Autor: Ejmi Kerni (Amy Carney)

Kako ćemo od svoje dece načiniti zrele odrasle osobe ako uvek sve radimo umesto njih?

Nemojte me osuđivati ako vidite da moja deca jedu čips za užinu.

Nemojte me osuđivati ako vidite moje dete kažnjeno, jer je zaboravilo svoju školsku uniformu.

Nemojte me osuđivati ako mu je domaći zadatak još uvek na radnom stolu, umesto sa njim u školi.

Ono što neki smatraju nedostatkom roditeljske brige, ja vidim kao roditeljstvo sa ciljem – rad na razvoju neophodnih životnih veština kod naše dece.

Odavno sam prestala da im svakodnevno spremam doručak i pakujem užinu.

Ne osećam se obaveznom da odnesem u školu ono što su moja deca zaboravila kod kuće.

Nemam nikakvog udela u izradi  njihovih školskih projekata i domaćih zadataka.

Kako ćemo od svoje dece načiniti zrele odrasle osobe ako uvek sve radimo umesto njih?

Ove školske godine prestanite da radite sledećih 8 stvari umesto svog tinejdžera.

1. Buđenje

Ukoliko još uvek svakog jutra budite malog Jocu, vreme je da dopustite budilniku da radi svoj posao. Otkako su pošli u više razrede osnovne škole, od moje četvoro dece se očekuje da ustaju rano. Ima dana kada neko od njih istrči iz sobe svega par minuta pre nego što mora da krene u školu. Opcija za odlaganje alarma na telefonu tada im ne izgleda baš tako privlačno, jer zbog toga moraju da preskoče doručak.

Čula sam mame koje kažu da su njihovi sinovi tinejdžeri još uvek tako slatki, pa one uživaju da, svakoga jutra, uđu u njihovu sobu i nežno ih bude. Molim vas, prestanite s tim! I ja volim svoje sinove koliko i vi, ali naš cilj je da  odgajimo odrasle osobe koje će znati da se samostalno brinu o sebi.

2. Spremanje doručka i pakovanje užine

Za mene, jutarnji alarm predstavlja zvuk zveckanja posuđa dok moja deca doručkuju. Moj zadatak je da obezbedim da ima dovoljno hrane kako bi oni mogli da doručkuju i da spreme užinu.

Jedna prijateljica me je pitala kako znam šta su poneli za užinu. Pa, ne znam. Dovoljno je što znam šta od hrane imam u kući, a na njima je da odluče šta bi od toga predstavljalo dobru užinu. Za svega nekoliko godina, oni će se otisnuti od kuće i je neću imati pojma šta oni uopšte jedu. Već sada oslobodite sebe obaveze mazanja džema ili putera od kikirikija.

3. Popunjavanje njihovih školskih formulara

Ja imam mnogo dece, što znači i mnogo popunjavanja raznih formulara na početku svake školske godine.  Užasavala me je ta gomila papira, sve dok nisu postali dovoljno veliki da mogu sami da ih popunjavaju. Od naših tinejdžera se očekuje da sami popunjavaju svoje papire, najbolje što znaju. Oni mi popunjene formulare ostave u kuhinji, a ja ih potpišem i vratim na njihove radne stolove.

Neka i vaši tinejdžeri steknu osećaj odgovornosti. Uskoro će morati da popunjavaju obrasce za fakultet ili posao i potrebno je da znaju kako to da rade i bez vaše pomoći.

4. Donošenje u školu stvari koje su zaboravili da ponesu

Ponedeljak je ujutru. Uz škripu guma napuštam parking ispred zgrade, dok moja draga ćerka shvata da je zaboravila mobilni telefon. „Moramo se vratiti kući, mama!“ I jedan od sinova shvata da je zaboravio svoju sveže opranu i ispeglanu školsku uniformu. Nevoljno kočim, razmišljajući da napravim polukrug. „Nećeš!“ Nastavljam ka školi, dok mi je u glavi slika njih dvoje kako se igraju sa svojim telefonima pre nego što smo trebali da krenemo.

Roditelji, ne propustite priliku da svojoj deci omogućite da snose posledice svojih odluka. Zaboravili su nešto? Neka istrpe posledice toga. Tako će i deca shvatiti da ćete vi uspeti da preživite taj dan i bez popravljanja njihovih pogrešaka.

Kod nas važi pravilo da se mami i tati ne šalju poruke u kojima se od njih traži da donesu u školu stvari koje su deca zaboravila da ponesu. Još uvek se to ponekad desi, ali mi zadržavamo pravo da na takvu poruku odgovorimo: „Baš šteta!“

5. Hitno reagovanje na njihove propuste u planiranju

Školski projekti se ne zadaju danas za sutra. Stoga, je ne trčim okolo u zadnji čas, pokušavajući da nabavim materijale neophodne za završavanje projekta. Uvek imam pri ruci osnovne potrepštine za svoje zaboravno dete. Ali, za ostale potrebne stvari, možda će morati da pričeka. Nemojte se uzrujavati ako ne stignete da pokupujete sve za svoje dete, jer se ono nije potrudilo da isplanira svoje vreme.

Ovo je prava tema za sedmični porodični sastanak. „Recite mi da li nekome nešto treba za školske projekte ove sedmice, kako bih to nabavila kada meni bude zgodno?“

6. Pranje njihovog veša svaki put

„Šta? Nisi mi oprala šorceve?!“ Kod mene ovo ne pali, jer ne želim da moja deca pomisle da sam ja obavezna da im perem veš svaki put. S vremena na vreme, decu je potrebno podsetiti da ja nisam njihov sluga. Onog trenutka kada pomisle da je to moja glavna životna uloga, ja im prepustim da se sami pobrinu za svoj veš.

Obično ja perem, a deca sama slažu i odlažu svoju odeću, ali oni su sposobni da, kada je to potrebno, i sami odrade sve.

7. Dopisivanje i razgovor sa njihovim nastavnicima i trenerima

Ako naše dete ima problem sa nastavnikom ili trenerom, ono će morati da se suoči sa tim. Nema šanse da mi, roditelji, postavljamo pitanje treneru ili se dopisujemo s nastavnikom u vezi sa nečim što bi trebalo da se tiče samo njih i našeg deteta.

Nemojte baš vi biti taj previše brižan roditelj. Poučite svoje dete da, ukoliko mu je nešto dovoljno važno, treba da nauči kako da se sam izbori s tim ili da vas bar lepo zamoli za pomoć.

8. Uplitanje u njihove školske zadatke

Roditelji, ostavite olovke. Ja vam, uglavnom, ne bih mogla reći šta moja deca imaju za domaći. Obično u toku večere razgovaramo o školskim projektima i radovima, ali uvek od svoje dece očekujemo da sami odrade svoje zadatke i zasluže svoje ocene. Nekada će biti pohvaljeni i osvojiti neku nagradu, a ponekad neće biti baš tako uspešni.

Sve te aplikacije i sajtovi, gde se roditelji mogu informisati o domaćim zadacima i ocenama svoje dece, nisu od pomoći u suzbijanju ove epidemije preteranog angažovanja oko dece.

S vremena na vreme, zatražim od svoje dece da mi pokažu svoje ocene, jer želim da znaju da mi je stalo. Krajem prošle godine, primetila sam da je ćerka popustila u školi, a pošto sam i ja to ispratila, uspela je da se popravi. Međutim, ja praćenje uspeha dece ne doživljavam kao svoju svakodnevnu obavezu, a ni vi ne biste trebali.

Šta je vaš cilj, kao roditelja?

Da li je to da odgajite zrele i sposobne osobe?

Ako je tako, onda se potrudimo da se ne uplićemo više u ono sa čim su oni sada sposobni da se samostalno izbore. Znam da su oni naše bebice i da je prijatno pokatkad ih zakriliti, ali, najozbiljnije, do nas stoji da ih odgajimo da postanu sposobni ljudi.

Želim da budem sigurna da će s mojom decom, kada ih otisnem u stvarni svet, sve biti u redu, jer sam se na vreme  povukla i dopustila im da se samostalno suoče sa svojim propustima, kao i sa svakodnevnim životnim iskušenjima.

Stoga, molim vas, nemojte me osuđivati ako moja deca bauljaju dok užurbano trpaju stvari u kesu za užinu, pre nego što potrče da uhvate autobus.

Sve je to urađeno sa ciljem, prijatelji moji.

izvor: faith