Žirafe: životinje koje se ističu u masi

Žirafe se zaista ističu u masi. U zoo-vrtovima ili u svom prirodnom staništu u centralnoj Africi one su poput tornjeva u poređenju sa ostalim životinjama, a predstavljaju i drugu po veličini od svih živih kopnenih životinja (afrički slon je najveća). Dužina žirafinog vrata oduvek privlači posmatrače. Mnogi se čude: „Odakle žirafi tako dug vrat?“

Posmatrajući 3 m (10 stopa) do ramena visoku žirafu kako isteže svoj 2.5 m (8 stopa) dugačak vrat do krajnjih granica, a onda svojoj visini doda još skoro čitavu stopu svojim jezikom, koji ispruži kako bi dosegla naizgled nedostižne grane visoko u krošnji bagrema, neko bi mogao poverovati kako je to istezanje vremenom dovelo do produžavanja žirafinog vrata. Ali stvarno, da li je žirafa sposobna da doda još koji cm svojoj visini?

Kada bi se jedna od karakteristika promenila, zar to ne bi uticalo i na sve ostale? Hajde da se pozabavimo žirafom.

Žirafa je sisar, tako da je većina njene građe slična građi ostalih sisara. Kao i većina drugih sisara i žirafa ima sedam vratnih pršljenova. Šta bi se desilo kada ne bi bilo sedam pršljenova između ramena i dna lobanje? Čovekov kratak vrat podupire savršeno izbalansiranu glavu u uspravnom položaju sa vrlo malim utroškom energije. Žirafina ogromna glava mora se sve vreme  održavati na visini. Kada stoji, skoro polovina od žirafinih prosečno 225 kg (500 funti) teških vratnih mišića je napeto. Količina mišićne mase koja je neophodna direktno je srazmerna broju zglobova koji trebaju biti poduprti. Smanjenje broja zglobova na samo dva, kod lobanje i kod grudi, značajno bi smanjilo potrebnu težinu i zahtevalo manje energije za preživljavanje. Kada bi nedostatak hrane posredno doveo do produžavanja žirafinog vrata, zar ne bi i broj kostiju i zglobova u vratu bio promenljiv takvim evolutivnim procesom? Naravno, problem sa ovakvim dizajnom bio bi gubitak fleksibilnosti, a i znatno bi se uvećala lomljivost vrata, ukoliko bi žirafa primila udarac u vrat ili glavu.

Na isti način, kada bi se značajno uvećao broj zglobova u vratu to bi zahtevlao upravo suprotno – veću upotrebu energije i veću mišićnu masu koja bi ih podupirala. To bi pomerilo žirafino težište ispred prednjih nogu kad se pogne napred, dovodeći do toga da se zadnje noge odignu sa tla, pod uslovom da uopšte bude dovoljno snage u prednjim nogama. Stoga sedam vratnih pršljenova predstavlja odlično osmišljen dizajn.

Sa tako visoko podignutom glavom, ogromno žirafino srce mora biti sposobno da isporuči dovoljno kiseonikom bogate krvi do mozga, koji je na nekih 3 m (10 stopa) visine u odnosu na srce. Ovo bi predstavljalo problem (uključujući i previsok krvni pritisak) kada je žirafa povijena dok pije vodu, da nema jedinstvene grupe ojačanih arterijskih zidova, naročitih sigurnosnih srčanih zalistaka, mreže malih krvnih sudova (rete mirabile ili „čudesne mreže“) i signala osetljivih na promene pritiska, koji održavaju odgovarajući protok krvi kroz mozak pri odgovarajućem krvnom pritisku. Čak i za one koji sve ovo smatraju evolutivnim prilagođavanjem žirafinog kardiovaskularnog sistema uslovima visokog gravitacionog pritiska, žirafa predstavlja nešto jedinstveno.

Antigravitaciona oprema

Srce žirafe je verovatno najmoćnije u poređenju sa srcem bilo koje druge životinje, jer je gotovo duplo veći pritisak potreban da bi se krv pumpala do mozga uz žirafin dugačak vrat. Sa tako visokim krvnim pritiskom samo naročito osmišljene fiziološke odlike žirafinog srca i krvnih sudova sprečavaju da joj „glava pukne“ kada se sagne da pije vodu.

Jednako je čudesna činjenica da joj se krv ne taloži u nogama, i da žirafa ne krvari preobilno kada joj se poseče noga. Tajna se krije u izuzetno debeloj koži i potkožnom vezivnom tkivu koji sprečavaju taloženje krvi. Ovakvu kombinaciju kože i potkožnog tkiva detaljno su proučavali naučnici iz NASA-e pri osmišljavanju antigravitacionih skafandera za astronaute. Ono što takođe sprečava obilno krvarenje je i to što su arterije i vene u žirafinim nogama smeštene prilično duboko.

Kapilari koji dosežu do površine kože su ekstremno mali, a crvena krvna zrnca su otprilike tri puta manja nego kod čoveka, što omogućava da krv teče kroz izrazito tanke kapilare. Brzo postaje očigledno da su ove jedinstvene žirafine odlike međusobno zavisne i uslovljene dužinom njenog vrata.

Ali, to nije sve. Manja crvena krvna zrnca imaju proporcionalno veću površinsku oblast što im pomaže da brže i u većoj meri obogaćuju krv kiseonikom. Tako se svim ekstremitetima (kao i glavi) obezbeđuje odgovarajuća količina kiseonika.

Pluća rade u saradnji sa srcem da bi se žirafi obezbedio neophodni kiseonik, ali na način koji je specifičan za žirafe. Žirafina pluća su osam puta veća od ljudskih, a njen respiratorni ritam je za dve trećine sporiji. Sporije disanje je nephodno da bi se razmenila dovoljno velika količina vazduha bez zapaljenja žirafinog 3.6 m (12 stopa) dugog hrapavog dušnika. Kada životinja udahne svež vazduh, vazduh iz prethodnog udisaja, iz koga je iskorišćen kiseonik, ne može se potpuno izbaciti. Za žirafu ovaj problem nastaje zbog dugačkog dušnika koji zadržava veću količinu ustajalog vazduha nego što čovek može udahnuti u jednom udisaju. Kod žirafe mora postojati ogroman kapacitet pluća kako bi ovaj „loš vazduh“  činio samo mali procenat od ukupne količine vazduha u njenim plućima. Ovo je fizički problem, koji je žirafa uspela da reši.

Rađanje žirafe

Da bi čudo bilo veće, rađanje nove žirafe zapečaćuje slučaj u prilog njenom inteligentno osmišljenom dizajnu. Novorođena beba žirafe pada sa visine od 1.5 m  (5 stopa), pošto majka ne može da čučne i približi se tlu, a kada bi legla pri porođaju to bi bio poziv lavu ili nekom drugom grabljivcu da je napadne. Kao i kod svih sisara glava žirafine bebe je neproporcionalno velika u odnosu na ostatak tela, tako da predstavlja pravi izazov da se ona provuče kroz kanal za porođaj.

Dodatni izazov za bebu žirafe je to što ima vrlo krhak vrat, a uz to je i teška oko 70 kg (150 funti). Ako bi glava izašla prva, vrat bi se sigurno slomio kad se ostatak tela sruči na njega. Kada bi glava izlazila poslednja, bebin vrat bi se takođe slomio dok trzanjem teškog trupa i nogu pokušava da izvuče glavu iz majke. Ta naizgled bezizlazna situacija prevaziđena je time što je karlica znatno uža od ramena, a vrat je taman toliko dug da dopusti glavi da prođe kroz kanal za porođaj položena na svoje kukove. Prednja stopala izlaze prva da bi amortizovala udarac o tlo ostatka životinje. Pri tome glavu podupiru i štite kukovi, a vrat se, zahvaljujući izuzetnoj gipkosti, savije oko prednjih ramena.

Ovo predstavlja savršeni izlazak, koji bi bio nemoguć pri bilo kojoj promeni u građi male žirafe, uključujući i drugačiju dužinu vrata. Nakon nekoliko minuta, mladunče ljupko stoji između majčinih nogu. Od rođenja do dostizanja pune zrelosti, za samo četiri godine, vrat poraste od šestine do trećine od ukupne visine žirafe. Takav rast je neophodan da bi životinja prevazišla visinu svojih nogu kako bi mogla doseći vodu kada se sagne da pije. U toku prve godine života, mladunče se gotovo isključivo hrani majčinim bogatim mlekom, koje mu je lako dostupno.

Ekološki posmatrano, žirafa je savršeno prilagođena svom životnom okruženju. U afričkoj savani je neophodan neko ko će obrstiti vrhove drveća, kako bi se sprečilo preterano osenčavanje tla i sušenje trave, koja je izvor hrane ostalim životinjama u savani. Takođe je potreban i čuvar, koji može da vidi i preko visoke trave i tako motri na pokrete grabljivih mačaka. Žirafa ne samo da je dovoljno visoka za to, već ima i oštar vid i radoznalu narav. Nakon što upozori ostale životinje višestrukim mahanjem repom, žirafa će se smelo suočiti s opasnošću.  Velika telesna visina, otporni slojevi kože, smrtonosno ritanje zadnjim nogama i dug i brz korak čine odraslu žirafu nepoželjnim plenom za bilo kog mesoždera.

Potpuno je besmisleno tvrditi da je, kod jedne klase životinja koja nema prihvatljivo bliskih srodnika, sve ovo moglo evoluirati i vremenom se usavršiti isključivo zbog pretpostavljenog nedostatka hrane na tlu. Zar ne bi onda i ostale životinje, koje se hrane na tlu i vrlo su ranjive kad se radi o velikim mačkama, a uz to su i zasipane istom količinom kosmičkog zračenja, razvile građu sličnu žirafinoj?

Zanimljivo je da postoje i druge životinje koje se hrane lišćem i plodovima sa drveća. Afričke gerenuk gazele imaju najduži vrat u porodici gazela, imaju dugačak jezik i jedu lišće sa drveća stojeći na zadnjim nogama. Avganistanska vijoroga koza (markhor) penje se na visoko drveće (i do 25 stopa visine) da bi jela lišće. I drugi sisari žele lišće sa drveća, ali niko od njih nikada neće postati žirafa, a ni žirafa svakako nije postala od bilo koje druge „manje-od-žirafe“ životinje.

Mi ne možemo biti sigurni da su isti uslovi vladali i u prošlosti, ali „potreba za opstankom dosezanjem hrane ne sve većim visinama“ predstavlja, kao i mnoga druga darvinovska objašnjenja, samo nešto malo više od naknadne špekulacije. Fosilni zapis ide u prilog ovome o čemu smo govorili, a jedinstven i čudesan dizajn ovih životinja to potvrđuje. Sva pohvala, slava i čast pripada žirafinom Tvorcu.

Izvor: creationism

(Visited 1.557 times, 1 visits today)

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *