Tekst: A. Pleša

Najviše se pamte osećaji…

Naša najranija sećanja retko sežu u razdoblje pre naše četvrte godine. Možda će se neki od nas setiti nekog događaja i verovatno će biti reči o nekom vrlo upečatljivom događaju, nečemu što je kod nas izazvalo jake emocije.

Dete pamti od rođenja, ali u najranijim danima reč je o tzv. kratkoročnom pamćenju koje se s vremenom produžava. Kratkoročno pamćenje rezultat je nerazvijenosti i nepovezanosti delova mozga zaslužnih za dugoročno pamćenje. Naše prve godine bogate su novinama i iskustvima, ali sećanja na njih, ako nisu vezana uz intenzivne emocije, vremenom izblede i/ili se menjaju.

Najviše se sećamo osećaja koje smo imali – pozitivnih i negativnih. Sigurnosti uz roditelje, pažnje i brige, osećaja koji smo imali kad smo postigli nešto važno, ali i osećaja srama, neugode, ugroženosti, boli. Neretko se starije osobe sećaju detalja na odeći koju su imali nekom prilikom iz detinjstva, a ne sećaju se šta su taj dan jeli za ručak. Ne zapamtimo uvek sam događaj i detalje vezane uz njega, ali pamtimo kako smo se tada osećali.

Emocije prizivaju sećanja.

Zato deca pamte rođendanske proslave na kojima su se osećala kao prinčevi i princeze, porodična druženja tokom kojih su se osećali voljeno i sigurno, dostignuća koja su izazvala snažan osećaj ponosa…
Prepričavanje događaja i pregledavanje fotografija izvrstan su način za osveženje pamćenja. I prizivanje osećaja koje su neki događaji u nama izazvali.

Što je više lepih sećanja, to je više resursa u nama…

Photo courtesy of Pixabay
Izvor: prakticanzivot.com