Ovako se mi danas zabavljamo

Autor: Jamie Varon

Mi se danas ne obavezujemo. Ne vidimo poentu. Uvek se govorilo da ima puno riba u moru, ali nikada pre to more riba nije bilo ovako svima nadohvat ruke na Facebooku, Twitteru, OkCupidu, Tinderu, Grindru, Dattchu, i drugim stranicama za upoznavanje – samo da izabereš.

Možemo naručiti ljudsko biće na isti način kao što možemo naručiti Pad Thai u kineskom restoranu. Mislimo kako intimnost leži u savršeno odabranom nizu smajlija. Mislimo kako je trud otkucati “dobro jutro” poruku. Kažemo da je romantika mrtva, jer možda jeste, ali možda je samo treba obnoviti. Možda je romantika u našem modernom dobu ostaviti telefon neko vreme i zagledati se međusobno oči u oči na zajedničkoj večeri. Možda je romantika obrisati Tinder s telefona nakon neverovatnog prvog sastanka s nekim. Možda romantika još uvek postoji, samo mi ne znamo kako ona izgleda sada.

Kada izaberemo – iako se obavežemo – mi i dalje jednim okom lutamo po opcijama. Želimo prekrasan odrezak filea minjona, ali smo previše zauzeti merkanjem osrednjeg švedskog stola, zbog izbora. Zbog izbora. Naši izbori nas ubijaju. Mislimo da izbor znači nešto. Mislimo prilika je dobra. Mislimo što više šanse imamo, to je bolje. Ali, izgleda da sve to bledi. Nije važno, zapravo, osećati se zadovoljno; mi čak ni ne razumemo kako zadovoljstvo izgleda, kako zvuči, kako se oseća. Mi smo jednom nogom s druge strane vrata, jer ispred vrata je više, više, više. Mi ne vidimo onog ko je tačno pred našim očima želeći biti voljen, jer niko ne traži da bude voljen. Mi čeznemo za nečim što mi i dalje želimo verovati da postoji. Ipak, mi smo u potrazi za sledećim ushićenjem, sledećim drmanjem uzbuđenja, sledećim instant zadovoljstvom.

Sebe smirujemo i ometamo sebe i, ako se ne možemo suočiti ni s demonima unutar svog mozga, kako možemo očekivati da se držimo nečeg, da volimo nekoga čak i kada ga nije lako voleti? Dajemo odštetu. I odlazimo. Vidimo neograničen svet na način koji nijedna generacija pre nas nije videla. Možemo otvoriti novi tab, gledati slike Portugala, izvaditi vizu, i rezervisati avionsku kartu. Ne radimo ovo, ali možemo. Poenta je da mi znamo kako možemo, čak i ako nemamo sredstava da to učinimo. Uvek postoje i druge “Tantalove” opcije. Otvorimo Instagram i gledamo živote drugih, život koji bi mi mogli imati. Gledamo mesta na koja mi ne putujemo. Gledamo živote koje mi ne živimo. Gledamo ljude s kojima se ne zabavljamo. Bombardujemo se sa stimulansima, primamo informacije o tuđim životima, i pitamo se zašto smo jadni. Pitamo zašto smo nezadovoljni. Pitamo se zašto ništa ne traje i sve deluje pomalo beznadežno. Jer, nemamo ideju kako da vidimo svoje živote sa svrhom onog što jesu, umesto da gledamo ono što nisu.

I, čak i ako je pronađemo. Recimo da nađemo tu osobu koju volimo i koja nas voli. Posvećenost. Intimnost. “Volim te.” Učinili smo to. Mi je pronađemo. Zatim, brzo, mi počnemo živeti za druge. Mi kažemo ljudima da smo u vezi na Facebook-u. Prosipamo svoje slike na Instagram-u. Postajemo “mi”. Trudimo se da to izgleda sjajno i savršeno jer ono što smo izabrali deliti je vrhunac priče. Ne delimo tuče u 3 noću, ni crvene oči, uplakane čaršafe. Ne pišemo statuse o tome kako je njihova ljubav prema nama sjala kao svetlo kada mi nismo voleli sebe. Ne tvitujemo 140 znakova tuge kada imamo one vrste razgovora koji mogu stvoriti ili uništiti budućnost naše ljubavi. Ovo nije ono što delimo.

Srećan par. Ljubav je savršena.

Onda, vidimo i druge da su srećni, sjajne parove i upoređujemo. Mi smo generacija smajli znakova. Kultura izbora. Generacija upoređivanja. Merenja. Dovoljno dobro. Najbolje. Nikad pre nismo imali takvo neverovatno izobilje oznaka za “kako izgleda živeti najbolji mogući život”. Uskoro se nađemo u očaju. Nikada nećemo biti dovoljno dobri, jer ono što pokušavamo izmeriti jednostavno nema. Ti životi ne postoje. Ti odnosi ne postoje. Ipak, mi ne možemo to da verujemo. Mi ih vidimo svojim očima. I, mi to želimo. I, mi ćemo učiniti sami sebe jadnima dok ih ne dobijemo.

Tako, raskidamo. Raskidamo zbog toga što nismo dovoljno dobri, naši životi nisu dovoljno dobri, naša veza nije dovoljno dobra. Prebacujemo na novi Tab, pretražujemo malo više na internetu. Naručujemo nekog novog na vrata baš kao kad bi hteli da poručimo pizzu. I, opet počinje. Smajliji. “Dobro jutro” porukice. Intimnost. Spuštanje telefona. Selfi zaljubljenog para.

Sjajan, srećan par. Upoređujemo. Neizbežno klizanje u latentno, suptilno nezadovoljstvo. Borbe. “Nešto nije u redu, ali ja ne znam šta je to.” “Ovako ne ide.” “Treba mi nešto više.” I, raskidamo. Još jedna ljubav izgubljena. Još jedno groblje sjajnih, srećnih selfija.

Idemo dalje. U potrazi za neuhvatljivim više. Sledeći popravni. Sledeće zadovoljstvo. Sledeći brz pogodak. Živimo svoje živote u 140 karaktera, 5 sekundi snimaka, zamrznutih filtriranih fotografija, četiri minute filmova, pažnja onde, pažnja ovde. Više kao iluzija. Mi brinemo zbog rešavanja, sve dok stvaramo sami sebi patnju misleći da ništa manje od sjajnog, srećnog filtriranog života na koji smo navikli ne može biti rešenje. Šta je rešenje? Mi ne znamo, ali ga ni ne želimo. Ako nije savršeno, rešićemo se toga. Ako nije blistava filtrirana ljubav, rešimo je se.

Shvatamo da je ovo više što želimo laž. Želimo telefonske pozive. Želimo videti lice koje volimo bez ekrana telefona. Želimo sporost. Želimo jednostavnost. Želimo život koji ne treba validaciju like-ova, favorite, komentare, followere i sl. Možda ne znamo još da želimo ovo, ali želimo. Želimo veze, pravu povezanost. Želimo ljubav koja gradi, a ne ljubav koja biva odbačena zbog narednog pogodka. Želimo se vratiti kući ljudima. Želimo položiti glavu na kraju svog života i da znamo kako smo živeli dobro, živeli smo svoj život. To je ono što želimo, čak i ako ne znamo.

Ipak, ovo nije kako se mi sada zabavljamo. Ovo nije način na koji sada volimo.

Izvor: novizivot

 

(Visited 19.002 times, 1 visits today)

Ostavi komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.