Isključivo razmišljanje negativno utiče na ljubav, posao, razvoj ličnosti. Ljudi se, po mnogima, dele samo na dobre i loše, ništa između dve krajnosti ne priznaju

Za neke ljude, stvarnost je crna ili bela. Sivu ne priznaju. Oni igraju na sve ili ništa jer prostor između je suviše mlak. Svet se, po njima, deli na dobre i loše ljude. Dobrih koji ponekad urade nešto loše – nema.

Dostojevski je govorio: “Ako ne možeš preći celu vrstu, a ti pređi samo sto koraka, ipak je bolje, bićeš bliži cilju kome ideš”. Ali, “crno-beli” junaci se ne vode tim geslom. Ako procene da ne mogu da stignu do kraja, ni ne kreću na put.

One druge koji ne razmišljaju u isključivim kategorijama, već u svemu traže nijanse, posmatraju kao neodlučne, nesigurne i osobe bez stava. Oni im, pak, često zavide jer deluju sigurno u svoju crno-belu sliku sveta gde svaka stvar i čovek imaju svoje mesto.

Ali, ne bi trebalo. Jer, ovaj način razmišljanja može da bude izuzetno opasan. Podela na crno-beli svet je vrsta nezdrave odbrane od životnih izazova i nedaća koja nas sprečava da vidimo realnost kakva zaista jeste, upozorava psiholog Ivana Paunović. Prema rečima sagovornice “Života plus”, paradoksalno je kategorisati realnost na samo dva polariteta kada smo svesni složenosti sveta i ljudi.

– Cena korišćenja ovakvih mehanizama plaća se mentalnim zdravljem. Naplata nije kod svakoga ista i zavisi od toga koliko smo ovom mehanizmu skloni. Ono što svakako trpi jeste naš kapacitet za ljubav i rad. Dakle, kako je svet crn ili beo, tako su i emocije isključive, pozitivne ili negativne. To može dovesti do impulsivnosti, haotične smene emocija, anksioznosti i drugih emotivnih neusklađenosti. Osobe kod kojih dominira stav “sve ili ništa” teško se suočavaju sa frustracijama. Žive u svetu anđela i đavola – primećuje Paunovićeva.

Logična je, ipak, potreba da objasnimo svet koji često deluje zastrašujuće, da uvedemo red tamo gde na prvi pogled vlada haos. Jasne odrednice nam u tome, čini se, pomažu. Ali, prema rečima naše sagovornice, kategorično mišljenje nam daje lažni osećaj sigurnosti i kontrole nad nesigurnim životom.

– Kategorije nas zavaravaju da nam je život jasan, da smo shvatili važna pitanja i da ne moramo više da se mučimo. Osećaj zadovoljstva je tu, ali samo privremeno. Sve odluke u životu zahtevaju od nas vaganje, prihvatanje pozitivnih i negativnih aspekata. U prvi mah je teže jer zahteva od nas da analiziramo, a ne kategorišemo – kaže psiholog.

Zbog ovakvog razmišljanja patimo mi sami, ali i naši odnosi sa drugima – od partnera do dece. Naša sagovornica pojašnjava da kada druge ne posmatramo celovito, zapravo ih i ne doživljavamo kao osobe, već objekte. A kada ne možemo da prihvatimo da ljudi koji su nam važni imaju i loše osobine, ishod može biti prekid odnosa pod parolom “sve ili ništa”.

– U vezi sa ovom osobom “nikad ne znate na čemu ste”. To su partneri koji kao da “moraju da mrze da bi mogli da vole”. Druga strana postaje napeta i nesigurna, pa čujemo jadanja poput “ume da poludi zbog sitnice”, “kao da sve zaboravi i naglo odlepi”, “anđeo u jednom, đavo u drugom trenutku”. Deca ovakvih roditelja opisuju iskustvo sa njima rečima “Ume da bude divna, pa onda loša i besna, nikad ne znam kako će da reaguje”, “Stalno sam u strahu da ne pogrešim, kao da ne zavisi od mene” – ističe psiholog.

Čak i ljudi koji nisu skloni ovom načinu razmišljanja, ponekad ga primenjuju u stresnim situacijama, primećuje naša sagovornica. Na primer, kada prekinemo odnos sa nekim bliskim, možemo pomisliti kako nikada nećemo naći takvu osobu za sebe. Ili, kada doživimo neuspeh, čini nam se da nikada nećemo vratiti staru slavu.

– Tada pocepamo sliku stvarnosti i gubimo iz vida da smo sposobni i vredni. Pitanje je koliko smo često skloni dramatičnim mislima. Ukoliko želite da testirate sebe i saznate u kojoj meri koristite “sve ili ništa” mišljenje, možete početi od analize reči koje koristite. Kada razmišljamo principom bez balansa, našim rečnikom dominiraju reči kao što su uvek, nikad, savršeno, nemoguće, užasno, strašno, katastrofa – otkriva Paunovićeva.

A razmišljanje bez balansa vodi u život bez ravnoteže. Bez boja. Bez mogućnosti da nađemo rešenje tamo gde smo do juče lupali glavom u zid. Bez ideje da kad nam se prvi i drugi put ne sviđaju, krenemo trećim, četvrtim, petim.

– Crno-belo mišljenje ograničava našu perspektivu. Manje smo sposobni za prilagođavanje i kompromise. Propuštamo mnoge alternativne načine da vidimo svet. Često nam deluje da za mnoge situacije nema prihvatljivog rešenja. Zaboravljamo da iako život nije idealan, možemo biti srećni i zadovoljni – otkriva psiholog.
Naša sagovornica upozorava da realnost nije ono što želimo da bude, već to što jeste – i crna i bela. Na nama je da je prihvatimo ili da živimo u laži.

– Ukoliko izaberemo drugu opciju, ne možemo se razvijati kao osobe, učiti i menjati se. Zarobljeni smo u svojim navikama i obrascima. Oslobađanje od kategoričnog viđenja stvarnosti, iako je nekad težak put, vodi ka srećnijem životu. Tada nismo robovi onoga što “treba” i “mora”. Prihvatamo “možda” i “šta ako” i to da su percepcije isključivo dobrog i lošeg samo u našem umu. Prestajemo da projektujemo osećanja na druge osobe, ne vidimo ih kao pretnje, već potencijal za kvalitetan odnos – zaključuje Paunovićeva.

OD IDEALIZACIJE DO RAZOČARANjA
Prema rečima naše sagovornice, osobe koje svet posmatraju u crno-belim bojama ostvaruju nestabilne odnose sa drugima. Sve počinje idealizacijom, ali kada isplivaju mane i izazovi, kreće razočaranje i obezvređivanje partnera.

– Sama osoba često ostane u čudu sa stavom “kako je mogao da se promeni odjednom” ne uviđajući lični doprinos. Svaki pokušaj druge strane da je urazumi nailazi na zid jer argumenti do njih teško dopiru. Vide nas kao nekoga ko je na strani neprijatelja i ko pokušava da ih ubedi da su ludi. Za takve ljude kažemo da su nedokazani. Izazov druge strane je da pokaže razumevanje i empatičnost i izgradi poverenje – kaže Ivana Paunović.

PRAVA MERA I ZLATNA SREDINA
Ako osoba nema sposobnost realističnog doživljaja i prihvatanja sebe i drugih, pati njeno mentalne zdravlje, posao, ljubav, pa se preporučuje odlazak na terapiju kako bi se uspostavila celovita slika stvarnosti.

– Sve u sebi nosi dobro i loše. Zadovoljava i frustrira – deca, prijatelji, porodica, partneri. Kao što je i Aristotel govorio, mera je suština stvari, a mi imamo zadatak da u svemu i svakom uvidimo meru i sredinu – primećuje psiholog.

Izvor: novosti.rs