mnogi ljudi misle da će ih trošenje novca na sebe učiniti srećnijim nego trošenje novca na druge (Dunn et al, 2008). Međutim, više različitih istraživanja je pokazalo da ovo nije tačno. Nasuport instiktu većine ljudi, nesebično trošenje donelo je više zadovoljstva nego trošenje novca na sebe. U seriji ogleda koje su obavili Elizabet Dan i njene kolege, ispitivali su nivo osećaja sreće kod zaposlenih pre i posle primanja godišnjeg bonusa (2008). Bez obzira na veličinu bonusa, zaposleni koji su potrošili veći deo tog novca na druge ili ga dali u dobrotvorne svrhe izvestili su o većem nivou opšteg osećaja sreće, nego oni koji su potrošili taj novac isključivo za sopstvene potrebe.

U jednom drugom eksperimentu, otkrili su da su učesnici kojima je bilo sugerisano da potroše malu količinu novca na druge ($5 ili $20) izvestili o izraženijem osećaju sreće, nego oni kojima je sugerisano da potroše istu količinu novca na sebe. Ponovo, sama količina potrošenog novca nije pravila razliku. Ovo navodi na zaključak da, čak i kada izbor nije na nama i kada je količina novca mala, mi još uvek nalazimo sreću u davanju.

Međutim, ovo istraživanje je obavljeno u Severnoj Americi. Da li bi se ovakvi rezultati dobili i u drugačijim kulturološkim okolnostima? Ovim pitanjem su se empirijski bavili Lara Aknin i njene kolege (2010). Oni su otkrili da ljudi širom sveta nalaze emotivnu satisfakciju u korišćenju svojih materijalnih dobara za dobrobit drugih. Oni su analizirali podatke iz 136 zemalja i otkrili da je nesebično trošenje uvek bilo povezano sa izraženijim osećanjem sreće.

Novac i um

Ako nam davanje donosi osećaj zadovoljstva, zašto tako mnogo ljudi misli da će nas trošenje na sebe usrećiti? Razlog tome je podmukli efekat koji novac ima na naš um. Studije su pokazale da i najmanje podsećanje na novac ima raznovrsne negativne posledice (Vohs et al, 2006). Razmišljanje o novcu čini ljude manje spremnim da pomažu drugima, doniraju u dobrotvorne svrhe ili provode vreme sa drugima. Takođe, makar i najmanje podsećanje na novac čini ljude tri puta spremnijim da požele da rade sami i zadrže svu zaradu za sebe, iako znaju da će zbog toga morati da ulože mnogo više vremena i truda.

Pomaganje i povezivanje sa  drugima su baš ti vidovi ponašanja koji će nas najlakše usrećiti, ali nas podsećanje na novac, ipak čini nespremnijim da se uključimo u to. Ljudi imaju izuzetno jake instikte samoodržanja. Podsećanje na to kolika je naša lična odgovornost da sebi i svojim najbiližima obezbedimo dovoljno materijalnih dobara za život, može učiniti da zaboravimo koliko je dobar osećaj kada učinimo nešto za onoga ko je u većoj potrebi od nas.

Iako novac može biti izvor mnogih zala, on sam po sebi nije zao; u povoljnim okolnostima, novac nas može motivisati da učinimo nešto opipljivo za one kojima je on potreban. Ali, stalno podsećanje na neophodnost novca u savremenom svetu neumitno dovodi do nekih negativnih psiholoških efekata. Srećom, velikodušnost predstavlja veoma efikasan protivotrov.

Zašto nesebično trošenje pomaže sreći

Zašto nas trošenje novca na druge čini srećnijim?

Jednim delom to je zato što nas davanje drugima čini da se osećamo dobro u sopstvenoj koži. Pružanje pomoći drugima, slično kao i pokazivanje zahvalnosti, pomaže stvaranju pozitivne slike o sebi kao odgovornoj i velikodušnoj osobi, a to nas zauzvrat čini srećnijim. Delom je to i zbog toga što trošenje novca na druge pomaže učvršćivanju naših društvenih odnosa, a ljudi sa snažnim društvenim vezama su, uopšteno gledajući, srećniji od ljudi koji nemaju izgrađene jake i stabilne odnose.

 Trošenje novca na druge je jedan oblik “kupovine iskustva”, uprkos tome što je ono što ste kupili bilo materijalno. To materijalno ste kupili nekome, a sebi ste, istovremeno, kupili  iskustvo u pomaganju drugima ili iskustvo pružanja drugima prijatnog iznenađenja. U istraživanju iz 2009.god, Nikolao, Irvin i Gudmen su utvrdili da je kod ljudi znatno jača emotivna reakcija pri “kupovini iskustva”, nego pri kupovini materijalnih dobara. Ovo znači da, recimo, uplata uzbudljivog putovanja čini da se ljudi osećaju bolje, nego kupovina neke stvari koja im se sviđa, a košta isto koliko i putovanje. Iz vašeg ugla gledanja, trošenje novca na druge je poput “kupovine iskustva” usrećivanja drugih. A ima li išta lepše od toga?

Mozak koji daje

Ljudi su društvena bića, koja zavise od sposobnosti gajenja timskog rada da bi opstali. U tu svrhu, ljudski mozak ima ugrađen mehanizam nagrađivanja koji upravlja našim odnosima prema drugima – neurotransmiter oksitocin. Iako mnogi ljudi doživljavaju oksitocin jednostavno kao “ljubavni hormon”, on u stvari ima veoma složen uticaj na naše međusobne odnose i poseduje potencijal da učvrsti bilo pozitivne, bilo negativne veze. U pogledu osećanja sreće, koga nesebično trošenje podstiče, oksitocin bi mogao imati neke veze sa intenzitetom samog tog osećaja. Kada trošimo novac na druge, to su obično naši prijatelji i rodbina sa kojima se neprekidno trudimo da održimo dobre odnose. Kada trošimo svoj novac da bismo pomogli prijateljima ili oraspoložili svoje ukućane, mozak nas nagrađuje zbog jačanja naših društvenih odnosa i veza.

Povezivanje sa svetom

Oksitocin ne pruža odgovor na pitanje zašto je lep osećaj davati u dobrotvorne svrhe; u stvari, on može objasniti otpor nekih ljudi trošenju novca na one koji ne pripadaju njihovom društvenom sloju. Sreća u poklanjanju u dobrotvorne svrhe možda ima veze sa proširenim vidicima o tome koje grupe ljudi spadaju u domen nečijeg interesovanja, a koje ne. Moguće je da se ljudi dobro osećaju kada daju onim dobrotvornim organizacijama čije korisnike doživljavaju delom svoje šire familije – recimo, svojim sunarodnicima ili stanovnicima iste planete.

Proširivanje vidika o tome kako se postaviti prema ostalim stanovnicima naše planete pomaže nam da pronađemo svoje mesto u tom svetu, da shvatimo koliko smo mi imali sreće i da uvidimo kako možemo pomoći onima kojima sreća nije bila toliko naklonjena. U tom smislu, davanje u dobrotvorne svrhe izgleda da proširuje naše neurološke definicije “pripadništva određenoj grupi”, kako bismo u “svoj svet” primili i one sa kojima saosećamo. Naš odnos prema svetu oko nas definiše način na koji nas drugi doživljavaju, kao i način na koji mi sami sebe doživljavamo. Zato sebi najbolje pomažemo onda kada pomažemo drugima.

[1] Biblija, Novi Zavet, Dela apostolska, poglavlje 20, stih 35.

izvor: positivepsihology